ВАНБРАЧНО ДЕТЕ

ВАНБРАЧНО ДЕТЕ, дете рођено у заједници која није легитимно прихваћена и потврђена према кодексима хришћанске религије, православља и народне традиције. Рађање в. д. или копилета, како се погрдно називало, сматрало се највећом срамотом за патријархалну породицу жене. Како етнографи средином XX в. наводе, осуда заједнице односила се искључиво на жену, а неретко се прибегавало и тешким физичким казнама. У XIX в., у време формирања нове државе, законским одредбама које су се односиле на многоженство, развод, отмицу и ванбрачно зачеће, држава је покушавала да регулише сексуално-неморално понашање. Рађање в. д. често се завршавало чедоморством, о чему сведоче и покушаји кнеза Милоша да превентивним мерама утиче на то да жене не убијају незакониту децу. За њих је предвиђен опроштај кривице, за окривљеног мушкарца плаћање удадбених трошкова, док се на кнезове, кметове, свештенике и родитеље апеловало да спрече чедоморство. Међутим, само у Чачанском и Рудничком округу од 1844. до 1847. разматрано је десетак случајева чедоморства, што нам говори да је осуда чланова заједнице, велика срамота и проклетство било јаче од прописа будући да су неке жене једини излаз налазиле у тајном чину чедоморства. Осим социјалне контроле, патријархална заједница је системом веровања и ритуалне праксе која се односила на в. д. вршила и психолошки притисак на потенцијалне и стварне прекршиоце патријархалних норми. Наиме, постоје различите локалне варијанте веровања, праћених и одређеном ритуалном праксом, о убијеном в. д. као демону атмосферских појава. Веровало се да су суше или дуготрајне кише и невреме последица тајног убијања, закопавања или бацања у воду ванбрачног новорођенчета. Посебним ритуалним поступцима, које су обављали мушкарци, проналажења и откривања тела новорођенчета, поновног закопавања или бацања у воду, заједница је настојала да спречи евентуалне атмосферске непогоде. У случају да тело не буде пронађено, магијским путем, бајањем се „копиле" терало у неко друго село или незнани гроб. Научно објашњење први је понудио Слободан Зечевић компаративно наводећи богат материјал о односу према в. д. из других култура. Поред социјалног аспекта, којим се делимично бавио, аутор је био фокусиран ипак на религијске аспекте, тачније, на утврђивање порекла ове ритуалне праксе коју посматра као рудимент веома старих веровања с елементима праксе приношења људске жртве. Премештање посмртних остатака в. д. Добрила Братић тумачи као ритуалну контролу културе над природом. Наиме, жена се налази на граници између природе и културе, недозвољеним сексуалним односима и рађањем в. д., а затим убијањем и тајним сахрањивањем, она измиче контроли друштва и културним нормама, те остаје у сфери природе. Новорођенче је иначе у сфери природе, међутим, ритуалима се уводи у породицу и заједницу, односно, у сферу културе. На овај начин, сахрањено новорођенче остаје трајно у власти природе и постаје нека врста демона атмосферских појава које заједница не може да контролише. Веома негативан однос и веома лош социјални положај в. д., на неки начин, заједница ублажава и културним корективима, причама и легендама о изузетној моћи и натприродној снази в. д. за коју се веровало да имају божанску природу јер су настали из односа смртних жена и натприродних бића или бесмртних богова.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Братић, „Поновно сахрањивање убијеног ванбрачног дјетета -- ритуална контрола културе над природом", Етнолошке свеске, Бг--Свет. 1985, 6; З. Дивац, „Породичне и брачне (не)прилике у Србији (19. век)", ГЕИ, 2006, 54; С. Зечевић, „Ванбрачно дете у народном веровању источне Србије", у: Б. Јовановић, Б. Зечевић (прир.), Српска етномитологија, Бг 2008; Л. Радуловић, Пол/род и религија: конструкција рода у народној религији Срба, Бг 2009.

Л. Б. Радуловић