ГУДАЧКИ КВАРТЕТ

ГУДАЧКИ КВАРТЕТ, композиција намењена извођачком саставу од две виолине, виоле и виолончела. Најзаступљенији је облик камернe музике. Рани квартети се одликују стилском и формалном неуједначеношћу, да би свој препознатљив четвороставачни облик уједначеног стила добили у другој половини XVIII в., у делу Ј. Хајдна. Стандарде зрелог Г. к. постављају, ипак, дела Л. ван Бетовена. Од средине XIX в. он прераста готово у огледни жанр за испитивање различитих композиторских новина, а захваљујући композицијама А. Шенберга и Б. Бартока на почетку ХХ в. заокружује се његова еволуција и отварају могућности за нове приступе овом жанру. Први значајни квартетски опуси у српској музици су дела М. Милојевића (укупно шест) и П. Коњовића (два), који су, крећући се између оригиналности и академског третмана квартета, усмерени у правцу националног музичког израза. Милојевић је аутор првог дела овог жанра у српској музици, а као најважнији истичу се његов Други гудачки квартет (1906), као пример раног квартетског стила, и зрели квартет Мотиви са села, у којем долази до промена у стилском опредељењу и третману ансамбла. На сличној путањи стоје и квартети П. Коњовића, који су примери успеле синтезе позноромантичарског и националног идиома. Упоредо са индивидуализованим третманом инструмената у ансамблу, три гудачка квартета Ј. Славенског доносе и стилске и формално-техничке новине, али и експресионистички третиран фолклорни садржај. Тај пут следе и композитори млађе генерације, школовани махом у Прагу, чији студентски радови одишу стилском некохерентношћу: од романтичарски конципираних квартета М. Логара, преко неокласичног квартета П. Милошевића, до експресионистичких остварења Љ. Марић, М. Ристића и В. Вучковића. Изузетно техничко умеће и иновативност у погледу тематизма, хармонских и ритмичких решења одлике су како међуратне тако и послератне квартетске продукције. Издвајају се Други гудачки квартет М. Чолића, Гудачки квартет Е. Јосифа, те гудачки квартети В. Перичића, К. Бабића, Д. Костића, А. Обрадовића, Д. Деспића, С. Хофмана, М. Михајловића и И. Јевтића. У овим остварењима профилишу се различите композиторске поетике и испитују нове стилске тенденције. Елитистички статус Г. к. у српској музици оживљен је током 1970-их година, а продукција је усмерена како на традиционални образац тако и на разноврсна експериментална решења. У овом периоду настају Трећи, Четврти и Пети гудачки квартет М. Ристића, квартети В. Куленовића, В. Трајковића, И. Стефановић, М. Параносић, А. Вребалов, И. Поповић и др.

ЛИТЕРАТУРА: М. Веселиновић Хофман (ур.), Историја српске музике: српска музика и европско музичко наслеђе, Бг 2007; С. Маринковић, Историја српске музике, Бг 2008.

М. Божанић