ГУТИЋ, Михајло

ГУТИЋ, Михајло, устанички вођа (Зови До код Невесиња, 1834 -- Невесиње, 10. VI 1912). Налазио се у групи херцеговачких кнежева који су 1851. ишли код Омер-паше Латаса да се жале на турске зулуме. Са Васом Пелагићем, Алексом Јакшићем, Серафимом Поповићем и другим херцеговачким првацима ушао је 1868. у комитет који је требало да ради на ослобађању БиХ од турске власти. Када су остали чланови комитета били похапшени, морао је да се на неко време повуче у планину. Планове о дизању устанка у Херцеговини обновио је 1874, када је са својим братом Јованом, Трифком Грубачићем и Васиљем Граховцем из невесињског и Радетом Бабићем и Васиљом Сфорцаном из рудинског краја, основао устаничко руководство, које је припремило план устанка и тражило помоћ од Црне Горе. У страху од турске одмазде повукао се у Црну Гору са другим првацима, а вратио се у Херцеговину у пролеће 1875. По избијању устанка није имао војне задатке, него је био задужен за комуникацију са Цетињем и обезбеђивање војне и материјалне помоћи устаницима. По уласку аустроугарских јединица у БиХ након Берлинског конгреса 1878, учествовао је у смиривању и разоружавању устаника у невесињском срезу. Постао је члан котарског савета али је дошао у сукоб са новим властима у вези с решавањем аграрног питања. Одбио је државну функцију и почео да ради на подизању новог устанка. У родном селу Зови До сазвао је збор на којем је обелоданио намеру о дизању устанка. Учествовао је у преговорима са бароном Бенком јануара 1882. После пропасти преговора склонио се у Црну Гору, где је остао до проглашења амнестије 1883. Вратио се Херцеговину али се више није бавио политиком.

Литература: А. Л., „Михајло Гутић -- Успомене из херцеговачког устанка", Народ, 28. VII 1912; Споменица о херцеговачком устанку 1875, Бг 1928; Буне и устанци у Босни и Херцеговини у XIX веку, Бг 1952; Х. Капиџић, Херцеговачки устанак 1882. године, Сар. 1973.

Ј. Вељковски