ГРЖЕТИЋ, Анте

ГРЖЕТИЋ, Анте, вајар, ликовни педагог (Шкаљари код Котора, 28. II 1920 -- Београд, 4. XII 1992). Школовао се у Београду, где је 1949. завршио Академију ликовних уметности код Сретена Стојановића и Илије Коларевића. Као један од талентованих младих вајара одабран је за сарадника у Мајсторској радионици Томе Росандића (1950--1955). Био је члан групе Самостални. Своје радове излагао је у Београду (1953, 1957, 1961), Сомбору (1966), Подгорици (1975, 1982), Никшићу (1975) и од 1975. до 1980. десетак пута у Немачкој. Почев од 1946. у више од педесет наврата учествовао је на колективним изложбама у Југославији, те приликом репрезентативног представљања српске и југословенске уметности у иностранству. Суделовао је у раду уметничких колонија у Даниловграду и Подгорици. Био је професор Више педагошке школе (1975‒1980) у Београду, а водио је и вајарску секцију при Радничком универзитету „Ђуро Салај". Његови радови се чувају у музејима и галеријама на Цетињу, у Дубровнику, Београду, Бањалуци, Сомбору и Хановеру. Непрестано усавршавајући своју културу пластичке мисли, он је, временом, испољио посебну склоност за монументалну и споменичку скулптуру симболичких евокација. При томе је полазио од инспирација синтетичком биолошко-фигуративном формом Хенрија Мура, све више тежећи редуктивној симболичкој форми посткубистичког фигуративног геометризма. Поред меморијалне пластике, његов богати и разноврсни вајарски опус чине дела галеријског формата сличних стилских особености ‒ фигуре, анималистички мотиви, портрети ‒ рађенa у класичним вајарским материјалима, посебно у дрвету, често прожетa духом интимизма. Бавио се и примењеном уметношћу. Припада скулпторима који су промовисањем модерних стваралачких концепција обележили српску и југословенску вајарску уметност током друге половине ХХ в. За своје друштвено-политичко ангажовање и уметничко деловање добио је велик број признања, међу којима су Спомен-плакета и Диплома града Београда (1969), Плакета Савезног одбора СУБНОР-а Југославије (1976), као и низ награда на конкурсима за споменике.

ДЕЛА: Споменик бола и пркоса у Крагујевцу (1959); Споменик отпора и слободе у Крагујевцу (1966); Споменик мајци и кћеркама у Тополи (1967); споменици револуцији у Пећи (1972) и Врању (1985); Споменик Ивану Црнојевићу на Цетињу (1982) и др.

ЛИТЕРАТУРА: Art moderne du Monténégro 1945‒1970, Paris 1973; J. Балдани, Револуционарно кипарство, Зг 1977; Ј. Марковић, Мајсторска радионица Томе Росандића, Бг 1985; Г. Јокић, Југославија -- споменици револуције, Бг 1986; М. Митровић, Ликовни кругови: уметност и уметници 1943‒2003, Бг 2004; Н. Вујошевић, Мементо: црногорска модерна умјетност, Пг 2005.

В. Грујић