ВАЗДУХОПЛОВНА ВОЈНА АКАДЕМИЈА

ВАЗДУХОПЛОВНА ВОЈНА АКАДЕМИЈА, школска установа војске југословенске државе, oснована у Панчеву, у Краљевини Југославији 1. IV 1940. У прву класу примљени су питомци Ниже школе Војне академије, после 18 месеци школовања, а у другу класу лица из грађанства са завршеном гимназијом. Предвиђено трогодишње школовање прекинуо је рат 6. IV 1941.

Школовање ваздухопловног кадра за потребе НОВЈ вршено је и у току рата од формирања Штаба ваздухопловних школа у Савалетри код Барија (Италија) 20. I 1944. После завршетка II светског рата створени су повољни услови за планско школовање пилота. Интеграцијом Ваздухопловне по-дофицирске школе (формиране 3. II 1945. у Новом Саду), Прве пилотске школе (формиране 14. III 1945. у Земунику код Задра) и Школе за летаче у Панчеву (почела са радом 15. IX 1945) формирано је октобра 1945. у Панчеву Ваздухопловно војно училиште (ВВУ) као јединствена школа за обуку активног и резервног летачког кадра (пилоти и извиђачи). У I класу примљени су само учесници НОБ различитих чинова и школских квалификација, а у наредне две класе и већи број лица из грађанства. Школовање је трајало две године (прве три класе), односно три године (IV класа). По завршеном школовању пилоти и извиђачи, који нису имали официрски чин, унапређивани су у чин заставника. За време школовања питомци су из двадесетак предмета имали око 1.500 часова наставе док им је летачка обука била 90 часова. Од 2.124 кандидата примљена у ВВУ у овом периоду за пилоте је обучено 1.520. ВВУ је 1949. предислоцирано у Мостар и исте године реорганизовано у Школу активних официра авијације (ШАОА). За време њеног постојања (1949--1952) школовање су завршиле V--VIII класе. У јесен 1953. ШАОА је ушла у састав Летачког школског центра (ЛШЦ) у којем су поред официрског кадра школовани и подофицири-пилоти и резервни подофицири-пилоти. ЛШЦ је реорганизован средином 1956. у Прву и Другу пилотску школу (Мостар и Титоград), у којима су се теоријска и практична обука одвијале паралелно током целе године. У Првој пилотској школи питомци су савладавали основне технике пилотирања, а у Другој пилотажу авиона у борбеним условима. Од 1949. до 1960. школовање је трајало три године; теоријска настава имала је око 20 предмета и фонд око 2.000 часова, а летачка обука је имала око 200 часова и укључивала је инструментално и ноћно летење.

Крајем 1959. напуштена је ова организациона структура и 1960. поново формирана ВВА са седиштем у Земунику (Задар). У академију су, у трајању од три године, примани свршени питомци Ваздухопловне гимназије „Маршал Тито" и они који су завршили средњу школу у грађанству. Летачка обука питомаца извођена је до 1968. на клипним и млазним авионима, а од 1968. до 1974. само на млазним авионима. Од 1974. постоји четворогодишње школовање питомаца. У првој години изучавани су општеобразовни, општевојни и стручни ваздухопловни предмети. У остале три године изводила се практична летачка обука, истовремено са теоријом, и борбена обука на авионима и хеликоптерима. Број часова летачке обуке повећан је на 285 сати. У ВВА су се школовали и питомци за командно-штабне официре. После завршеног школовања стицали су високо војно образовање и звање пилота и произвођени у чин потпоручника. Од 1981. у летачку обуку питомаца уведени су надзвучни и борбени авиони. Обука на надзвучним авионима вршена је на аеродрому у Пули. Последња пилотска класа која је завршила ВВА у Задру била је XL класа.

Заоштравање политичке ситуације у Југославији, рат у Словенији и повлачење снага ЈНА из те републике после проглашења независности, напади хрватских оружаних формација на припаднике и јединице ЈНА приморали су југословенски војни врх да у лето 1991. измести ВВА из Земуника. Од 10. до 30. августа хеликоптерима је евакуисана команда ВВА у Рајловац, док је део средстава ВВА превезен у рејон Подгорице тек у фебруару 1992. Октобра 1991. наставници летења и питомци ВВА смера надзвучне авијације пребазирани су из Пуле у Тузлу. Од марта 1992. ВВА је премештена у Жарково и припојена Војној академији на Бањици, где су питомци две године имали теоријску наставу, а практичну обуку на аеродрому Ковин. Завршне две године питомци су вежбали на аеродрому Голубовци код Подгорице, обучавајући се на авионима Г-2, Г-4 и Ј-22. После одвајања Црне Горе од Србије (2006) питомци су наставу и даље имали у Војној академији на Бањици, док су летачку обуку имали на аеродрому у Батајници.

ЛИТЕРАТУРА: З. Јурјевић, „Четрдесет година развоја Ваздухопловне војне академије"; Б. Рељан, „Педагошки лик Ваздухопловне војне академије", Гласник РВ и ПВО, 1984, 1; М. Бајчетић, „Ваздухопловна војна академија -- четрдесет година у корак са временом", Гласник РВ и ПВО, 1984, 5; Б. Б. Димитријевић, Југословенско ратно ваздухопловство 1942--1992, Бг 2009.

П. Лажетић