ГУЧА

ГУЧА, насеље на североисточној периферији Старог Влаха и локални гравитациони центар Драгачева у долини реке Бјелице (десна притока Западне Мораве), између планина Јелице на североистоку и Голубац и Крстац на југозападу. Ту се налази раскрсница локалних путева према Краљеву (47 км), Чачку (20 км), Пожеги (25 км) и Ивањици (33 км). Г. припада општини Лучани. Насеље је издужено правцем север--југ дуж широке долине Бјелице на око 340 м н.в. Први пут се помиње као село у XV и XVI в. Статус варошице добила је 1892. После II светског рата број становника је растао до пред крај XX в. Године 1948. било је 601, а 1991. 2.026 становника. После тога наступила је блага депопулација, па је 2011. било 1.755 становника, од којих 96,2% Србa. Пољопривредним занимањима бавило се 3% економски активног становништва. Највише људи радило је у индустрији (26,1%), трговини, државној управи и образовању. У Г. се налазе погони металске индустрије, конфекције, погони за прераду аграрних култура, институт за производњу кромпира, као и црква, основна школа, средња техничка школа, дом културе, библиотека, дом здравља, пошта, месна канцеларија, банке и продавнице.

С.рбољуб Ђ. Стаменковић

Г. и њена ближа околина, као и територија Драгачева у целини, позната је по великом броју праисторијских тумула, који су свакодневно изложени неповратном уништавању и нестајању. Својим специфичним калотастим обликом, тумули су одувек привлачили пажњу стручњака и мештана. Овде је праисторијске тумуле први истраживао некадашњи професор чачанске гимназије Сима Тројановић са својим ђацима крајем XIX в., што су пионирски археолошки радови у Србији уопште. Послератна истраживања, под окриљем чачанског музеја, пружила су јасну слику о праисторијским културама на овом простору, нарочито бронзаног доба.

Најстарији трагови живота откривени су на локалитету Брег, око километар северно од Г., на раскрсници путева за Лучане и Чачак. Милена Икодиновић је сондажно испитала овај локалитет 1972. и утврдила постојање насеља из млађег неолита. Откривена је прилична количина покретних налаза (делови керамичких судова, фигурина, камених секира и окресаних алатки), али не и стамбени и економски објекти.

На периферији насеља, у близини ушћа речице Врањице у Драгачицу, на месту савременог гробља са десне стране пута Чачак--Г. налази се локалитет Гротница. О постојању локалитета сазнало се почетком 30-их година прошлог века, када је откривено неколико бронзаних и гвоздених предмета. Мањи део налаза касније је откупљен за Народни музеј у Београду и новоосновани чачански музеј. Археолошка рекогносцирања су забележила некрополу са 11 релативно очуваних хумки. Ископавања у организацији Народног музеја у Чачку предузета су 1956. Том приликом су истражена три тумула, а резултати су пружили у значајној мери нова сазнања о погребној пракси током раног и посебно каснијих фаза средњег бронзаног доба. Гробне прилоге чини пре свега накит од бронзе -- наруквице од бронзане жице са два купасто навијена диска, декорисани торквеси, наочарасти привесци, а истичу се и облици гробне архитектуре („постеље" од речног шодера, оквири од крупнијег камена) који припадају каснијим фазама средњег бронзаног доба. Са друге стране, материјал из гвозденог доба обухвата искључиво случајне налазе -- врхове копаља, дуге ножеве и једну сребрну лучну фибулу посебног облика.

Хумка нешто већих димензија на локалитету Орница, на око 1 км западно од варошице, на крају једне косе оријентације исток--запад, истраживана је 1973. под руководством М. Икодиновић. Ова хумка припада истом комплексу тумула евидентираних на косама западно од Г., на локалитетима Рајића Брдо, Главичорак и Ошљевац у Турици. У овој хумци откривено је само једно спалиште са незнатним траговима спаљених костију, неколико фрагмената керамике и окресаних алатки, на основу којих би припадала раном раздобљу раног бронзаног доба. У хумци су нађена и два скелетна гроба која се на основу положаја скелета и скромних налаза опредељују у хришћански период.

Хумка на локалитету Рајића брдо налазила се на заравњеној планинској греди оријентације североисток--југозапад, 1 км западно од варошице. Хумка је оштећена пољопривредним радовима, а посебно централна конструкција у облику сандука од већих камених плоча. М. Икодиновић је извршила истраживање хумке 1989. и у потпуности открила централну гробну конструкцију од камених плоча и њену субструкцију од правилно поређаног крупнијег камена. И поред оштећења, могло се утврдити да је покојник сахрањен у згрченом положају на десном боку, док је прилог чинио конични керамички судић са кратком језичастом дршком на ободу. На основу облика сахрањивања и гробног прилога хумка се датује у рано бронзано доба.

Приликом рекогносцирања 1969--1972, западно од варошице забележен је локалитет Главичорак, на којем је евидентирано 14 тумула. Све хумке су распоређене на приближно једнаком растојању пратећи правац пружања косе. По правилном облику и димензијама издвајала су се четири тумула, док су остали имали прилично заравњене калоте, често оштећене међама и просецањем сеоског пута. Овде је ранијим разоравањем земљишта откривена једна керамичка урна са пепелом, ограђена каменим плочама.

