ВАГАНЕШ

ВАГАНЕШ, црква Успења Богородичиног у истоименом селу, петнаестак километара источно од Новог Брда. Црква је једнобродна с полукружном апсидом на истоку и високом, накнадно дозиданом спратном припратом на западу. На источном зиду има плитке, лучно засведене нише проскомидијe и ђакониконa. Зидана је тесаним и притесаним квадерима црвене брече. Над улазом у наос очувана су два ктиторска натписа исклесана у камену. На основу њих се зна да је цркву саградио „Дабижив, Дробњаков унук, с браћом Храном и Богојем и оцем Калугером и мајком Вишњом". Радови на подизању главног дела цркве окончани су 1354/55, „у дане цара Стефана" (Душана). Дабижив је заслужан и за осликавање изведено истовремено у наосу и припрати. О томе сведочи његова молитва исписана на фресци уз представу Успења на западном зиду наоса. Осликавање храма датује се у време око 1360, у доба цара Уроша, јер је пре сликарских радова била подигнута и припрата. Живопис у ваганешкој цркви веома је страдао. Нешто више оштећеног сликарства сачувало се у припрати (Богородичин циклус, сцена Свети Ђорђе убија аждају, стојеће фигуре и попрсја светих). Посебан значај има недовољно проучена, некада монументална галерија портрета чланова ктиторске породице у трећој зони припрате. На јужној страни источног и западног зида, као и на јужном зиду, видљиво је још осам ликова чланова ове српске властеоске породице, међу којима и троје деце. Могуће је да се на њихове потомке односи помен „Дабиживовића" из околине Новог Брда у дубровачким документима из 30-их година XV в. Припрата је изнова живописана највероватније у доба обновљене Пећке патријаршије.

ЛИТЕРАТУРА: В. Јовановић, „Црква у Ваганешу", Старинар, 1959, 9--10; И. М. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића, Бг 1994.

Др. Војводић