ВАРВАРА

ВАРВАРА, света мученица (Илиополис, Феникија, око 285 -- Илиополис, 306). Лепа и интелигентна, потиче из богате политеистичке породице високог друштвеног ранга. Живела је затворена у кули, изоловано од света, по жељи оца који се плашио утицаја лошег друштва али и хришћанства. Посматрајући кроз прозор природу, небо и звезде, закључила је да постоји Творац света, Ум који руководи светом и чува га. Излазак из куле у одсутности оца Диоскора и сусрет са једном хришћанком то су јој потврдили. Крштена је и постала хришћанка, а отац ју је због тога истукао бичем, истерао из куће и предао магистрату на истрагу и тортуру. Живот је завршила као жртва рођеног оца који јој је мачем одсекао главу. Са њом је мучена и погубљена Јулијана, хришћанка која се усудила да укори намесника за нељудско мучење В. Сахранио их је један хришћанин који је, после признања права на исповедање хришћанске вере, подигао и храм над њиховим гробом. Варвара, кћи византијског цара Алексија Комнина, удавши се за великог кијевског кнеза Михаила Свјатополка, сина Изјаслављева, пренела је мошти В. и положила их у новосаграђени храм. Њена календарска успомена је 4/17. децембра.

Р. Милошевић

В. (Вариндан, Варвариндан, Варварица), јесте народни назив за празник Св. Варваре. То је уједно и први празник у предбожићном циклусу обичаја када су честитари обилазили домаћинства. На В. у неким селима у Срему и Бачкој долазио је полаженик, прва мушка особа која тога дана уђе у кућу. У народу се припрема тј. вари посебна врста зрнасте хране. Уобичајено је да се све житарице које се сеју у домаћинству кувају заједно у истом лонцу. У народу су била раширена многобројна веровања и сложени ритуали који су у непосредној вези с имитативном магијом плодности. На Варвариндан распрострањено је „сејање", остављање пшенице на тањириће како би изникла до Божића. У науци се ово повезује с грчким наслеђем, са тзв. Адонисовим вртићима, мада је вероватно предњоазијског порекла (и данас је распрострањено у новогодишњим обичајима Ирана). У прошлости се сматрало да ниједан посао не треба започињати између Св. Варваре и Божића. У Војводини, уочи празника В., прерушене девојке и млађе жене иду у поворкама од куће до куће, певају и опомињу жене да не смеју радити тзв. женске послове на празник В. Осим тога, у обредној пракси се помиње и опход само једне жене, нагарављена лица, забрађене марамом, огрнуте белим чаршавом. У Руском Крстуру та улога је припадала маскираном мушкарцу. Женске поворке в. помиње и Плотникова у пределу између пиротског и ћустендилског подручја, на југоистоку Србије и на југозападу Бугарске. Плотникова издваја пиротски регион -- Горњи Висок -- Височку Ржану и описује ритуале који су у вези са сакупљањем кукуруза. Учесници су деца која иду у в., сакупљају класове, кукуруз, пасуљ. До II светског рата у ресавском региону жене из села (нпр. село Војска) окупљале су се и приређивале женско славље па се тај дан у народу називао и „женска слава". Српске породице В. славе и као своју крсну славу, а била је и еснафска слава гребенара и рудара.

В. Марјановић

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Житија светих за децембар, Бг 1977; М. Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Бг 1990; М. Босић, Годишњи обичаји у Војводини, Н. Сад 1996; Љ. Рељић, „Женско славље", ЗЕМБ, 1901-2001, Бг 2001; А. А. Плотникова, Этнолингвистическая география Южной Славии, Москва 2004; В. Марјановић, Маске, маскирање и ритуали у Србији, Бг 2008.