ВАТРОСТАЛНИ МАТЕРИЈАЛИ

ВАТРОСТАЛНИ МАТЕРИЈАЛИ, материјали који не омекшавају на високим температурама, од преко 300 до преко 1.700 ^о^C. Условно се још захтева да се ти материјали хемијски не мењају и да не реагују са другим материјалима. Деле се на: 1) силикатне в. м., нпр. шамот (облоге у пећима, штедњацима), форстерит, мулит, ватростално стакло, азбест; 2) оксидне в. м.: магнезитне опеке, магнезит-хромитне (опеке у термо-акумулационим пећима), цирконијумске, кварцнe, алуминијум-оксидне, потом берилијум-оксид, неки оксиди метала ретких земаља; 3) угљеничне в. м.: графит, синтеровани угљеник; 4) карбиде (силицијум-карбид), бориде, нитриде; 5) кермете (нпр, печена смеса кобалта и карбида волфрама); 6) неке метале и њихове легуре (волфрам, молибден, платински метали). Примењују се као: облогe пећи, апарати у металургији, у индустрији стакла, керамике и цемента, у хемијској индустрији, као термички уређаји у домаћинствима, за облагање космичких летелица. У Србији је пре II светског рата постојала само мала производња шамота у Младеновцу, Аранђеловцу и у Стаклари у Панчеву. Године 1952. почела је производња в. м. у индустријским комплексима „Магнохром" у Краљеву и „Шамот" у Аранђеловцу. Квалитет њихових производа постао је познат у свету. Почетком 90-их година је „Магнохром" производио разне полуфабрикате за в. м. и 160.000−210.000 т опека годишње (магнезитне, магнезит-хромитне, форстеритне, спинелне и др.). „Шамот" је до средине 90-их година био највећи произвођач алумосиликатног в. м. на Балкану. Укупна производња ватросталних опека у Србији 2010, услед неуспеле приватизације, била је само 7.400 т. Светска производња в. м. 2010. била је oко 46 мил. т.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Виторовић, Хемијска технологија, Бг 1990; T. Јанаћковић и др. „Керамика", y: Д. Виторовић (ур.), Хемија и хемијска индустрија у Србији − историјска грађа, Бг 1997.

П. А. Пфенд