ГУБА

ГУБА (лепра, Хансенова болест; грч. levpein: љуштити; levpra), споропрогресивна, хронична заразна болест, узрокована Хансеновим бацилом (Хб) -- Mycobacterium leprae који оштећује „најхладније делове тела" (јер се у тим условима највише размножава): кожу („лавља глава", „седласт нос", „канџаста рука", „равна шака", „стопало које пада", безболне улцерације, аутоампутације прстију), периферне нерве (губитак осетљивости), предње структуре ока (могућа слепоћа), горње дисајне путеве, тестисе (могућ стерилитет). Природни резервоари Хб су човек и оклопник (армадило) и, ређе, мајмуни примати. Хб се може наћи и у земљи. Г. је ендемска у Азији (Индија, Кина), Африци, Латинској Америци, Пацифику и Аустралији (Абориџини). У свету од г. болује преко 10 мил. људи. Хб се највише преноси капљицама носног секрета. Из слузокоже носа Хб одлази путем крвотока у кожу, периферне нерве (нарочито у њихове Шванове ћелије) и поменуте органе. Инкубација је изузетно дуга: 5--40 година. Постоје три клиничка облика г. сходно степену ћелијског имунитета оболелог: (1) лепроматозна г. (огроман број Хб јер се интензивно размножавају због слабог ћелијског имуног одговора домаћина, тј. постоји ниска резистентност на Хб). У чворовима дерма коже налазе се лепра ћелије Вирхова -- џиновски хистиоцити пуни липида и Хб; (2) туберкулоидна г. (Хб је сасвим мало због доброг ћелијског имуног одговора домаћина, тј. постоји висока резистентност на Хб). Овај облик г. није заразан. Карактеристично је формирање реактивних компресивно-деструктивних гранулома саграђених од епителоидних и џиновских Пирогов--Лангхансових ћелија и лимфоцита. Код лепроматозне г. стварају се симетрични чворови у дерму коже и, касније, оштећења периферних нерава тако да се губи осетљивост руку и ногу. Код туберкулоидне г. стварају се макуле на кожи без слободне зоне, тј. непосредно испод епидерма, које губе пигмент и осетљивост (лице, екстремитети и задњица). Нерви су задебљани, тврди и затегнути. Среће се и (3) -- прелазни облик. Г. траје годинама, а зараза се шири међу члановима породице и људима са којима се губавци дуже и интимније сусрећу. Међутим, губавац често умире са својом г. али не од ње. За дијагнозу г. пресудна је биопсија лезија. Г. се данас лечи истовременим давањем три лека (да би се спречила резистенција на лекове): сулфони (дапсон), клофазимин и рифампицин. Примењују се и преднизон и талидомид. Са успехом ове терапије, свирепи друштвени остракизам према губавцима је најзад попустио. Наиме, живели су у изолацији и морали су да звоне када се крећу. У бившој Југославији постојао је централни Лепрозаријум у Сарајеву. У Србији се дијагностикују појединачни случајеви (нпр. др Божидар Спасовић у Ивањици и др.), а губавци се хоспитализују у Инфективној клиници КЦС. Међутим, у периоду 2012--2017, према инфектологу Д. Делићу, није било г. у Србији.

ЛИТЕРАТУРА: F. Cabanne и др., „La lèpre", у: Anatomie Pathologique. Principes de pathologie générale et spéciale, Québec--Paris 1980; А. И. Струков и др., „Лепра", у: Общая патология человека, Москва 1982; F. von Lichtenberg, „Leprosy", у: R. S. Cotran и др. (ур.), Robbins Pathologic Basis of Disease, Philadelphia 1989; С. Николић, „Лепра (Хансенова болест)", у: М. Божић и др., Инфективне болести, Бг 2007; Б. М. Лалевић Васић, „Инфективне болести коже -- лепра", у: Б. М. Лалевић Васић, Љ. М. Меденица, М. М. Николић, Дерматовенерологија са пропедевтиком, Бг 2010.

В. Кањух; С. Симјаноски