ВАСИЋ, Драгиша
ВАСИЋ, Драгиша, књижевник, публициста, политичар (Горњи Милановац, 2. IX 1885 – Лијевчe поље или Јасеновац, април 1945). Правни факултет завршио у Београду 1907, потом службовао у Чачку, Г. Милановцу и Београду. У балканским ратовима и I светском рату учествовао као резервни официр. После рата отворио адвокатску канцеларију у Г. Милановцу, затим у Београду уређивао лево оријентисан лист Прогрес (1920), бавио се књижевним радом и адвокатским послом, бранио политичке затворенике, путовао у Совјетску Русију (1927). За дописног члана СКА изабран 1934.
Прве типично ратне приче објавио је после балканских ратова. У међуратном времену објавио је четири књиге приповедне и четири књиге документарно-публицистичке прозе. У политичкој расправи Карактер и менталитет једног поколења (Н. Сад 1919), полемише са ставом француског психолога Г. ле Бона да су балкански народи далеко од цивилизацијских достигнућа, јер се међусобно уништавају из религиозних и других разлога. У књизи дневничко-путописне прозе Два месеца у југословенском Сибиру (Бг 1921) описује доживљаје с албанске границе, где је због чланака у Прогресу по казни био упућен да, у оквиру војних вежби, учествује у гушењу побуне албанских племена. Ту се наговештавају његове доцније приповедачке карактеристике: динамичан, полемичан и сликовит стил, поступно развијање приче, моћ опсервације, оживљавање непосредних животних ситуација прозним сликама. Његова историјско-фељтонистичка студија Деветсто трећа – Мајски преврат (Бг 1925) описује генезу, ток и последице убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге. Сличну мотивацију имају и Утисци из Русије (Бг 1928), у којима се дневничким методом износи ток путовања у Совјетску Русију: сусрети са становницима, представницима власти, некадашњом аристократијом, случајним пролазницима, затвореницима, упознавање савремених књижевних и драмских дела, различити аспекти живота који је из корена променио некадашњи ток.
Као писац и уредник Прогреса (где сарађују најзначајнији модернистички и авангардни писци, Р. Петровић, С. Винавер, Т. Манојловић, Т. Ујевић и др.) учествовао је у променама које су захватиле књижевно стварање прве међуратне деценије. Унео је у српску прозу снажан, критички интониран доживљај рата и продубљен психолошки и етички однос према послератној стварности (приповетке Утуљена кандила, Бг 1922, роман Црвене магле, Бг 1922). Мозаичка композиција приповедака и романа В. креће се од критички интонираних животних ситуација књижевних ликова, међу којима неки спадају у најпластичније ликове тадашње српске прозе (Ресимић добошар), до хумористичких и гротескних слика војничког живота. По многим унутрашњим карактеристикама рана проза В. испољава најзначајније особине експресионистичке поетике. „Човек прича после рата", поднаслов приповетке „У гостима", постао је, као и наслов песме „Човек пева после рата" Д. Васиљева, парадигматичан за један од најзначајнијих токова тадашње српске књижевности ратне тематике и антиратне интонације. Противуречност и сложеност човекове природе и стварности, сами по себи су били основа од које је полазио и у обликовању приповедачких текстова својих нових дела (Витло и друге приче, Бг 1924; Пад са грађевине, Бг 1932), померајући садржинске оквире према општим егзистенцијалним и друштвеним ситуацијама послератне стварности и према психолошком профилу књижевних ликова. У приповедачком поступку све више се удаљава од експресионистичког начина обликовања и враћа се реалистичком стилском проседеу. Тако приповетке овог писца, посматране у контексту еволутивних и поетичких промена међуратне српске прозе, суштински потврђују неке од њених најзначајнијих развојних линија. В. је због политичке припадности покрету Д. Михаиловића после рата био искључен из званичних тумачења међуратне српске књижевности, све док га књижевни историчари и тумачи новије српске књижевности нису укључили у своја истраживања и у нова издања.
Марко Недић
Као резервни официр учествовао је у великим биткама балканских ратова, Кумановској и Брегалничкој, потом у I светском рату – од Колубарске битке и повлачења преко Албаније до Солунског фронта и ослобођења Србије. Два пута је рањаван, а остао је и без супруге Радмиле, кћерке познатог политичара Стојана Рибарца. Демобилисан је као резервни мајор, тешко разочаран у српску војну и политичку елиту, нарочито после Солунског процеса и стрељања пуковника Драгутина Димитријевића Аписа (1917). Поставши жестоки критичар династије Карађорђевић, Радикалне странке и постојећег политичког система, сматрао је да су изневерени национални идеали за које се ратовало, због чега се у политички живот укључио као ватрени опозиционар републиканских уверења. Године 1920. покренуо је опозициони лист Прогрес, чији је сувласник био песник Сима Пандуровић, а који је због честе цензуре излазио само од маја до августа.
