ГУТОВИЋ, Милан

ГУТОВИЋ, Милан, глумац (Умка, 11. VIII 1946). Дипломирао глуму на Академији за позориште, филм, радио и телевизију у класи Миленка Маричића, те одмах 1967. постао стални члан Југословенског драмског позоришта. Полази од става да глумац мора да се опроба у свим драмским жанровима. Сматра да је комедију теже играти, али да она пружа тренутне и видљиве резултате код публике. Као писац, редитељ и глумац од 1986. игра свој Кабаре који гостује широм земље и у иностранству. Зна да кабаре тражи вештину, а вештина начин да се публика насмеје. Зато је глумац комплетнији у комедији јер му је неопходна озбиљност. Водитељ је серије Прича о џезу Саве Мрмака. Најзначајније позоришне улоге: Светислав (Д. Михаиловић, Кад су цветале тикве), Омер (М. Беловић, С. Пешић, Омер и Мерима), Фред (Е. Бонд, Спасени), Камиј (Ж. Фејдо, Буба у уху), Бошко (Ђ. Јакшић, Јелисавета, кнегиња црногорска), Брумен (В. Зупан, Беле ракете лете за Амстердам), Фил Романо (Џ. Милер, Ех, то време такмичења), Јаго (В. Шекспир, Отело), Гуљелмо (К. Голдони, Трилогија о летовању), Бења Крик (И. Бабељ, Сумрак), Гембеш (В. Стевановић, Ноћас је ноћ), Пуковник Смиљанић (Д. Ћосић, Колубарска битка), Филип Трнавац (Љ. Симовић, Путујуће позориште Шопаловић), Смрдић (Ј. С. Поповић, Родољупци), Стефано (В. Шекспир, Олуја), Мајор Гаврило Станковић (Д. Ћосић, Ваљевска болница), Секулић (Б. Нушић, Народни посланик), Долгоруков (П. П. Његош, Лажни цар Шћепан Мали), Теча Панта (Б. Нушић, Госпођа министарка), Мирослав Прдић (М. Радовић, Тулумбус) и др. Улоге на филму и телевизији: Хајде да се играмо (П. Бајчетић, 1969), Позориште у кући (Д. Ћорковић, 1973), Повратак отписаних (А. Ђорђевић, 1978), Другарчине (М. Милошевић, 1979), Срећна породица (Г. Михић, 1979), Ерогена зона (Д. Караклајић, 1981), Лаф у срцу (М. Милошевић, 1981), Тесна кожа (М. Милошевић, 1982), Још овај пут (Д. Кресоја, 1983), Дебели и мршави (С. Прелић, 1985), Шпијун на штиклама (М. Јелић, 1988), Бела лађа (М. Вукобратовић, И. Стефановић, 2006--2012), Метла без дршке (В. Алексић, 2013*)*, Отворена врата (М. Радовић, М. Лекић и др., 1994--1995, 2013--2014) и др. По избору позоришних критичара 1977. изабран је за глумца сезоне за улогу у представи Пучина Б. Нушића, а за исту улогу добио је Стеријину награду за глуму (1978) и Награду „Ћуран" на фестивалу „Дани комедије" у Јагодини. Добитник је и Награде „Зоран Радмиловић" за улогу Уче у Ружењу народа у два дела С. Селенића (1988); Златне арене Фестивала југословенског филма у Пули за улогу у филму Полтрон С. Прелића (1989); Награде „Цар Константин" за улоге у филмовима Условна слобода М. Живановића и Седам и по М. Момчиловића на 41. Филмским сусретима у Нишу (2006); Награде „Раша Плаовић" за улогу Фалстафа у представи Веселе жене виндзорске В. Шекспира у режији Јиржија Менцла (2007); награде за најбоље глумачко остварење на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић" у Пожаревцу (2008), те Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за дугогодишњи допринос развијању културних делатности (2009).

ЛИТЕРАТУРА: „Не волим оквире, ништа што спутава. Они који долазе -- Милан Гутовић", Радио-ревија, 18. X 1968; „Нисам Ромео, Милан Гутовић о себи", Политика базар, 13. VII 1973; „Моја љубав је позориште", Свијет, 28. X 1977; „За смех је потребна озбиљност", Политика експрес, 12. IX 1978; „Несвакидашња глумачка појава", ТВ Новости, 24. VI 1988; „Из Новог Сада у свет", Дневник, 1. II 1997; „Мера разлике", Време, 9. XI 2000.

А.лександра Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)