ВАРИЈАНТНОСТ

ВАРИЈАНТНОСТ (лат. varians: који се мења, променљив), битна одлика изражавања народне књижевности кроз варијанте (иначице) као особени тип усмене комуникације. Мада се феномен тумачи на више начина, променљивост је последица процеса настанка и преношења умотворина. У ширем смислу, варијанта је свако извођење дела пред публиком. Због непосредног контакта певача/казивача са слушаоцима и околности импровизације, ,,текст" је непоновљив (иако се и феномен импровизације различито тумачи). На жанровско-тематском нивоу, варијанта се одређује као творевина зависна од другог усменог дела (,,праваријанте"), од којег преузима структурне и сижејне особености. Могуће је пратити варијације у оквирима истог поетичког система (епске песме о деоби Јакшића, Првом и Другом косовском боју) и обраде истог мотива према различитим жанровским конвенцијама (бугарштица и предање о пореклу Сибињанин Јанка).

Као последица памћења и симултаности стварања/рецепције, в. зависи од: преношења ,,текста" кроз генерације и културне зоне; талента стваралаца; контекста извођења, намене и стилске уобличености дела; жанровских норми. На в. утиче заинтересованост колектива за тему, јунака, па и усмени жанр. Удео тих околности истичу Вукова запажања о епском опевању локалних згода. Пошто песме ,,нијесу ни од каки важни и општепознати догађаја, зато се и не разилазе надаље, него ђе постају, ту и остају -- док се и не забораве". Када су догађаји и личности од ширег националног значаја, варијанте се преносе током дугог временског интервала. Усмено памћење открива тада честе анахронизме, а некада се варира и карактеризација ликова, условљена тренутком и простором бележења, условима живота, схватањима одређене (социјалне, етничке, конфесионалне) групе, духовном и материјалном културом. Te су промене уочљиве и при поређењу варијаната које истовремено настају у различитим срединама.

Усмени ствараоци су условљени колективним ставовима и погледом на свет. Али, не смеју се занемарити појединачни афинитети и таленат, важан за обликовање ,,текста", чије естетске домете вреднују слушаоци. На то је скренуо пажњу Вук у предговорима (СНП I, IV) и ,,рачуну од пјесама": ,,какогођ што један човек љепше и јасније говори од другога, тако и пјесме пјева и казује (...) Рђав певач и добру песму рђаво упамти (...), а добар певач и рђаву песму поправи према осталим песмама, које он зна."

Краће говорне форме лакше се дословно памте и дуже преносе у истом облику. Но, и конструкције пословица илуструју природу в., као и слична загонетања о разним појмовима или различити описи истог појма. Прагматична функција и синкретичност (спој мелодије, плеса, костимографије, кореографије) такође утичу на постојаност ,,текста". Обредни ,,текст" је честица ритуално-магијске праксе, утврђеног редоследа прописаних радњи, са јасним значењем и жељеним (позитивним) последицама. В. се огледа и међу овим лирским руковетима, сходно аграрном календару, контексту певања (доба године; етапе опхода; обраћања члановима задруге, флори, фауни и сл.), времену и терену на којем обред живи. Музичке и метричке компоненте боље чувају песме од измена. Сложенија епска структура лакше се мења од лирских стихова, док је највећи степен променљивости прозних врста.

До промена долази и због удела жанровских норми при обради мотива (женидба човека вилом у балади, епици, лирици, бајци, демонолошком и културно-историјском предању). Мада се наративно језгро стабилно одржава и у интернационалном фонду, сиже се реализује према локалним схватањима.

Вук је користио посебне одреднице да би истакао природу варијаната: Опет то, али друкчије, Опет то, мало друкчије, Опет Свети Саво. Штампао их је једну за другом, уз указивање на терен (из Горњега Приморја, из Црне Горе, из Срема). По том принципу је давао и наслове приповеткама, а исти поступак примењивали су сви сакупљачи XIX в. Вукова описна, сликовита конструкција обухвата и променљивост и формулативност усменог стваралаштва.

ЛИТЕРАТУРА: В. Латковић, Народна књижевност, Бг 1967; М. Бошковић Stulli, Усмена књижевност, Зг 1978; Р. Пешић, Н. Милошевић Ђорђевић, Народна књижевност, Бг 1984; Речник књижевних термина, Бг 1985; С. Самарџија, Увод у усмену књижевност, Бг 2007.

С. Самарџија