ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

ВАВЕДЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ, непокретни празник (21. новембар / 4. децембар), из групе 12 великих хришћанских празника. Посвећен је успомени на догађај из свештене историје када је дјева Марија одведена у храм. Догађај није описан у канонским јеванђељима него само у апокрифним и у црквеном предању. Кад је напунила три године, Марију су родитељи Јоаким и Ана одвели из Назарета у Јерусалим да је предају Богу на службу, сходно свом ранијем обећању. На вратима храма дочекао их је првосвештеник Захарија, увео Марију у храм и у Светињу над светињама, најсветији део храма, у који је само првосвештеник улазио. Марија остаде у храму 11 година, проводећи време у молитви, читању побожних књига и ручном раду. Када је напунила 14 година, а родитељи јој беху умрли, морала је да напусти храм јер јеврејски закони и обичаји нису признавали завет на доживотну девственост. Марија је желела да остане девојка због чега су је дали старом рођаку Јосифу, да под видом његове заручнице живи у његовом дому.

Светковање В. почело је од VIII в., а данашњи облик богослужења формирао се у XI–XII в. На западу је у месецослове ушао тек у XIV в. и то на двору авињонских папа, а у Рим је уведен тек у XVI в. Богословски смисао празника је у промени средишта вере. Вековима се мислило да човек само у храму може да сретне Бога, а Захарија уводи малу Марију у Светињу над светињама. Од тог тренутка човек постаје храм, а његова душа Светиња над светињама. Средиште вере није више изван човека него у човеку, сам човек постао је храм. Психолошки смисао празника је у савету мајкама да своју децу васпитавају уз Бога и уз Цркву његову, уз храм и богослужење. Празник је у иконографији приказан реално: Захарија дочекује малу Марију, иза које је хор девојака, њених пратиља, са упаљеним свећама у рукама, следи поворка рођака и на крају родитељи Јоаким и Ана. Позадину сцене представља градска архитектура. Сцена В. сликана је у живопису свих храмова.

Радомир Милошевић

Овај празник се у народу, осим Ваведење, назива и Св. Пречиста. Жене су постиле на води да би се на дан празника причестиле. У традиционалној култури Срба нарочито су га празновале младе жене и нероткиње да би добиле потомство. Тога дана нису се обављали тзв. женски послови, посебно с текстилом. У Лесковачкој Морави помињу се ритуали провлачења нероткиња испод корена букве код манастира Св. Богородице у селу Црковници, како би добиле пород. В. празнују и сточари у источној Србији и у Војводини, како би им Пресвета Богородица заштитила стоку од вукова. Избегавали су се сви послови повезани с маказама, да би се спречило отварање чељусти различитим зверима које су представљале опасност по стоку. У Хомољу су В. поштовали сељаци који су имали много стоке па нису „узимали у руке српове, косе, ножеве и маказе". В. се сматрало и усечним даном када се нису предузимали нити започињали важнији послови. У Бољевцу је народ веровао да ако на В. пада киша, година ће бити родна, а уколико би тога дана били магла и ветар, наредна година ће бити сушна. У многим крајевима Србије на В. одржавали су се сабори код сакралних здања, манастира и манастиришта. У неким насељима Србије В. је заветни дан. Неке српске породице В. славе као своју крсну славу.

Весна Марјановић

ЛИТЕРАТУРА: Л. Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Бг 1961; Ј. Сп. Поповић, Житија светих за месец новембар, Бг 1977; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; М. Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Н. Сад 1996; М. Недељковић, Српски обичајни календар за просту 2010. годину, Бг 2009.

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)