ВАСИЋ, Милоје М.

ВАСИЋ, Милоје М., археолог, универзитетски професор (Велико Градиште, 16. IX 1869 – Београд, 4. XI 1956). После завршене гимназије у Великом Градишту и Београду, студирао 1888--1888–1892. на Филолошко-историјском факултету Велике школе у Београду. Потом је био професор у гимназији у Великом Градишту (1892–1893), Неготину (1893–1894) и Београду (1894–1895), да би марта 1895, на позив „чувара", односно директора, Михајла Валтровића, постао помоћник чувара Народног музеја у Београду. Са стипендијом српске владе отишао је 1896. на даље усавршавање у Немачку где је студирао филологију, историју уметности и посебно класичну археологију, и то четири семестра у Берлину, а затим у Минхену, где је 1899. докторирао с темом Буктиња у култу и уметности Грка (Die Fackel in Kultus und Kunst der Griechen, Бг 1900) код чувеног професора Адолфа Фуртвенглера, једног од највећих познавалаца класичне уметности у то време. По повратку из Немачке постаје предавач на Великој школи, да би октобра 1903. био изабран за доцента, прво за хонорарног, а од марта 1905, када је Велика школа постала Универзитет, за сталног. Од 1906, по пензионисању М. Валтровића, постављен је за управника Народног музеја, па је тако постигнута тесна сарадња између ове две, тада најзначајније археолошке установе у земљи. Године I светског рата провео је ван земље. После рата дао је оставку на место директора музеја јер нису била одобрена средства за његову обнову. Године 1920. изабран је за ванредног, а 1922. за редовног професора Универзитета. Пензионисан је 1939. са 70 година, али је после II светског рата био реактивиран и наставио да предаје на Универзитету готово до своје смрти. За дописног члана САН изабран је 1948, а за редовног 1952.

Одмах после завршетка студија у Београду В. је објавио два запажена рада у Старинару, научно добро документована, о римским градовима Пинкуму и Виминацијуму. После студија у Немачкој, вршио је ископавања праисторијских насеља у Јабланици код Међулужја 1900, Чаршији код Рипња 1904. и Малом Друму код Поповића 1904, о чему је објавио извештаје у земљи и иностранству. На основу ових истраживања објавио је у Гласу СКА замашну студију „Прилози ка решавању тројанских проблема" (1906, LXX), где је јасно указао да се неолитске културе Подунавља везују за истовремени југоисточни културни комплекс а не за северну Европу, што је у то време било важеће мишљење. Уследила су ископавања праисторијских насеља из каснијих периода, Жутог брда код Градишта 1906. и Градца код Злокућана 1909, затим бројна рекогносцирања терена у источној и јужној Србији. Његова археолошка активност иначе тесно је везана за праисторијски локалитет Винчу, откривену 1905, где је 1908. обавио прва ископавања. Те резултате објавио је у више чланака у иностранству и тако упознао светску археолошку јавност са овим значајним праисторијским локалитетом. Ископавања на Винчи су настављена 1911–1913. уз финансијску помоћ Руског археолошког института у Цариграду, но нажалост тај материјал је у рату страдао, а резултати нису публиковани. Ископавања скромног обима обављена су 1924. да би коначно од 1929. до 1932. била организована, уз финансијску помоћ енглеског мецене Чарлса Хајда, велика систематска ископавања Винче која су вршена по најсавременијим археолошким методама. Понет идејама да је Дунавска долина повезана са Егејским светом, В. је у једном тренутку отишао сувише далеко у датацији и претпоставио да је Винча јонска колонија из VII в. п.н.е. То мишљење данас нема никакве основе али је 30-их година XX в., у време недовољно прецизних знања о многим питањима, таква претпоставка могла да буде изнета.

