ВАРОШКА КУЋА

ВАРОШКА КУЋА, нови тип куће који се у Кнежевини Србији, после стицања делимичне самосталности 30-их година XIX в., почиње све више градити по угледу на насеља Аустријске царевине. Док је турски живаљ у утврђеним градовима и већим варошицама живео у старим и оронулим бондручним кућама оријенталног типа, бројно новопридошло српско становништво, посебно богати грађански слој из Војводине, желело је да своје нове куће гради по угледу на в. к. у Земуну, Панчеву, Новом Саду и другим насељима северно од Саве и Дунава. Предуслов за њихову изградњу био је да се постојећа насеља, села и варошице урбанизују и добију правилну регулацију по угледу на насеља Хабзбуршког царства. Пошто се турско становништво иселило, кнез Милош је започео процес трансформације у већим насељима (Брусница, Пожега, Чачак) и паланкама (Ћуприја, Крушевац). Почетни период урбанизације у којем су се оснивала нова насеља трајао је од 1831. до 1861. Она су настајала на слободном терену, уз стара насеља, на основу планске композиције, по угледу на рационалне класицистичке схеме европског урбанизма (Пореч, Пожега, Лозница) или су се постојећа насеља регулисала исправљањем затечене неправилне структуре (Чачак). Кнез Милош је у спровођењу овог процеса ангажовао инжењере из Аустрије (Франц Јанке, Франц Барон Кордон), који су у српску средину непосредно пренели европска искуства развијана крајем XVIII и почетком XIX в. Ова урбанизација добилa је законски оквир Указом о збијању и ушоравању села (1839), што је подразумевало широке и праве улице дуж којих су зграде постављане на регулационој линији по угледу на насеља у Војводини. У Београду већ од 1835. започиње трансформација простора око Велике пијаце, дуж некадашње Горње чаршије (данас Васина улица). На овом потезу, код некадашњег Градског поља, а према Тврђави, Цветко Рајовић је 1836--1836–1838. подигао своју кућу према плановима државног ижењера Јанкеа (Узун-Миркова 14). Ова приземна угаона зграда, у којој је касније била Реалка, имала је бочни пролаз и двотрактну унутрашњу структуру, са собама дуж средишњег ходника. Рајовићева породична кућа обликована је по угледу на сличне у средњој Европи; имала је веома сведене и хармоничне али репрезентативне и чисто класицистичке елементе са наглашеним низом стубова и пиластара. Истовремено, на Великој пијаци, кнежев брат Јеврем Обреновић подигао је према плановима баумајстора Карела Арента спратну зграду веома репрезентативне класицистичке архитектуре, са наглашеним лучним отворима и тимпаноном на средишњем ризалиту. У близини се налазила и кућа Томе Вучића Перишића, спратна в. к. западњачког типа, грађена са масивном конструкцијом у опеци. Све ове зграде изграђене до средине XIX в. формирале су континуални репрезентативни улични низ в. к. забележен на бројним ликовним приказима. Други значајни потез био је Савска варош дуж Савског пристаништа (данашња Карађорђева) и правац ка Теразијама, са Господском улицом (данас Бранкова и Призренска). На пристаништу су подизане спратне пословно-стамбене зграде у низу, са дућанима у приземљу и становима на спрату (Карађорђева 37 и 39). Оне су, у масивној конструкцији или у комбинацији са бондручном, имале скромна класицистичка обележја и сведочиле о потпуном преузимању западњачког градитељства. За будући развој Београда посебно је значајна одлука кнеза Милоша да заснује нови Београд на простору некадашњег села Сава-мале и западног Врачара; током 1833/34, он сам одабира земљиште и започиње изградњу државних здања по угледу на европска класицистичка здања. Оснивање нове вароши започиње 1835, просецањем нових улица, Савамалске и Абаџијске, које су је повезивале са старом Српском вароши унутар шанца код Варош-капије. Кнежева жеља је била да оне прерасту у нове трговачке и занатске улице, уместо чаршија у старој вароши. У Абаџијској чаршији су премерене парцеле (широке око 13 м), на којима је требало да се изграде зграде по угледу на европске трговачке улице. Оне би формирале континуални улични низ и имале приземље или приземље и спрат, са дућанима и занатским радњама уз улицу, а стамбене просторије за власнике на спрату или у дворишту (поједине зграде у данашњој улици Краљице Наталије). Нови плацеви бесплатно су дељени државним чиновницима који су на њима градили релативно мале приземне куће у масивној конструкцији од опеке, са два тракта просторија ка улици са собама и дубоким дворишним једнотрактним крилима са кухињама и помоћним просторијама. Карактеристични примери ових малих породичних кућа насталих у каснијем периоду јесу кућа породице Јовановић у Бирчаниновој 24 (око 1880), кућа у улици Кнеза Милоша 49 (1870--1870–1880) и кућа предузимача Гајзлера у Светозара Марковића 66 (1876).

ЛИТЕРАТУРА: Б. Максимовић, Урбанизам у Србији, Бг 1938; Архитектура Србије у XIX веку, Бг 2006.

М.ирјана Ротер Благојевић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)