ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО

ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО (Васкрс/Ускрс), највећи празник Хришћанске цркве, „празник над празницима", као успомена на историјски догађај Христовог живоносног васкрсења и као савремено доживљавање и лично учешће у том догађају. Темељ је хришћанства јер „ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша... Ако Христос није устао, узалуд вера ваша; још сте у гресима" (1. Кор 15,14.17). В. Х. је врхунац богослужбене године, почетак богослужбеног распореда читања редовних јеванђеља. Увек се празнује у недељу, а датум је покретан, у распону од 35 дана (22. март / 4. април -- 25. април / 8. мај). Центар је покретних празника јер се сви по њему равнају. Представља везу празника Старог и Новог завета: старозаветне Пасхе (спасавање Јевреја из египатског ропства) и новозаветног спасавања човечанства из ропства греху и смрти. Датум празновања одредили су оци Првог Васељенског сабора 325. у Никеји поштујући праксу Александријске и Римске цркве да се празнује у недељу по пуном месецу после пролећне равнодневице. Црква је В. Х. посветила припремни период, посебан и специфичан у односу на све друге празнике, а такође је на посебан начин обележила и послепразнични период. Овај период назива се време триода јер се у припремном периоду и током поста користи богослужбена књига Посни триод, а након њега, закључно са недељом Свих светих, користи се Цветни триод или Пентикостар.

Догађај В. Х. описала су сва четворица јеванђелиста (Мт 28,1-10; Мк 16,1-9; Лк 24,1-9; Јн 20,1-14), али ниједан није дао целокупан приказ догађаја него само поједине моменте. Међу њима не постоје разлике него се допуњавају, сваки јеванђелист скупљао је и распоређивао изворни материјал руководећи се својим плановима, имајући посебан видокруг посматрања и посебан циљ. Пресвета Богородица и жене из њене пратње виделе су где је на Велики петак предвече Јосиф из Ариматеје сахранио тело Исусово, те како је постављена стража на гробу. Суботу су провеле у шабату, тј. не радећи, а у недељу ујутро пошле су да помажу тело Исусово (што због близине пасхалне вечере није било обављено у петак), бринући ко ће им уклонити камен са улаза гроба Христовог. Марија Магдалина је тог јутра ишла на гроб два или три пута, сама „док још беше мрак", а затим у друштву осталих мироносица и „других жена" које су стигле на гроб Христов у две групе. Пред њихов долазак настао је земљотрес, анђео је уклонио камен са гроба из којег је Христос устао. Мироносице су виделе празан гроб и на камену анђела који их је обавестио да је Христос васкрсао и који их је послао да јаве Његовим ученицима да их Учитељ чека у Малој Галилеји. Отрчале су и јавиле апостолима којима се то учинило као бунцање и који, попут Петровог троструког одрицања, нису три пута поверовали у вест о васкрсењу. Тек после треће вести кренули су на гроб. Јован, син Зеведејев, стигао је први, видео празан гроб и схватио да је Христос васкрсао. Петар је стигао други, видео празан гроб и чудио се шта се то десило.

Смисао В. Х. је непосредно повезан са смислом Његовог доласка у свет, Његовог рођења, крштења и преображења, а у томе је садржана основа и целокупан смисао хришћанства. Разлог празновања није само у историјском подсећању на значајан догађај него и у једном вишем, јединственом смислу по којем се В. Х. разликује од Лазаревог васкрсења: Лазар је само оживео и морао поново у своје време да умре; Богочовек Христос васкрсао је као Нови Адам, као родоначалник који васкрсну силу божанског вечног живота преноси на сву људску природу враћајући је у стање пре Адамовог греха. Христос ствара ново човечанство, човечанство васкрсења, човечанство васкрсло, човечанство које је победило смрт и ђавола. Он је „првенац из мртвих" (1. Кор 15,20.23) и „новина", јер ће „у Христу сви оживети" (1. Кор 15,22). Од В. Х. до Вазнесења поздрав при сретању гласи „Христос васкрсе", а отпоздрав „Ваистину васкрсе", уместо „Добро јутро", „Помоз Бог" и „Добро вече". Исти је поздрав и при пићу, уместо уобичајених „Спаси Бог" -- „На спасење", „Уздравље" -- „Наздравље" или „Здрав буди". У народу осим термина В. Х. користе се и називи Ускрс и „Велигдан" (настао од „Велики дан").