Поред археологије, писао је чланке о естетици, нумизматици, епиграфици, етнографији и нарочито уметности и делао на њеној популаризацији, нарочито у раном периоду свог живота. Посебно је занимљив његов есеј „Како треба слике посматрати" (БК, 1898, 4) писан у Берлину, где уз практична упутства гледаоцима како да гледају слике, истиче да се време променило и да публика не треба да очекује да данашњи сликари сликају као стари мајстори, по чему се види да је пратио уметничка кретања, преломна за развој уметности у то време. Врхунац ове активности у том правцу је његова идеја и реализација Прве југословенске изложбе у Београду 1904, на којој су наступали познати уметници четири словенска народа, Словенаца, Хрвата, Срба и Бугара, која је привукла велику пажњу. После изложбе основао је Југословенску уметничку галерију у оквиру Народног музеја, која је садржала значајна имена са овог простора. У време I светског рата и непосредно после тога, када су могућности за археолошка ископавања биле скромне, В. се посветио проучавању средњовековне уметности, што је резултирало са више мањих радова и две велике студије Архитектура и скулптура у Далмацији (Бг 1922) и Жича и Лазарица (Бг 1928) корисне и инструктивне, у којима су питања третирана у ширим оквирима, поређењем самих споменика са историјским, друштвеним и верским приликама у дотично време.

Упоредо са научним и стручним радом, предавањима на факултету и каталогизацијом археолошких предмета у музеју, борио се за археологију као струку, за чување културних споменика и ширење културе уопште у Србији. Борио се за спасавање нашег културног наслеђа, за доношење закона о заштити културних добара који је коначно донет тек после II светског рата, за оснивање једног археолошког института који би управљао целокупним археолошким радом у држави, за покретање једног новог часописа светског нивоа који би доносио главне резултате на пољу археологије у Југославији. Та његова визија остварена је 1947. када је основан Археолошки институт у Београду, у чему је и он учествовао, али се убрзо показало да је археологија сложена дисциплина састављена од многих чинилаца и да из различитих, објективних и субјективних разлога, није могуће целокупним радом руководити из једног јединог центра. В. је био особа широке културе, огромног знања и свестраних интересовања, енергичан, упоран, бескомпромисан, истрајан, пун нових идеја и, изнад свега, одан свом народу и идеји словенства уопште. Када се свеобухватно сагледа његово деловање у српској археологији, може се рећи да је он једна од најмаркантнијих фигура, ако не и најмаркантнија, међу српским археолозима, „творац српске археолошке науке", како га је назвао Д. Срејовић, као што је Винча, захваљујући њему, и данас најчувеније преисторијско налазиште у Србији.

ДЕЛА: „Pincum или Велико Градиште", Старинар, 1894, 11; „Колонија Виминацијум", Старинар, 1895, 12; „Die neolithische Station Jablanica bei Medjulužje in Serbien", Archiv für Anthropologie, Braunschweig 1901, 27; „Југословенска уметничка изложба", СКГ, 1904, 13; „Преисториска вотивна гривна и утицаји микенске културе у Србији", Старинар, 1906, н.р. 1; „Жуто Брдо. Прилози за познавање гвозденог доба у Дунавској долини", Старинар, 1907, н.р. 2; 1910, н.р. 5; 1911, н.р. 6; „South-eastern Elements in the Prehistoric Civilisation of Serbia", Annual of the British School of Athens, 1908, 14; „Die Hauptergebnisse der prähistorischen Ausgrabungen in Vinča im Jahre 1908", Prähistorische Zeitschrift, Berlin, 1910, 2; „Die Datierung der Vinčaschicht", Prähistorische Zeitschrift, 1911, 3; „Градац, преисторијско налазиште латенског доба", Глас СКА, 1911, 86; „Археолошки институт Срба, Хрвата и Словенаца", СКГ, 1927, 22; „Преисториски колутасти накит из Босне", Старинар, 1926–1927, 3. ред, IV; Преисториска Винча I, Бг 1932; II, Бг 1936; III, Бг 1936; IV, Бг 1936; „Јонска колонија Винча", ЗФФБ, 1948, 1; „Кроз културни слој Винче", Споменик САН, 1950, 77; „Кличевачка некропола", Старинар, 1952–1953, НС, 3–4.

ЛИТЕРАТУРА: Р. Марић, „Милоје М. Васић", Старинар, 1954–1955, 5–6; Ђ. Бошковић, „Милоје М. Васић", Старинар, 1956–1957, 7–8; Р. Марић, „Библиографија радова Др. Милоја М. Васића", Старинар, 1956–1957, 7–8; Д. Срејовић, „Милоје М. Васић, творац српске археолошке науке", Старинар, 1985, 35.

Растко Васић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)