ВАСИЉЕВИЋ, Тихомир

ВАСИЉЕВИЋ, Тихомир, правник, судија, универзитетски професор (Београд, 30. IV 1903 – Београд, 24. X 1987). Студије права завршио у Београду. Усавршавао се у Лиону (Француска), а докторирао на Правном факултету у Београду 1935. са дисертацијом Условна осуда – историјат установе и систематско излагање материје с обзиром на југословенско и инострано законодавство (Мостар 1935). После завршетка студија ступио је у судску службу као судија среских и окружних судова у Лозници, Београду, Ваљеву, Сарајеву, Мостару и Смедереву. Универзитетску каријеру започиње на ПФ у Београду као хонорарни наставник 1939, а за доцента на предмету Кривични судски поступак изабран је 1940. За време окупације стављен је на расположење, а 1942. пензионисан. Иако није био присталица комунистичког покрета, био је један од свега тројице наставника београдског ПФ који су 1941. одбили да потпишу антикомунистички проглас српском народу квислиншке владе Милана Недића, као што је сам рекао „из личног убеђења да издавање таквог прогласа у том моменту не одговара интересима земље". Због тога је пензионисан и за време немачке окупације живео је у Београду и код брата, лекара и четничког војводе, у источној Србији. Одлука о пензионисању је после ослобођења поништена, а као правник изузетне стручности, иако није био члан Комунистичке партије, запослен је у Министарству финансија НР Србије, а од 1947. у Председништву Владе НР Србије у звању вишег правног саветника. Касније је постављен за начелника у Одељењу за законодавство и организацију друштвених служби Извршног већа НР Србије, а за редовног професора тек основаног ПФ у Новом Саду изабран је крајем 1959. и ту је остао до пензионисања 1977. За своје дело Систем кривичног процесног права СФРЈ (Бг 1964) добио је Октобарску награду Новог Сада 1964. Његов велики Коментар Законика о кривичном поступку (Бг 1957; од другог издања са М. Грубачем, Бг 1982) још и данас је незаобилазни приручник за примену кривичног процесног права у судској пракси. Од оснивања ПФ у Новом Саду (1959) до пензионисања био је шеф Катедре кривично-правних наука тога Факултета и један од његових најбољих професора. Осим Кривичног процесног права, једно време је предавао и Кривично право, а на последипломским студијама и Психологију кривичног поступка. Радови су му из области кривичног права, правне историје, управног и грађанског права, научне и просветне политике и законодавне технике. Својим радовима је значајно утицао на стварање новог законодавства о кривичном поступку и изградњу науке Кривичног процесног права у Србији и Југославији.

ДЕЛА: „La division du procès pénal en deux phases", Rapport au X° Congrès de l'association internationale de Droit pénal, 1960, 3–4; Кривично право – општи део, Н. Сад 1961; коаутор, Учешће грађана у суђењу на територији САП Војводине, Н. Сад 1975; Реформа југословенског кривичног процесног права, Н. Сад 1977; Ђ. Д. Ценић, Бг 1987.

ЛИТЕРАТУРА: М. Дамашка, „Систем кривичног процесног права СФРЈ", Одвјетник, Зг, 1971, 11–12; М. Грубач, „Поводом одласка у пензију проф. др Тихомира Васиљевића", ЗРПФНС, 1977, 11; М. Стојановић, „Библиографија радова проф. др Тихомира Васиљевића", ЗРПФНС, 1977, 11; М. Јанићијевић, Стваралачка интелигенција међуратне Југославије, Бг 1984; М. Грубач, „In memoriam: Проф. др Тихомир Васиљевић", ЗРПФНС, 1987, 21, 1–3; „Писмо Тихомира Васиљевића Ивану Мелвингеру", АПДН, 2000, 4.

Момчило В. Грубач

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)