Мали број храмова посвећен је В. Х., али се сваке недеље у свим храмовима служи васкрсна служба. Најпознатији храм В. Х. је у Јерусалиму на Голготи, задужбина цара Константина и царице-мајке Јелене. Ликовне представе В. Х. су различите. С обзиром на то да јеванђелисти не описују сам чин В. Х., оно није сликано у живопису. Kрст са Христовим монограмом, окружен венцем ловора као симболом победе, служио је као приказ В. Х. у најранијем хришћанском сликарству. Христов силазак у ад, из којег изводи Адама, Еву и остале старозаветне праведнике који су живели очекујући обећаног Спаситеља, јавља се у раном византијском сликарству. На поду су изваљена врата ада, поломљене шарке и свезан сатана. Анђео на Христовом гробу са женама мироносицама почиње да се слика у живопису IV в. На Западу средњовековно сликарство донело је приказ Христа са заставом у рукама како излази из гроба. У православној иконографији такве сцене нема.

Црквена припрема за дочек В. Х. спроведена је кроз посебно богослужење које обухвата седам седмица поста (48 дана), назван Велики или Ускршњи пост, и четири недеље (о царинику и фарисеју, о блудном сину, месопусна и сиропусна) са три седмице пре поста. По В. Х. следи период од 50 дана (назван педесетница), који обухвата осам недеља (свака са одређеном богослужбеном наменом) са седам седмица. Период се завршава Духовима. Прослава В. Х. завршава се уочи Вазнесења Христовог, тј. у среду шесте седмице по В. Х.

Народна надградња празника није богата јер народ В. Х. није обележио обичајима како је то учинио са празником Христовог рођења. Вук Караџић пише да су Срби много држали до нафоре, па су манастирски ђаци Велике седмице ишли по селима са котарицама „те дају народу навору за јаја". Црква је касније увела правило да се током Великог поста врши благослов дома и освећење водице, а исто правило укинула за Богојављење, каква је пракса била раније.

Бојење јаја за празник В. Х. обичај је од првих времена хришћанства. По предању, у тренутку Христове смрти јаја су поцрвенела, а једно од тих јаја Марија Магдалина (Блага Марија) предала је цезару Тиберију уз поздрав „Christus resurexit", тј. „Христос васкрсе". Код Римљана је иначе постојао обичај даривања јајима о Новој години, а код старозаветних Јевреја на пасхалној вечери прво јело било је тврдо кувано јаје. Симболика је у чињеници да се из јајета, иако изгледа мртво у оклопу своје љуске, може родити ново биће, тј. нов живот, као што је Христос устао из окова гроба. Црква на празник В. Х. благосиља кувана и обојена јаја посебним обредом што сведочи да бојење јаја није „обичај" него део богослужбеног типика. Приликом посета на Васкрс и Светле седмице гост бојеним јајима дарује домаћине, а домаћини госту такође узвраћају уздарје бојеним јајима. Црква није прописала када тачно јаја треба да се кувају и боје. За кување се користи вода коју је за време ускршњег поста у дому осветио парох. Обичај је да се прво јаје („чуваркућа") чува до следеће године. Куцање јајима на В. Х. од дечје игре постало је обичај, у којем учествују и старији. Куцање се врши прво врхом о врх, а потом доњим делом о доњи. Док млађи држи јаје, старији удара уз речи „Христос васкрсе", а потом млађи удара доњим делом јајета уз речи „Ваистину васкрсе".

ЛИТЕРАТУРА: Д. Најдановић, „Крст и Ускрс", Весник, 1930, 7; Е. Спекторски, „Филозофија Ускрса", Браство, Сар., 1933, 2--3; Л. Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника Православне источне цркве, Бг 1961; В. Чајкановић, Мит и религија у Срба, Бг 1973; Д. Бандић, Народна религија Срба у 100 појмова, Бг 1991; Енциклопедија живих религија, Бг 1992; Ш. Кулишић, Н. Пантелић, П. Ж. Петровић, Српски митолошки речник, Бг 1998; Енциклопедија православља, Бг 2002.

Р. Милошевић