ВАСИЉЕВА, Јања Владимировна

ВАСИЉЕВА, Јања Владимировна, примабалерина, балетски педагог (Варшава, Пољска, 24. X 1911 --– Менло Парк код Сан Франциска, САД, 17. IX 1999). Са родитељима је 1917. из Кијева емигрирала у Краљевину СХС. Балетско образовање стекла у Глумачко-балетској школи (1921--1921–1924) код Клавдије Исаченко и Јелене Пољакове. Усавршавала се у Паризу код О. Преображенске. Чланица ансамбла Народног позоришта у Београду постала је 1924, соло играчицa 1926, a првa играчица 1938. Прва улога била јој је Казаљка у игри часовника у Копелији Л. Делиба, а већ од 1927. играла је улоге првих солисткиња (Плава птица у Успаваној лепотици П. И. Чајковског, Краљица вила у Жизели А. Адама). У главној улози дебитовала је као Сванилда у Копелији (1929) у кореографији А. Фортуната. Остварила је опус од 75 улога у балетском, оперско-балетском и драмском репертоару, од којих су 22 главне улоге у балетима и 30 главних сола у балетима, операма и у драми. Са НП гостовала је у земљи (Сарајево, Суботица, Нови Сад, Сомбор) и у иностранству (Атина 1933, Софија 1938, Франкфурт 1939). Са групом играча гостовала је у Прагу (1938), самостално у Љубљани (1931), Скопљу (1934, 1940) и у Софији (1940). У Београду је остварила и обимну концертну делатност. Крајем 1942. напустила је Београд, кратко радила у Софији, а затим у Државној опери у Бечу (1943/44) и у позоришту Пете француске дивизије (1944/45). После рата била је примабалерина у познатој трупи „Оригинални руски балет пуковника Де Базила" (1948/49) и играла на турнејама по Шпанији, Португалији и северној Африци. У Краљевској опери у Генту (Белгија) играла је 1950, а јануара 1951. емигрирала је у САД. У Сан Франциску отпочела је самостални педагошки рад у америчким колеџима, а затим је у Паолу Алту код Сан Франциска отворила властити балетски студио „Про Арте" (1951--1951–1973). У педагошком раду преносила је руску класичну балетску технику и народни плес Србије транскрибован у уметничку игру. Стални ангажман у НП у Београду обезбедио јој је континуитет играња, фреквенцију и природан уметнички развој. У јакој конкуренцији одличних руских играчица које су радиле у Београду, уврстила се међу наше највеће балерине у времену између два светска рата. Одликовала се савршеном техником, класичном и модерном, те уметничком изражајношћу. Била је талентована, образована, музикална, енергична и потпуно посвећена професији. Значајан је њен лични удео у креирању домаћег балетског стваралаштва (К. Барановић, Лицитарско срце; С. Христић, Охридска легенда; Ф. Лотка, Ђаво на селу; С. Настасијевић, У долини Мораве). Сарађивала је са више познатих кореографа (А. Фортунато, Ј. Пољакова, Ф. Васиљев, М. Фроман, Н. Кирсанова, Б. Књазев, А. Романовски, Б. Романов, Пина и Пино Млакар). Своју целокупну уметничку заоставштину поклонила је Музеју позоришне уметности Србије у Београду.

ИЗВОР: Архив Јање Васиљеве и Анатолија Жуковског, Менло Парк, Сан Франциско 1983.

ЛИТЕРАТУРА: М. Милошевић, „Прве београдске глумачке балетске школе", ГГБ, 1957; К. Шукуљевић, Наташа Бошковић, Бг 1989; К. Шукуљевић Марковић, „Јања Васиљева, примабалерина Народног позоришта у Београду", ГГБ, 1996.

К.сенија Шукуљевић Марковић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)