ВАСИЛИЈЕ (Петровић)

ВАСИЛИЈЕ (Петровић), митрополит црногорски (Његуши, 1709 – Петроград, 21. III 1766). Замонашен је, вероватно, у Пећи, а архимандрит постао 1749. Стрица, митрополита Саву, замењивао 1744. за време његовог боравка у Русији. Представио се у Венецији као „први" у Црној Гори, служећи се лажима, фалсификатима и печатима црногорских главара, изазвао племенску кризу и сукоб са стрицем. Борба за првенство поделила је Црну Гору. После измирења на предлог митрополита Саве, патријарх Атанасије II хиротонисао је В. за епископа 1750. Од тада до краја живота В. је играо водећу улогу у политичком животу земље иако формално није био прва личност, али је често замењивао митрополита Саву. Патријарх Атанасије II послао га је митрополиту Павлу у Сремске Карловце да врати драгоцености манастира Пећке патријаршије, које је патријарх Арсеније IV однео у сеоби. Преузете ствари уместо у Пећ В. је однео на Цетиње. Целог живота фанатично одан идеји руско-црногорског пријатељства, послао је 20 младића у Русију на школовање и покушао да део Црногораца одсели у Русију и од њих образује посебан пук. Од његовог времена почиње култ Русије у Црној Гори. Три пута је одлазио у Русију (1752, 1756, 1765) ради помоћи и покушаја да се уведе протекторат у Црној Гори. Новцем добијеним у Русији В. је обнављао и подизао цркве и купио неколико имања за Цетињски манастир чиме је поставио темеље његове економске самосталности. Написао је и у Русији штампао некритичну историју Црне Горе не водећи рачуна о историјским чињеницама. Претеривао је у хвалоспевима, али је Историја о Черној Гори од времена митрополита Петра I и његових наследника постала званична дворска историографија куће Петровића. Умро је у Русији, а сахрањен је у Благовештенском храму Александро-невске лавре у Петрограду.

В. се у свом времену јавио у многим улогама: духовника, политичара, историчара и дипломате. Био је миљеник и жртва ћудљивости свог времена и свог карактера. Увек се позивао на народ, али је радио како је хтео, не презајући од фалсификата. Доживео је признања и одобравања, али и безмерну завист. Разбио је окове племенског конзервативизма, увек окренутог прошлости, и поглед усмерио ка будућности. Уместо да остану незапажени под турском врховном влашћу и у сени оронуле Венеције, В. је тежио изласку Црногораца из тог стања чак и по цену жртава сматрајући то часним, иако трновитим путем у будућност. Његов циљ била је слободна и независна Црна Гора под покровитељством Русије. Млечани су против њега употребљавали сва средства, чак и отров. Огледао се и у књижевности. Осим историје, писао је песме на исте теме које обрађује у својој Историји (оде Немањи, Иван-бегу Црнојевићу, Богородици, Цариграду). Његова писма писана народним језиком налазе своје место у српској епистоларној књижевности XVIII в. Оставио је трага и у путопису, описујући свој боравак у Срему 1751. у облику путних бележака без датума.

ДЕЛО: Исторія о Черной Горы, Москва 1754.

ЛИТЕРАТУРА: М. Драговић, Митрополит Василије Петровић, Цт 1884; Д. Руварац, „О Василију Петровићу владици црногорском", Споменик СКА, 1898, 33; Ј. Томић, „О Историји Црне Горе митрополита Василија Петровића", ГНЧ, 1904, 23; Г. Станојевић, Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740–1766), Бг 1978.

Радомир Милошевић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)