ВАЗДУХОПЛОВНИ МОТОРИ и ПРОПУЛЗОРИ

ВАЗДУХОПЛОВНИ МОТОРИ и ПРОПУЛЗОРИ, средства за погон ваздухоплова, системи интегрисани од пропулзивног елемента и мотора. Мотор је машина која претвара било коју врсту енергије у механичку. У ваздухопловству (преко 99%) примењују се мотори који део хемијске енергије погонске материје (гориво+оксидатор) претварају у механичку. То се реализује деснокретним термодинамичким циклусом који користи ваздух не само као извор оксидатора (кисеоник) него и као радну материју. Генерално постоје два типа оваквих мотора. Први реализује термодинамички циклус у затвореној радној запремини, а све елементе циклуса обавља у једном физичком простору, у различитим временима. Овом типу припада клипни мотор, који се у ваздухопловству примењује од 1903 (браћа Рајт). Он може да погони два типа пропулзивних елемената: елису и ротор хеликоптера. Код њега је однос снаге према габаритима такав да омогућава лет летелицама само у области малих брзина и висина. За погон тежих летелица и оних које треба да постигну веће брзине и висине лета неопходно је применити други тип мотора, код којег се елементи термодинамичког циклуса реализују у отвореној радној запремини, у различитим физичким просторима, истовремено и што је најважније -- континуално. То им омогућава велики проток радне материје (преко 200 кг/с) и горива, што резултује знатно већим односом трансформисане снаге према габаритима (у односу на први тип мотора). Летелице погоњене другим типом мотора могу да остваре велике брзине и висине лета. Погонски елементи ових мотора су: елиса, ротор хеликоптера и млазник. Први серијски авион са овом врстом погона је био МЕ-262 (направљен у Немачкој, крајем II светског рата).

Неки од основних типова ваздухопловних пропулзора су: КЕП --– клипно елисни пропулзор, који се користи за мале спортске авионе; КХП --– клипно хеликоптерски пропулзор, тј. клипни мотор са ротором хеликоптера, који се користи за погон малих хеликоптера; ТЕП --– турбоелисни пропулзор је спој гаснотурбинског мотора с елисом и млазником, који погони спорије транспортне авионе; ТХП --– турбохеликоптерски пропулзор је мотор „снаге", а чине га гаснотурбински мотор и ротор хеликоптера; ТМП --– турбомлазни пропулзор је гаснотурбински мотор са млазником. Он је први ушао у експлоатацију (МЕ-262) и доминирао до 70-их година XX в., а након тога су га потиснули сложенији пропулзори; ТМП-Д --– ТМП са допунском комором сагоревања, која се налази између турбине и млазника, а када се укључи „форсаж", пропулзор даје знатно већу погонску силу; ДТМП-РС --– двострујни турбомлазни пропулзор са раздвојеним струјама је сложени спој гаснотурбинског мотора, са два млазника; у мотору се истовремено реализују два термодинамичка циклуса (са топлом и хладном струјом), пропулзор има два раздвојена млазника, а користи се за погон највећег броја путничких авиона; НМП --– набојно-млазни пропулзор је спој мотора који нема покретних делова и млазника, а због немогућности функционисања у статичким условима користи се за погон војних пројектила; ХСП --– хиперсонични пропулзор је НМП у којем се сагоревање одвија у суперсоничним условима. Иако се на њему ради преко 50 година, још увек не постоји реализован функционалан примерак. Наведени типови пропулзора представљају само део постојећих и оних који су још у развоју. У Београду је 1927. основана „Индустрија аеропланских мотора д.д.", а 1928. произведен први југословенски (српски) клипни мотор Јупитер. Од тада па надаље велик број српских установа се бави разним делатностима у области ваздухопловних пропулзора: Војнотехнички институт Београд, Ваздухопловни музеј Београд, „ДМБ 21. мај" Београд (ФТМТ --– фабрика турбомотора и трансмисије), ИМР (Индустрија мотора Раковица --– Београд), ЛПО Ада (Ливница прецизних одливака --– Ада), „Мома Станојловић" (Војни ремонтни завод --– Београд), ЈАТ --– техника (моторски одсек --– Београд), „Орао" (Ремонтни завод --– Бијељина), „Едепро" --– Београд, „Икарбус" (или „Икарус" --– Београд) и др.

ЛИТЕРАТУРА: В. Фотев, Ваздухопловни пропулзори, Бг 2011.

В.аско Фотев

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)