ГВОЗДЕН ЧОВЕК

ГВОЗДЕН ЧОВЕК, лик из истоимене бајке први пут објављене у посмртном издању Вукове збирке 1870. Вуку је приповетку казивао Г. Механџић, трговац из Сентомаша, 1829. Спада у веома распрострањене међународне типове комплексних бајки о зачараном бићу (нпр. жаби; у јужној Србији и -- корњачи) које у браку добија људски лик (АТU 402; ATU 465, H. J. Uther, The Types of International Folktales. A Classification and Bibliography. Based on the System of Antti Aarne and Stith Thompson. FF Communications, 284, Helsinki 2004). Захваљујући нераскинутом споју с оностраним, невеста повезује мужа с натприродним помагачем (својим оцем, братом, рођаком) који му омогућује да оствари „неизвршиве" задатке. Појавивши се у финалном сегменту приче, помагач (г. ч. -- код Вука и у збирци Д. Ђорђевића; „човек од чеперка"; „човек од педи", зависно од варијанте) непосредно кажњава прогонитеље. Паралеле г. ч. у белоруском зелезны чоловек и бугарском железен човек, као и место његовог живљења -- бара, мочвара, језеро, могу указивати на нека веровања везана за древну праксу вађења гвоздене руде из мочвара. Одатле могу потицати и ликови за плашење деце -- гвоздензуба и баба железњачка. У именовању овог лика не треба искључити и могући утицај прасловенског назива за шуму -- гвоздъ.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Краљевина Србија. Нови крајеви, Бг 1884; В. Чајкановић, Српске народне приповетке, Бг 1927; Д. М. Ђорђевић, Српске народне приповетке и предања из лесковачке области, Бг 1988; В. Ст. Караџић, Српске народне приповијетке, Бг 1988.

Љ. Раденковић