ВАРИЈАЦИЈЕ

ВАРИЈАЦИЈЕ, типизирани облик музичке композиције или њеног дела. Утемељен је на принципима развоја који представљају својеврсну синтезу два поступка супротних тенденција: истовремено се остварују и понављање (али не на исти начин) и промена (али не и потпуна). Композиторска пракса препознаје три начина варирања --– полифоно, орнаментално и карактерно --– а в. се јављају као самостално музичко дело, али и као део цикличних композиција за соло инструменте, вокалне, инструменталне и вокално-инструменталне ансамбле или оркестар, па и у музичко-сценским остварењима.

Поред минијатура играчког карактера, омиљени облик композиција у српској клавирској музици XIX в. (до 1914) биле су рапсодије, фантазије, емпромптији и в. на народне и популарне градске песме као типични примери салонске музике неговане у богатијим грађанским кућама. Најпознатије в. за клавир тога доба су Варијације на тему „Што се боре мисли моје" Корнелија Станковића, дело салонско-виртуозног жанра, романтичарског усмерења и са обиљем техничких бравура. У XX в. в. за клавир писали су композитори најразличитијих стилских усмерења: Марко Тајчевић (Варијације на тему у ц-молу), Карло Кромбхолц (Варијације на Бетовенову тему), Драгутин Чолић (у чијим Варијацијама је употребљена додекафонска техника), Ерне Кираљ (Варијације), Витомир Трифуновић (Варијације), Никола Петин (Варијације на тему Милоја Милојевића), Боривоје Симић (тема Варијација је у духу међумурске мелодике), Василије Мокрањац (Варијације), Властимир Перичић (Варијације), Душан Радић (Варијације на народну тему), Дејан Деспић (Варијације на међумурску тему), Петар Бергамо (Variazioni sul tema interrotto), Берислав Поповић (Варијације), Петар Озгијан (Варијације, касније и у ауторској преради за симфонијски оркестар), Варткес Баронијан (Варијације), Зоран Христић (Варијације сa поднасловом „Бах, Шенберг и би-бап") и др.

Поред в. као дела диптиха са завршном фугом (Варијације и фуга за клавир М. Милојевића, Варијације и фугато на један Моцартов менует за клавир Рикарда Шварца и др.) поједини аутори писали су и композиције у облику пасакаље или чаконе као посебних видова полифоних в. То су, између осталих, Пасакаља за гудаче и Шакона за виолину соло М. Тајчевића, Пасакаља за гудачки квартет Милана Влајина, Пасакаља за виолончело и клавир Д. Деспића, Додекафонска пасакаља за виолину соло и Прелудијум и пасакаља за дувачки квинтет Мирјане Живковић, Lugubre Pasacaglia за гудаче Душана Костића, те Пасакаља за симфонијски оркестар Љубице Марић.

У жанру камерне музике бележимо Варијације за виолину и клавир М. Живковић, Варијације за кларинет и фагот Рајка Максимовића, Варијације за флауту, виолу и клавир Срђана Хофмана, Варијације за гудачки квартет и Варијације за флауту и клавир Е. Кираља, програмске в. Карактери за кларинет, клавир и 18 удараљки Војислава Костића, као и дело Blue за хармонику, харфу и удараљке Предрага Милојковића, у којем је за тему в. узета музичка тема из филма Betty Blue Жан-Жака Бјенекса, те композицију Танго Божидара Обрадиновића --– в. на тему Ерика Сатија за седам извођача.

Композиција На селу П. Коњовића представља прве оркестарске в. у српској музици. Дело је програмски конципирано, мелодија песме Пушчи ме из Мокрањчеве Десете руковети послужила је као тема, а кроз девет в. слободно се обрађују њени делови који се неретко једва препознају. Симфонијском оркестру намењене су и Варијације и фуга на српску народну тему са Косова Миливоја Црвчанина (тема Цвекје цафнало узета је из Дванаесте руковети Стевана Мокрањца, а в. су замишљене програмски као евокација Косовске битке), те Симфонијске варијације Милана Ристића, чија тема садржи све тонове хроматске лествице (али не у смислу додекафонске серије).

На форму теме сa в. или пасакаље као дела цикличних инструменталних, вокално-инструменталних или музичко-сценских остварења наилази се у: финалном ставу Лирске свите („Из моје домовине") за симфонијски оркестар Карела Направњика; другом ставу Концерта за виолину и оркестар Јосипа Славенског (тема в. је напев међумурске песме В Коториби сам се родил); другом ставу Првог гудачког квартета у д-молу („Музика скривених слутњи") П. Коњовића; другом ставу (пет в. на народну мелодију Цвекје цафнало) Сонатине за клавир и у другом ставу Гудачког квартета Предрага Милошевића; другом ставу дела Sinfonia lesta Рудолфа Бручија; финалном ставу Симфоније ин сол Душана Костића; завршном ставу композиције Sonata antica за симфонијски оркестар и облигатни клавир Енрика Јосифа; те у другом ставу Симфонијског епитафа, кантате за соло сопран, мешовити хор и оркестар Радомира Петровића. У необичније конципираним ставовима/призорима/сценама окосницу чини специфично реферирање на в.: први став --– Метаморфозе (као низ слободних „варијација без теме") Концерта за оркестар --– „Силуете" Петра Озгијана; трећи став Микросимфоније (Треће симфоније) Александра Обрадовића; пети став композиције Пентаптих за глас и шест инструмената Владана Радовановића; други став свите Зелена година --– народне балетске сцене Миленка Живковића; сцена напада (трећи чин) опере Четрдесет прва Миховила Логара, у којој кулминира драматска напетост читаве опере, а која је изграђена на начин слободне пасакаље.

ЛИТЕРАТУРА: В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бг 1969; Т. Поповић Млађеновић, „Differentia specifica --– из композиторске праксе у Београду: Prolegomena (1); Genus proximum. Intentio (2); Differentia specifica. Музички језик (3)", МТ, 1995, II; 1996, III; М. Веселиновић Хофман (ред.), Историја српске музике: Српска музика и европско музичко наслеђе, Бг 2007.

Т.ијана Поповић Млађеновић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)