ВАТРА

ВАТРА, у народним веровањима оличење живота, симбол сунца, огњишта и куће. Због тога се у кући није смела угасити ни преко дана ни преко ноћи. Сматрало се да је огњиште средиште живота, па се због тога гашење в. на њему схватало као веома лош знак за породицу која ту живи. Заклетва огњиштем прихватана је као најсигурнији доказ. В. се у народним веровањима и обичајима придаје митолошки, магијски и религијски значај. Верује се да су све мрачне натприродне силе (утваре, вештице, караконџуле, ђаволи и друге немани) нераскидиво повезане са свим збивањима у човековом животу (рођење, свадба, погреб) и да се једино могу одагнати в. Ова својства в. је задржала и у хришћанским ритуалима, што најбоље потврђују веровања и обичаји који се одржавају у појединим пригодним (свадба, погреб, епидемије) и периодичним (Бадњи дан, Ивањдан) приликама. Народно обожавање в. исказује се и у култу сунца. Пригодне в. прате свадбени и погребни церемонијал. Повезане су и са појавом епидемија. У свадбеном церемонијалу в. има двоструку улогу. Једна улога је повезана са паљењем свећа, а друга са в. на огњишту. Њихов циљ је заштита од демона који су о свадби посебно насртљиви, уосталом као и о рођењу детета. Друга веома важна улога в. у свадбеном церемонијалу је повезана с огњиштем. Када невеста први пут ступа у нови дом, обавезна је да се поклони в. на огњишту, да му обиласком око њега ода пошту, да га целива и приношењем обредног дара укаже почаст прецима. На тај начин се невеста, обиласком око в. на огњишту, симболично сједињује са домаћим култом свог новог дома. Пригодне в. се пале и као заштита од епидемија. Периодичне в. се пале за Бадњи дан, Ивањдан и Петровдан. Око бадњака се окупља породица, а око ивањданских и петровданских в. читаво насеље. Бадњак се поштује тако да се изједначава са чланом породице. Пази се како гори и обредно се храни јелима која су члановима породице припремљена за бадњеданску вечеру. Прегоревање бадњака се такође, ради заштите од злих сила, оглашава пуцањем из ватреног оружја. Главни ивањдански и петровдански обичаји су паљење в. (лиле) који су се најдуже одржали у српским планинским и патријархалним областима. Нарочито је било уобичајено паљење ивањданских в. које су се до недавно одржале у својој пуној свежини на читавој старовлашкој територији. Уочи Петровдана чобани су обилазили торове са упаљеним лилама (буктињама од дрвене коре или смоле) узвикујући: „У пољу род, у кући плод!" Пламен кандила и свеће, као симбол в., такође прати све битније догађаје у животу породичне заједнице. Међутим, у хришћанству пламеном свеће се одаје пажња Христу и поштује његов култ.

Жива в. се у целој Србији производила вештачким путем, трењем сувог дрвета о суво, претежно липово дрво, а све по строго утврђеном церемонијалу. Жива в. се „извијала" у одређени дан. То су, по правилу, радили мушкарци близанци или имењаци. Користила се у свим крајевима Србије једино у култне сврхе. Приписивана јој је посебна магијска и исцелитељска моћ. Веровало се да уништава демоне свих врста и штити од епидемија и разних болести. Сматрало се да пламен живе в. чисти душу и грех сваке врсте. Веровало се да се овом в. стока може осигурати од болести па су је због тога протеривали кроз нарочито прокопане тунеле на чијим је улазима и излазима горела в. Приликом изласка из тих тунела стоку су мазали угљевљем од живе в. или су угљевље стављали у воду коју су давали стоци да пије. Овај обичај, код Срба познат под именом воловска богомоља, ишчезао је после II светског рата. Последњи такав обред намењен заштити стоке, колико је познато, одржан је 1948. у тадашњем селу Мокри Луг у непосредној близини Београда.

ЛИТЕРАТУРА: С. Тројановић, Ватра у обичајима и животу српског народа, Бг 1930; Б. Дробњаковић, Етнологија народа Југославије, Бг 1960; Т. Вукановић, Срби на Косову, I, Вр 1986; В. Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Бг 1995; Т. Вукановић, Енциклопедија народног живота, обичаја и веровања у Срба на Косову и Метохији, VI век − почетак XX века, Бг 2001.

П. Влаховић