ВАЉЕВСКА ПОДГОРИНА

ВАЉЕВСКА ПОДГОРИНА, пространа регија на јужном ободу Панонске низије, око 100 км југозападно од Београда, која обухвата побрђе у горњем делу слива Колубаре, Ваљевску котлину и пет околних планина: Медведник, Јабланик, Маљен са Дивчибарама, Повлен и Сувобор са Рајцем. В. п. на северу прелази у пространу Панонску низију, а на југу у високе планине Балканског полуострва. Основне карактеристике њеног положаја су контакт две макрорегије различитих природних карактеристика и с различитим условима за привређивање, чије су привреде у великој мери комплементарне. У северном делу регије, у широким долинама река и по побрђу су простране површине под обрадивим земљиштем, на благо нагнутим косама нижих делова планина су воћњаци, малињаци, ливаде и пашњаци, затим рудна лежишта и енергенти (лигнит у Ваљевској котлини, битуминозни шкриљци код Мионице, руде обојених метала --– олова, цинка, бакра у планинском делу В. п.) и развијена хидрографска мрежа. То подстиче саобраћајну повезаност с околним регијама и циркулацију роба. Централни положај у регији има Ваљевска котлина, а конфигурација земљишта у околини и формирање регионалног центра условили су да се у њој стичу важни путеви, који повезују не само поједине крајеве у околини него и удаљене регије Панонске низије и унутрашњости Балканског полуострва. Ту је настао град Ваљево, привредни, административни и просветно-културни центар В. п. Ваљевске планине су: Медведник (1.244 м), Јабланик (1.247 м), Маљен са Дивчибарама (1.103 м), Повлен (1.346 м) и Сувобор са Рајцем (864 м). То је око 50 км издужени појас брдско-планинског терена правца исток--–запад, који као орографска целина представља природну јужну границу северозападне Србије. Ваљевске планине су набране у терцијеру. Основа им је изграђена од старијих стена преко којих леже, у вишим деловима, кречњаци, а у нижим --– језерски седименти. На северозападу оне се настављају на појас Подрињских планина и даље на запад преко Дрине, као и на планину Јелицу на југу и повезују се са осталим планинама Динарског планинског система. На истоку, изворишним крацима реке Љиг (33 км), Ваљевске планине су одвојене од планине Рудник. Унутрашњи, северни део лука Ваљевских планина затвара слив Колубаре (3.600 км^2^²), а спољашњи лук на југозападу окренут је према долини Дрине, а на југу према долини Западне Мораве. Ваљевске планине су прекривене младим храстовим шумама (увале) и шумским комплексима четинара. На планинама има доста дивљачи (срна, зец, фазан). Веома су атрактивни поједини локалитети, као што су многобројни крашки извори (познати Лелићки крас --– прелазни крашки тип јуре), изворишта река Дичине, Чемернице и њихових притока испод Сувобора, клисура реке Градац јужно од Ваљева са површинским и подземним крашким облицима (око 70 пећина --– највећа Дегурићка пећина). У њој су и изузетне културне вредности Србије као што је заштићени споменик --– манастир Ћелије (задужбина владике Николаја и његовог оца Драгомира Велимировића), манастири Боговађа, Пустиња и др. Значајни туристички локалитети су Ваљево, Дивчибаре, Рајац, Бања Врујци, етно-село Коштунићи. У Петници крај Ваљева је научно-истраживачка станица („школа за таленте").

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ђукановић, Клима Ваљевског краја, Ва 2000; М. Васовић, Подрињско-ваљевске планине, Ва 2003; М. Марковић, Р. Павловић, Т. Чупковић, Геоморфологија, Бг 2003.

Д.ејан Шабић

 

*Текст је објављен у књизи II тома Српске енциклопедије (2013)