ВАЛТУРЦИ

ВАЛТУРЦИ, топионичари, односно власници топионица и стручни топионичари у рударству средњовековне Србије. Назив потиче од средњовековног немачког Waltworchte. В. нису били рудари него они који су од њих куповали истуцану и опрану руду и топили је у „колу". Улагали су новац у руду и топионице, имали стручна знања и надзирали рад особља при топљењу руде. Били су, после вађења руде, у посебном пословном циклусу који је доводио до сребра. Продавали су га трговцима и били важна карика у његовом промету. Радили су под надзором државних службеника јер су добијено сребро морали најпре да доставе цариницима, а тек после плаћања царине могли су да га продају трговцима. При продаји метала остваривали су зараду. Захваљујући купопродајним уговорима о њима је остало више података него о самим рударима. У изворима се среће израз „валтурштина" у значењу накнаде штете за неоправдано наплаћен новац. Највише в. по имену помиње се у Новом Брду, најзначајнијем рударском центру Србије XIV и XV в.

ЛИТЕРАТУРА: В. Скарић, „Стари турски рукопис о рударским пословима и терминологији", Споменик САН, 1936, 62; Старо рударско право и техника у Србији и Босни, Бг 1939; М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, 1--2, Бг 1955, 1962; Лексикон српског средњег века, Бг 1999.

M. Спремић