ВАМПИР

ВАМПИР, покојник-повратник чија душа, према веровању, није отишла на онај свет, него се ноћу у неком облику враћа у свој ранији дом, где страши људе, прави им штету и угрожава живот. Верује се да је в. човек у којег је, 40 дана после његове смрти, ушао ђаволски дух и оживео га. Зато су пре сахране „ризичном" покојнику резали жиле испод колена или га пробадали трном или иглом. Под називом вукодлак подразумева се живи човек који се магијским путем привремено претвара у вука и коље туђу стоку, а после смрти постaје в. В. (вампијер) у неким западним говорима српског језика назива се тенац, лампир (лампијер) итд. Верује се да ће се повампирити покојник који је за живота чинио зло, отимао туђу имовину, оставио дугове, био кривоклетник, самоубица, жена-вештица, престареo човек, покојник којег је пре сахране прескочила нека животиња (најчешће мачка) или који није на правилан начин сахрањен и опојан. Човек може постати в. у времену од 40 дана после смрти. Ако дотле не буде уништен (или га не поједе вук), онда се „укости" и живи у неком другом месту. Може се показати у људском облику, замотан у покров, руњав, избуљених крвавих очију, као животиња (мачка, пас, миш), као мешина пуна крви итд. Сматра се да в. исисава крв стоци и укућанима прави пакости: лупа ноћу по тавану куће, просипа брашно, изгребе кашике, једе са стола остатке хране, притиска људе на спавању или им сише крв. Уколико спава са својом женом, она после може родити дете које се назива вампировић (оно има моћ да оца в. види и убије). Најопаснија су умрла некрштена деца (тзв. нави), која нападају породиље и њихову децу. В. су често приказани као глупи и лако их је обманути. Најактивнији су у време некрштених дана па до Спасовдана. Задржавају се на тавану и у подруму куће, у воденицама. Ако би се појавио в., на гробље би се одводио врани коњ без белеге и преводио преко гробова, а сматрало се да коњ неће прећи преко гроба в. Гроб в. је раскопаван и леш је пробадан глоговим или трновим коцем, спаљиван, срце му је кувано у вину, откидана му је глава и стављана између ногу, позиван је вампирџија (човек рођен у суботу који може видети в.) да га убије. Некад су в. „одводили" у воду, бацајући његову чарапу напуњену земљом с гроба у реку. Почев од Душановог законика (XIV в.) па до нашег времена српска државна и црквена власт су кажњавале овакве облике понашања, али они никада нису до краја искорењени. В. се среће и као лик у усменој и ауторској књижевности. Најчешћи мотиви су: момак-покојник одводи своју ранију девојку у гроб -- „Ленорин мотив"; муж-в. напада своју жену у облику пса -- она га открива по парчету тканине са своје сукње које му је остало у зубима; в. у облику момака долазе девојкама на прело -- најмлађа од њих открива да они имају репове и гвоздене зубе итд. Низ српских писаца у својим делима користе и мотив в.: М. Глишић (лик в. Саве Савановића), М. Поповић Шапчанин, Н. Кашиковић, С. Митров Љубиша, Б. Ковачевић, М. Ускоковић, Б. Пекић и др.

ЛИТЕРАТУРА: Т. Р. Ђорђевић, Вампир и друга бића у нашем народном веровању и предању, Бг 1953; В. Чајкановић, Сабрана дела из српске религије и митологије, 5, Бг 1994; А. Радин, Мотив вампира у миту и књижевности, Бг 1996.

Љ. Раденковић