ГВОЗДЕНОВИЋ, Недељко

ГВОЗДЕНОВИЋ, Недељко, сликар, ликовни педагог (Мостар, 9. III 1902 -- Београд, 31. I 1988). После завршеног школовања у мостарској класичној гимназији (1922), није положио пријемни испит на Уметничкој академији у Минхену него је цртање и акварел учио у приватној сликарској школи Ханса Хофмана (1922--1924). Вратио се у Мостар због финансијских тешкоћа и проблема у породици. Издржавао се сликајући по поруџбини. Непрекидно се самостално образовао и почео да користи технику уља. Пошто се настанио у Београду (1926), одмах је уписао, али не и похађао студије историје уметности на Филозофском факултету. Аскетски се посветио сликарству и преживљавао дајући часове латинског, немачког и француског језика, као и математике, физике и хемије, све док није добио место професора сликарства на Академији ликовних уметности (1940‒1972). Један је од оснивача уметничких група Дванаесторица (1938) и Шесторица (1954). Изабран је за члана САНУ (дописног 1963, редовног 1970) и АНУБИХ (1986). Са дугогодишњим пријатељем Иваном Табаковићем предложио је оснивање Галерије САНУ и био њен први председник Стручног савета. Боравио је у Паризу (1926, 1936), Венецији, Фиренци, Риму и Напуљу (1952). Студијски је обишао Француску, Белгију и Холандију (1953‒1954), Венецију, Париз, Брисел и Лондон (1958), касније и друге центре европске културе. Посећивао је најважније ликовне смотре светске уметности. Редовно је излагао на заједничким ликовним смотрама (од 1929) и двадесет седам пута самостално (од 1934). Ретроспективну изложбу приредио му је Музеј савремене уметности у Београду (1970). Његова дела уврштена су у сталне поставке наших најугледнијих музеја и антологијске прегледе приређене код нас и у иностранству. Заступао је српску и југословенску уметност на Светској изложби у Паризу (1937), XXVI бијеналу у Венецији (1952), IV бијеналу у Токију (1957), 22. међународном бијеналу акварела у Бруклину (1963) итд. Између осталог добитник је Награде Већа Савеза синдиката Југославије (1953), Политикине награде (1959), Награде за сликарство на II меморијалу Надежде Петровић (1962), Седмојулске награде Србије (1968) и Награде АВНОЈ-а (1983). Његова дела чувају Народни музеј, Музеј савремене уметности и Галерија САНУ у Београду, Музеј града Београда, Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду, Галерија савремене ликовне уметности у Зрењанину, Умјетничка галерија на Цетињу, Умјетничка галерија у Сарајеву и Галерија сувремене умјетности у Загребу, као и многе музејско-галеријске установе Србије. Слике које је даровао Београду (1980) излагане су у Галерији Недељка Гвозденовића, затим поверене на чување Кући легата. Оставио је своја дела и Умјетничкој галерији у Мостару (1976) и САНУ (1982, 1983).

Већ код најранијих радова исказао је зрелост и склоност ка поетском реализму и интимизму (Аутопортрет, 1924; Шахисти, 1924; Улица у Минхену, 1924; Аутопортрет, 1925; Шваља, 1925). Значајан је представник тзв. Београдске школе: не само даровит него и образован, а спада у ред сликара-интелектуалаца. Његово стваралашто се логички развијало кроз четири основна раздобља. У првом раздобљу (1929‒1936) сликао је у духу поетског реализма прожетог умереним експресионизмом, претежно светлом палетом и разиграним потезима који разлажу форму и доприносе вибрантности површина. Најчешће је обрађивао мртве природе, пределе и мотиве Београда -- улице, тргове, кровове, паркове, трамвајске станице, свакодневне призоре (Башта, 1929; Продавац леда, 1929/30; Купус и роткве, 1932; Поврће, 1932; Зечја кожа, 1933; Дрвара, 1933; Улица, 1936), портрете и фигуре (Глава девојке, 1933; Човек у фотељи, око 1933). У другом раздобљу (1936‒1950), које почиње у Паризу под утицајем интимизма Бонара и Вијара, окренуо се свом најближем окружењу, најчешће фигурама у ентеријеру (Жена поред стола, 1938; Жена пред полицом, 1943), мртвим природама (Зелена мртва природа, 1938) и пределима сагледаним и доживљеним са прозора атељеа (Поглед из мог атељеа, 1938; Плави прозор, 1938). Сводио је форму, користио гушће намазе пасте, подједнако валерске градације и снажније колористичке контрасте, али увек остваривао лирску атмосферу. И у доба социјалистичког реализма није одступио од сопствене поетике. Наставио је да слика фигуре у ентеријеру и портрете (Девојка у плавом, 1947; Кројачка радионица, 1948; Зидари, 1948; Девојка у ентеријеру, 1950; Мали Милан, 1951) и мотиве, наизглед блиске захтевима времена, који не глорификују радни елан него проистичу из дотадашњих особених искустава, тако да нису прихваћени од критичара револуционара (Грађевина, око 1948; Грађевина, 1949). У трећем раздобљу (1951‒1960) редуковао је палету и цртеж, а све већи значај давао материји (Парк, 1950--1952). Тежио је једноставности приказа, хроматској уздржаности, јасности линеарне структуре, ритму геометризованих поља и извесном занемаривању треће димензије (Мртва природа с ножевима, 1956; Велики атеље, 1960; Мртва природа, 1960; Предмети у атељеу, 1960). У четвртом стваралачком раздобљу (1960‒1987) сажима палету на рафиниране тонове или истанчане колористичке односе са понеким добро одабраним звонкијим акцентом, рационалније гради композиције, елементе из природе геометризује, преводи у знакове и ритам рафинираних бојених површина (Композиција у плавом, 1965; Црвена мртва природа, 1967; Бели зидови у зеленом пределу, 1967; Плава мртва природа са птицом, 1968; Скулптуре и паравани, 1969; Мртва природа с црвеном позадином, 1970; Сиво на сивом, 1973; Атеље, 1976; Бела скулптура на црном подијуму, 1977; Модели скулптуре, 1984). Успешно је повезао линеарне арабеске са широким плохама, усагласио рационално и интуитивно, успоставио равнотежу свих чинилаца пластичне грађе и потврдио изузетан хроматски сензибилитет.

ЛИТЕРАТУРА: M. Б. Протић, Недељко Гвозденовић, Бг 1970; С. Ћелић, Недељко Гвозденовић, Бг 1972; Л. Трифуновић, Недељко Гвозденовић '80 Мостару, Мостар 1980; Поклон збирка Недељка Гвозденовића граду Београду, Бг 1983; Н Кусовац, Г. Харашић, Недељко Гвозденовић: Универзитет уметности, Бг 1987; Н. Кусовац, Недељко Гвозденовић: у походу на сликану површину, Бг 2014.

Љ.убица Миљковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)