ВАСИЛИЈЕ I МАКЕДОНАЦ

ВАСИЛИЈЕ I МАКЕДОНАЦ, византијски цар (тема Македонија, између 830. и 836 – Цариград, 29. VIII 886), владао 867–886. Оснивач тзв. Македонске династије. Његов успон везан је за владу Михаила III: од положаја царевог коњушара успео је да досегне положај сацара 866, пошто га је Михаило III претходно посинио. После убиства Михаила III (23/24. IX 867), које је лично организовао, домогао се престола. Из брака са Маријом имао је сина Константина, а са Евдокијом Ингерином – Лава (будућег цара), Александра (будућег цара) и Стефана. В. наследници Лав VI и Константин VII покушали су да прикрију његово ниско порекло, правдајући његов насилни долазак на власт стварањем легендарне генеалогије, која је В. повезивала са Арсакидима, Александром Македонским и Константином Великим. Ослањајући се на Јустинијаново законодавство, као и на Еклогу цара иконоборца Лава III, В. је издао два мања законика – Прохирон, намењен практичној употреби, и Епанагогу, која је требало да представља увод у припреману велику збирку закона. Највећи В. успех на истоку било је освајање павликијанског упоришта Тефрике (872). Предузимао је експедиције против Арабљана у подручју јужне Италије, што је ту област привремено вратило под византијску власт. Међутим, Византија није успела да очува своје поседе на Сицилији (878. изгубила је Сиракузу), као ни у Средоземљу. В. је успео да издејствује да бугарска црква призна врховна права цариградске патријаршије (после цариградског сабора 869/70), што је означило почетак масовнијег покрштавање Бугара. Мисионарска делатност настављена је у подручју Русије, а на територији западног Балкана интензивирана је посебно после одбијања арабљанске опсаде Дубровника (867–868) и образовања теме Далмације. Византијско освајање Дубровника довело је постепено до учвршћења власти Царства међу јужнословенским племенима, најпре онима настањеним уз јужну обалу Далмације (Травуњани, Конављани, Захумљани), а потом и међу Неретљанима. Византија је успела да ојача утицај и над архонтима Хрватске и Србије, чију област Константин VII Порфирогенит локализује у залеђу приморских Склавинија. Упостављање политичке контроле довело је до покрштавања Јужних Словена: В. је послао свештенике из Цариграда који су покрстили некрштена српска племена. После покрштавања цар је поставио архонте да владају словенским племенима. Радило се о византијској потврди архоната које су сама племена бирала из редова својих саплеменика. Признање врховне византијске власти потврђено је већ 869, када су Хрвати, Срби, Захумљани, Травуњани, Конављани и Дубровчани са осталим из далматинских градова учествовали у опсади Барија као помоћни одреди ромејске војске. В. је наследио његов најстарији син из другог брака Лав, иако је цар био у привременом сукобу са њим, због чега га је једно време држао у тамници и због чега му је, по неким изворима, одузео царску титулу.

ИЗВОРИ: I. Bekker (прир.), Theophanes Continuatus, Bonn 1838; A. Vogt, I. Hausherr (прир.), Oraison funèbre de Basile I par son fils Léon le Sage, Roma 1932.

ЛИТЕРАТУРА: A. Vogt, Basile Ier, empereur de Byzance (867--886), Paris 1908; Б. Ферјанчић, „Василије I и обнова византијске власти у XI веку", ЗРВИ, 1997, 36; В. Станковић, Цариградски патријарси и цареви македонске династије, Бг 2003; Б. Крсмановић, Н. Радошевић, „Легендарне генеалогије византијских царева и њихових породица", ЗРВИ, 2004, 41.

Бојана Крсмановић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)