Члан Републиканске странке и њеног Главног одбора постао је 1921, ангажујући се на зборовима и издавању листа Република. Као адвокат био је један од бранилаца Спасоја Стејића и других комуниста, који су у јуну 1921. покушали да изврше атентат на регента Александра Карађорђевића. Одбрану комуниста В. је прихватао и доцније, иако се није слагао са идејама КПЈ. Присталица грађанске демократије и патриота, разумевао их је као опозиционаре који указују на друштвену неправду, све док њихова политика није попримила антисрпску тенденцију. Посвећујући се све више адвокатури и књижевном раду, 1924. оженио се Наташом Александровном, руском емигранткињом из Петрограда. Будући велики русофил, заинтригиран променама у Совјетској Русији, 1927. је отпутовао на прославу десетогодишњице Октобарске револуције и у Москви остао два месеца, а вратио се помешаних утисака и осећања. Мада одушевљен Русијом, а уједно свестан многих позитивних промена, није прихватао њен нови политички поредак. Ово га је удаљило од комунизма, иако се од тада почело говорити да је „заврбован" и да је постао „руски човек". Почетком 30-их година идејно се враћао национализму и родољубљу, те је 1937. био један од оснивача Српског културног клуба, његов потпредседник и уредник недељника Српски глас (новембар 1939 – јун 1940). У овом се листу залагао за ревизију споразума о стварању Бановине Хрватске (26. VIII 1939), протестујући против укључивања у њен састав српске етничке територије и давања државних компетенција. У истом циљу подржао је пројекат Српске земље о стварању велике српске јединице унутар Краљевине Југославије. Капитулацију југословенске војске у Априлском рату 1941. доживео је у Пријепољу, а потом се, крајем јула, придружио Драгољубу Дражи Михаиловићу на Равној гори, поставши његов саветник за политичка питања и заменик („Чича 2"). Заједно са Младеном Жујовићем, у августу 1941. покренуо је идеју о организовању саветодавног тела, основаног као Централни национални комитет. Готово две наредне године радио је само његов Извршни комитет у којем су, поред В., били М. Жујовић и Стеван Мољевић, човек који га је постепено истиснуо из врха равногорског покрета и са места најважнијег саветника Д. Михаиловића. У октобру 1941. покренуо је први равногорски лист Слобода или смрт. Објављена су само четири броја, али је и доцније уређивао слична гласила. Иако неповерљив према партизанима и њиховим циљевима, пратио је Д. Михаиловића на оба састанка са Јосипом Брозом Титом (19. септембра у Струганику и 16. X 1941. у Брајићима). Током рата сам се залагао за моралну, духовну и социјалну револуцију и уједињену Србију у оквирима федеративне Југославије. Говорио је о превареном српству и његовом узалудном жртвовању, иступао против грађанског рата, одсуства социјалне политике у равногорском покрету, сарадње с Италијанима, бахатости четничких команданата, недисциплине и неморала, женидбе краља Петра усред општег страдања српског народа. Отворено је показивао мржњу према Енглезима, сматрајући их „бездушним савезником", а покушавајући да обезбеди подршку Совјетске Русије. Са Д. Михаиловићем се први пут озбиљније разишао у пролеће 1943, после великог четничког пораза на Неретви и Јабланици, удаљујући се потом све више. Из тих разлога није активно учествовао на чувеном четничком Светосавском конгресу у селу Ба (1944), али га је отворио беседом о Русији и светосављу. У пролеће те године дефинитивно се повукао и напустио Д. Михаиловића, не желећи да сарађује с политичарима у његовом окружењу и у намери да крај рата сачека у апстиненцији. Према неким изворима, у то је време писао мемоаре, али њихова судбина није позната. У октобру 1944, на конференцији команданата ЈВУО у Ивањици, одлучујуће је допринео да се, према предлогу Д. Михаиловића, донесе одлука о преласку четничких јединица у Босну. Почетком 1945. затражио је повратак у Врховну команду, а у марту подржао намеру четничког команданта Павла Ђуришића да се повлачење настави ка Словенији. Заједно са њим и неколико десетина других четничких команданата, усташе су га на превару заробиле у Старој Градишки. Сведочења преживелих о његовом трагичном крају умногоме се разликују, укључујући чак и тврдње да га нису умориле усташе, него припадници партизанских снага и њихових полицијских служби. Сећања и мишљења савременика такође су противуречна, од оних по којима је био кобна личност равногорског покрета до саосећања за контроверзну позицију републиканца у ројалистичком покрету, несрећног интелектуалца и патриоту, немоћног у потрази за спасавањем сопственог народа. Рехабилитован је 2009.
Мира Радојевић
ДЕЛА: Г. Тешић (прир.), Изабрана дела, I–IV, Бг 1990; М. Арсић Ивков (прир.), Одабрана дела, Бг 1990; М. Ломпар (прир.), Изабрана дела, Бг 2004; Ж. Лазић (прир.), Необјављени чланци, Бг 2009.
ЛИТЕРАТУРА: В. Глигорић, Књижевне магле Драгише Васића, Бг 1932; М. Жујовић, Драгиша Васић, Питсбург 1948; М. Глигоријевић, „Енигма са кокардом", НИН, 3. VIII 1986; Н. Миловановић, Драгиша Васић. Од грађанског бунтовника до контрареволуционара, Бг 1986; Г. Тешић (прир.), Изабрана дела Драгише Васића, 1, Критичари о Драгиши Васићу, Бг 1990; М. Ломпар, Модерна времена у прози Драгише Васића, Бг 1996; К. Николић, Историја равногорског покрета, 3, Бг 1999; М. Пантић, Модернистичко приповедање, Бг 1999; М. Недић, „Приповетке Драгише Васића", у: Д. В., Ресимић добошар и друге приповетке, Бг 2000; М. Ломпар, „Профил Драгише Васића", предг. у: Д. Васић, Изабрана дела, Бг 2004; Б. Челиковић (прир.), Живот и дело Драгише Васића, Г. Милановац 2008.
*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)