ГВОЗДЕНОВИЋ, Анто

ГВОЗДЕНОВИЋ, Анто, лекар, генерал, политичар (Ћеклићи код Цетиња, 14. I 1854 -- Ћеклићи, 2. IX 1935). Похађао Медицински факултет у Петрограду 1871--1879, али је своје студирање више пута прекидао због устанка у Херцеговини 1875. и руско-турског рата 1877--1878. Овај рат провео је у Бугарској, као добровољац при руској санитетској служби. После дипломирања 1879. обављао је војно-санитетску службу. Учествовао је у експедиционом корпусу генерала Скобељева приликом похода у Туркменији, где је стекао чин мајора и био постављен за гарнизонског лекара. У пратњи генерала Скобељева налазио се и 1881. приликом вођења преговора око разграничења са Персијом. Активну војну службу окончао је 1900. пензионисањем. Почетком Руско-јапанског рата 1904. поново је активиран. У почетку је обављао дужност шефа санитета у корпусу генерала Рененкамфа у Манџурији, да би потом био прекомандован у Главни штаб врховног команданта генерала Куропаткина. У лето 1904, у бици код Лиао Јанга био је рањен и контузован. Након рата, 1906. пензионисан је и унапређен у чин генерал-лајтнанта. Вратио се 1911. у Црну Гору, а већ у јесен следеће године постављен је за ађутанта и саветника краља Николе. Почетак I светског рата затекао га је у Паризу, где је под командом генерала Жофра, наредних годину дана вршио дужност помоћника начелника санитета француске војске. У јесен 1915. упућен је у Русију, али се, ометен бугарским уласком у рат, вратио у Црну Гору. Одатле је, после њене капитулације, прешао у Француску. Током емиграције 1916--1918. поново је био ађутант краља Николе, посланик и опуномоћеник у Вашингтону. Био је члан црногорске делегације на конференцији у Версају (1919) и члан међународне конференције у Ђенови (1922). Председник црногорске владе у емиграцији био је у периоду 1922--1925. Након тога вратио се у Краљевину СХС, где је последњу деценију живота провео у Београду, Цетињу и родном месту. Био је полиглота, писац и преводилац. Пратећи В. Џ. Стилмана, дописника лондонског „Тајмса", помогао му је да прикупи материјал, потом и преведе његову књигу забелешки о Херцеговачком устанку (превод са енглеског: В. Ј. Стилман, Херцеговина и последњи устанак, Бг 1932). Такође је 1929. објавио и своје путописне белешке са похода на Туркменију (Кратке путничке биљешке, Бг 1929). Одликован је већим бројем домаћих и страних одликовања. Носилац је ордена Данила 1, 3. и 4. степена, Св. Станислава 1. и 3. степена са мачевима, Св. Ане 3. степена, Персијског лава и Сунца 3. степена, као и многих других медаља и одличја.

ЛИТЕРАТУРА: М. Костић, Школе у Црној Гори од најстаријих времена до данашњег дана, Пан. 1876; М. Вукићевић, „В. Ј. Стилман, Херцеговина и последњи устанак, превео Анто Гвозденовић", Записи, 1932, 2; А., „Генерал др Гвозденовић", Политика, 3. IX 1935; П. Шоћ, „Сјећање на генерала Анта Гвозденовића", Време, 6, IX 1935, 6; Д. Вујовић, „Рад српске владе у емиграцији на уједињењу Црне Горе и Србије", ИЗ, 1960, 4; Уједињење Србије и Црне Горе, Тг 1962; Н. Миљанић, „Путописац и преводилац др Анто Гавриловић", Стварање, 1965, 11--12; „Др Анто Гвозденовић", САЦЛ, 1969, 4; Н. Ракочевић, Црна Гора у Првом свјетском рату 1914--1918, Цт 1969; Д. Мартиновић, Генерали из Црне Горе у руској војсци, Пг 2002.

М. Ј. Милићевић