ВАРНАВА (Росић)

ВАРНАВА (Росић), патријарх српски (Пљевља, 29. VIII 1880 -- Београд, 23. VII 1937). Под световним именом Петар завршио Призренску богословију и као питомац Руског синода Духовну академију у Петрограду (1899--1905), где се при крају студија замонашио. По жељи српске владе постављен је за духовника при српском посланству у Цариграду (1905--1910), где је научио грчки и турски. Истовремено радио као учитељ српске деце и уређивао Цариградски гласник, једине српске новине у Турској, зближујући Србе из разних држава. Као клирик Цариградске цркве хиротонисан је 1910. за епископа Дебарско-велешке епархије са титулом „главинички", чему је допринела посета краља Петра I Цариграду. Поставио је себи задатак да одбрани српство од бугаризацијe и грецизацијe, а православље од ислама. На том положају остао и за време балканских ратова после којих је постао клирик Српске цркве, оранизовао епархије и управљао целом црквом у Јужној Србији. Повукао се 1915. у Солун, а затим на Крф где су били српска влада и војска. Као делегат Српске цркве и државе присуствовао 1917. Великом сабору руске православне цркве и устоличењу патријарха Тихона, а био је и сведок Октобарске револуције. После пробоја Солунског фронта прошао са српском војском Велес, Дебар и Скопље. Као администратор свих епархија у Јужној Србији извршио је потпуну реорганизацију црквеног живота и 1920. био изабран за скопског митрополита, а 1930. за патријарха српског. Широког интелектуалног видика и духовног замаха, одлучујуће је допринео обнови српске цркве која је, иако уједињена, била исецкана на шест законодавних, административних, финансијских и јерархијских подручја. За кратко време учинио је низ епохалних подухвата. Заокружио је и уредио целокупно законодавство Српске цркве, донети су Устав, Спроведбена наредба, преко 40 правила, правилника, уредаба, начелних одлука и упутстава. Основана је нова мрежа епархија у земљи и расејању. Са Румунском црквом постигао је споразум о црквено-школском животу Срба у Румунији. Наставио је грађевински замах из претходног периода, саградио зграду патријаршије и започео храм Св. Саве на Врачару. Покренуо је или помогао покретање многих црквених листова и мисионарског рада свештенства у парохијама. Бринуо се о положају свештенства и монаштва, као и о уредности и тачности богослужења. Иако је тешко подносио одумирање српске државности, сарађивао је у стварању нове државе с краљем Александром и у његовом убиству јасно видео поткопавање темеља државе, јер није било ауторитета који би га заменио. Одлучно водећи Српску цркву, патријарх В. је иступио против конкордата владе Милана Стојадиновића и остао непопустљив сматрајући да он фаворизује римокатолике и ислам на штету осталих верских заједница у Југославији. У јеку те борбе изненада се разболео и под неразјашњеним околностима умро. Сумња се да је отрован јер је исте вечери нестао његов кувар, руски монах, а убрзо су изненадно умрла и два његова млађа брата која су му била у посети. М. Стојадиновић у мемоарима Ни рат ни пакт (Буенос Ајрес 1963) помиње патријарха В. као благог човека и свог пријатеља: „као за пакост у то време се нагло погоршала болест патријарха Варнаве. Одмах се пронео глас да је отрован", а тог дана када је конкордат усвојен у скупштини, „неком чудном подударношћу догађаја везаних за Конкордат, преминуо је". Стојадиновић одбацује учешће владе у тровању. Патријарх В. је сахрањен у старој цркви Св. Саве на Врачару.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Крњевић, „Њ. Св. патријарх српски Варнава", Братство, 1937, 7--8; Живот, рад и смрт патријарха српског Варнаве, Бг 1937; Б. Ковачевић, „Патријарх Варнава", у: Српска православна црква 1920--1970, Бг 1971; Ђ. Слијепчевић, Историја Српске православне цркве III, Бг 1991; В. Ђурић Мишина, Варнава патријарх српски, Бг 2009.

Р. Милошевић