ВАСИЉЕВДАН

ВАСИЉЕВДАН, народни назив за празник Св. Василијa Великог који светкује Српска православна црква 1/14. јануара, као спомен на дан када је светитељ умро. Тога дана се обележава Нова година према јулијанском календару. У српском обичајном календару се празнује и старији празник познат као Мали Божић, а у новије време прославља се и као Српска нова година. Једна од особености овог празника била је и припрема култног колача василице (један велики колач или више њих) у који се стављао метални новац (пара) за срећу. Укућани су га ломили и за оног ко би добио парче колача са паром говорило се да ће бити срећан и успешан целе године. У традиционалној култури Срба, све до прве половине XX в., празник се одликовао наставком прослављања Божића. У домаћинство се, тада, поново уносио и палио сачувани део прегорелог бадњака, на којем се морао кувати новогодишњи ручак. На свечану трпезу се поред дела божићног колача постављала и глава божићне печенице. У насељима Срема, до 70-их година XX в., на В. се обављало магијско вршење жита или сламе. У насељима јужног Баната и источне Србије месили су посебан шупаљ колач за стоку те су га натицали крави или волу на рог. У јужним деловима Србије, попут Врањског Поморавља, ишле су по насељима, од куће до куће, маскиране поворке познате као суровари и сакупљале дарове у храни и пићу. У неким крајевима Војводине такве поворке називане су коринђаши. Увођењем празновања Нове године у грађански календар у ширем контексту, људи се тога дана поздрављају са „срећна Нова година" и три пута се љубе. Са празновањем се искорачило из сакралног домаћег простора, те се често бучно и раскошно прославља у кафанама и ресторанима. Један број српских породица В. слави као своју крсну славу.

ЛИТЕРАТУРА: М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; М. Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Н. Сад 1996; П. А. Ђурановић, Хришћански празници и народни обичаји Срба у Даљу, Даљ 2011.

В. Марјановић