ВАСИЛИЈЕ (Бркић Јовановић)

ВАСИЛИЈЕ (Бркић Јовановић), патријарх пећки (Сремски Карловци, 1719 -- Петроград, 10. II 1772). Последњи Србин на пећком трону пре укидања патријаршије 1766. Као син учитеља стекао добро образовање допуњено у „латинској" школи Емануила Козачинског. Службу започео као ђакон карловачки, а патријарх Арсеније IV узео га је за придворног монаха. Ктитор је бакрореза Богојављење Христофора Жефаровића (1746). Вазда немирног духа али сналажљив, пун комбинација и планова, није могао дуго да остане на једном месту. По смрти патријарха Арсенија IV оптужен је за проневеру његових примања. С обзиром на то да ништа није доказано, ослобођен је оптужбе, али је ипак напустио Сремске Карловце. У Бечу је добио путну исправу за пут у Рим, али је прешао у Србију „са неком готовином и стварима патријаршијским". Затим је боравио у Птују (1749), Топлој (1752), Далмацији и Србији, где је постављен за митрополита новобрдског и косовског (1756). Митрополит сарајевски постао је 1759, а патријарх пећки 1763. Нису јасне околности како је доспео на највиши положај у Српској цркви, али је вероватно то била жеља српског клира који није волео фанариоте. Покушао је да обнови углед српске цркве, да окупи народ, успостави везу са народним првацима и везу са страним дворовима, што Грцима није одговарало. Било је то време када су Грци припремали укидање Пећке патријаршије због чега им је било потребно да на патријаршијском трону и на троновима српских епархија имају Грке. После две године отпутовао је у Београд да се види са рођацима, али су га утицајни фанариоти оптужили код турских власти за шпијунажу, због чега је 1765. заточен у Фамагусти, на острву Кипар. Ослободио се 1767. заузимањем француског конзула, али пошто није успео да у Цариграду обнови берат, склонио се у Црну Гору где је у исто време управу преузео лажни цар Шћепан Мали. Допринео је угледу Шћепана Малог међу брдским племенима, са њим се често сретао и поклонио му свог коња. Из Црне Горе В. је обавестио карловачког митрополита и српске епископе о свом страдању, а за време боравка у Острогу написао је Службу Василију Острошком и Синаксар Св. Василија Острошког. Служба је писана у наративном тону са познавањем симболике и ритмике црквене поезије и уз вештину исказивања свечаних и молитвених мисли, у којима се Василије Острошки пореди са Светим Савом и Симеоном Мироточивим. У оквиру службе је и Синаксар Светог Василија Острошког, писан на јутрењи после шесте песме канона. Служба је ушла у богослужбену књигу Србљак. Због дружења са Шћепаном био је сумњив митрополиту Сави (Петровићу), а цетињски монаси нису му дозволили да служи на празник Богородичиног успења. Када се Шћепан завадио са митрополитом Савом и ставио га под стражу, В. је 1781. хиротонисао Арсенија (Пламенца), сестрића митрополита Саве, што део Црногораца није подржао. Сазнавши да је Шћепан лажни цар и варалица, В. се удаљио од њега, али се тада нашао на удару оних Црногораца који су подржавали Шћепана. Турци су затражили да им изруче Шћепана и В., а Сава, помогнут главарима, затражио је да В. напусти Црну Гору. В. је са руским кнезом Долгоруковим отишао (1769) у Италију и преко Трста и Ливорна стигао у Беч. Из Беча је писао карловачком митрополиту Јовану (Ђорђевићу) тражећи да га препоручи бечком двору и материјално помогне или смести у неки манастир. Митрополит га није ничим помогао, нити неко од других епископа. Чекајући у Бечу, В. је по жељи грофа Орлова описао балканске земље под Турцима с циљем да упозна Русе са балканским народима и њиховим положајем у турском ропству. Спис нема неку већу историјску вредност осим што показује да је В. заиста познавао Балкан и прилике свог времена. У Русију је стигао 1771. где му је дозвољен боравак и одређено 500 рубаља годишње, али је почетком следеће године умро. Сахрањен је у Благовештенском храму Александро-Невске лавре у Петрограду, поред гроба Василија (Петровића), митрополита црногорског. Након изградње цркве 1822. на месту њихових гробова, није познато где су склоњене њихове мошти и надгробне плоче.

ДЕЛА: И. Руварац, „Опис турских области и у њима хришћанских народа, а нарочито народа српскога, састављен год. 1771. српским патријархом Василијем Бркићем", Споменик СКА, 1891, 10; Р. Грујић, „Седам писама пећког патријарха Василија Бркића", Споменик СКА, 1913, 51.

ИЗВОР: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, Бг, II 1903, V 1925.

ЛИТЕРАТУРА: С. Димитријевић, „Василије Јовановић Бркић", Хришћански весник, 1909, 1; Г. Станојевић, „Василије Бркић у Црној Гори 1768. године", Историски преглед, 1954, 2; П. Пузовић, „Василије Јовановић Бркић", Гласник СПЦ, 1992, 5; С. Вуковић, Српски јерарси од IX до XX века, Бг--Пг--Краг. 1996.

Р. Милошевић