Ошљевац у Турици налази се недалеко од Г., на планинској греди правца северозапад-југоисток и катастарски припада суседном селу Турица. Тумул средњих димензија на овом локалитету истраживала је М. Икодиновић 1989. и открила централну конструкцију од камених плоча у облику сандука. Једини налаз је био керамички суд лоптастог трбуха и високог цилиндричног врата са две дршке, типичан за рано бронзано доба. Непосредно уз камени сандук лежао је и већи укоп правоугаоне основе испуњен тамномрком земљом. У оквиру хумке откривене су још две гробне целине. Прва на основу мање количине спаљених костију, бронзаног накита и једног троугаоног бодежа припада средњем бронзаном добу, а друга је садржала само један бронзани нож из млађе фазе бронзаног доба.

К.атарина Дмитровић

Драгачевски сабор трубача. Сваке године, о верском празнику Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра, у порти градске цркве одржаван је традиционални сабор, који је у музичком и играчком смислу био извор народне уметности, а народне ношње и обичаји најлепши ликовни призори. Народна музика на старим инструментима и игре (кола) давали су сабору посебан тон, чували уметност српског народа и оживљавали његову прошлост. Управо због тога, група ентузијаста дошла је до замисли да се све духовно и материјално богатство постојећег црквеног сабора, као потка и основа, искористи за нове садржаје. Тако је 14. X 1961. одржан први Драгачевски сабор трубача, а песма Са Овчара и Каблара, по којој је једно време Сабор носио назив, постала је његова химна. Сваке године, средином августа, такмиче се пионирски, омладински и сениорски трубачки оркестри, који су изборили пласман кроз елиминациона такмичења у предтакмичарским центрима јужне, источне и западне Србије (Бољевцу, Сурдулици и на Златибору), тако да се током једне године укључи близу 100 трубачких састава са око 1.000 трубача. До 2017. највише пута (седам) оркестар Фејата Сејдића из Бојника проглашаван је најбољим. По оцени стручног жирија, који чине етномузиколози, композитори и професори трубе, за најбољег трубача проглашени су (по четири пута) Рака Костић из Лукова и Бобан Марковић из Владичиног Хана, који је и почасни амбасадор трубе. Трубу публике (четири пута) освајали су Миливоје Станимировић из Крваваца и Милован Петровић из Ужица. Највише награда (четири) за изворно музицирање припало је оркестру Милована Бабића из Крваваца. Од 2010. организује се и међународно такмичење оркестара и трубача из САД, Русије, Шведске, Италије, Грчке, Немачке, Пољске, Француске, Бразила, Португалије, Швајцарске, Белгије, Аустрије, Словеније, Македоније и других земаља. Видно место заузима импровизација старе драгачевске свадбе из XIX в. Традиционално се организују народна момачка надметања (рвање у кости, бацање камена с рамена, гађање јабуке кроз прстен итд.), као и избор најбољег здравичара и најлепше народне ношње. Сваке године промовише се до 20 књига и публикација са тематским писањем о Сабору и Драгачеву, а издаје се и лист -- годишњак Драгачевски трубач. На Сабору су се оглашавали великани наше културе: Радмила Бакочевић, Зоран Христић, Бранко В. Радичевић, Пуриша Ђорђевић, Матија Бећковић, Радомир Андрић, Добрица Ерић, Љубивоје Ршумовић и др. У Г. годинама излажу галерије наивне уметности из Јагодине, Ковачице, Уздина, Опарића, Драгачева, а тематске изложбе организују Народни музеј и Историјски архив из Чачка. У програмима Сабора сваке године наступи и до 2.000 учесника, а из године у годину повећава се број посетилаца -- сабораша: на првом (1961) било их је око 10.000, а на педесетом (2010) -- 800.000. У центру Г. подигнут је споменик Трубачу (1998) и отворен Музеј трубе (2010), а на згради Дома културе налази се мермерна плоча на којој су уписана имена (53) мајстора трубе, који ово звање стичу као троструки победници.

Ј.овиша М. Славковић

ЛИТЕРАТУРА: С. Тројановић, „Преисторијске старине из рудничког округа", Старинар, 1890, 7; 1892, 9; М. Икодиновић, Д. Ранковић, „Извештај са рекогносцирања Доњег Драгачева", ЗРНМЧ, 1973, 4; М. Икодиновић, Сахрањивање под хумкама бронзаног доба у чачанском крају, Чачак 1985; Л. Никитовић, „Праисторијска хумка у селу Турици код Гуче и њен значај у раном бронзаном добу Драгачева", ЗРНМЧ, 1994, 26; Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; К. Дмитровић, „Хумка из раног бронзаног доба на локалитету Рајића Брдо код Гуче", ЗРНМЧ, 2003, 33; Л. Никитовић, Р. Васић, „Гротница у Гучи -- некропола под хумкама из бронзаног доба", ЗНМ, 2005, 18, 1; Р. Васић, К. Дмитровић, „Неколико случајних налаза из гвозденог доба са локалитета Гротница у Гучи", ЗРНМЧ, 2008, 38; Група аутора, Трубачко саборовање у Гучи 1961--2015, Гуча 2015.

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)