ГРУЈОВИЋ, Божидар

ГРУЈОВИЋ, Божидар (Филиповић, Теодор), правник, секретар Правитељствујушчег совјета (Рума, 1776 -- Сремска Каменица, 7. IV 1807). Правни факултет с докторатом правних наука завршио у Пешти 1801. Адвокатуру положио 1803. и отворио адвокатску канцеларију у Руми. На позив школског друга Атанасија Стојковића, који је већ био у Русији, да дође за професора на Правној академији у Харкову, затвара адвокатску канцеларију у Руми и одлази у Харков. Ту добијa катедру „Историје права знатнијих народа, старих и нових" и отпочиње предавање с јесени 1804. Исте године, у зиму, у Харков на путу за Петроград стиже српска устаничка депутација коју чине Матија Ненадовић, Петар Новаковић Чардаклија и Јован Протић, са задатком да моле руског цара за помоћ Русије устаничкој Србији и, понајпре, за „благонаклоност". На молбу проте Матије Ненадовића придружује се српској депутацији и постаје њен секретар и преводилац. У Петрограду депутацију је примио руски министар иностраних послова Адам Чарториски. Г. је по жељи чланова депутације саставио молбу за помоћ Русије Србији, у којој су објашњени узроци устанка и изложени планови устаника у Србији, а ту молбу је примио Чарториски и предао руском цару. Депутација је убедила Г. да пређе у Србију, што је он, претходно свративши у Сремске Карловце до митрополита Стефана Стратимировића, и учинио почетком марта 1805. На наговор митрополита, да би избегао сумњичење аустријских власти, променио је име и презиме -- од Теодор Филиповић у Божидар Грујовић. Г. је предложио проти Матији Ненадовићу да се у Србији оснује Совјет као највиша државна власт. Пошто му се тај предлог учинио добрим, прота и Јован Протић узели су на себе да убеде Карађорђа и сваки од њих двојице одређене војводе, не би ли они тај предлог прихватили. Пристанак је дат, али из различитих разлога. Карађорђе је у Совјету видео средство да принуди Јакова Ненадовића и друге војводе на послушност. Јаков Ненадовић је сматрао да ће Совјет ограничити Карађорђеву власт према војводама. Г. је, пак, хтео да обезбеди народ од самовоље поглавара и да добрим законима ограничи свачију власт. Г. је започео писање уредбе „Устројеније Совјета", која је требало да буде усвојена на скупштини заказаној за крај августа у манастиру Боговађи. Услед Карађорђевог противљења, скупштина није била одржана тада него почетком септембра у селу Борку, у Београдском округу. Г. је постао први секретар Совјета, што је остао до краја живота. Вук Караџић сведочи да је Г. био „једини стуб српскога совјета: он је био и претсједник и секретар и писар и све". Обављао је дипломатску преписку и друге административне послове. Састављао је Карађорђу писма у његовој преписци с црногорским владиком Петром I. Заједно с протом Матијом Ненадовићем и земунским трговцем Милошем Урошевићем ишао је почетком 1806. у Беч у дипломатску мисију. Саставио је августа 1806. писмо тршћанским Србима којим је тражио материјалну помоћ за устанике. Као одговор стигла је за оно време огромна сума новца у злату, тако да су устаници могли да наставе рат с Турцима. На његово заузимање у Совјету се повела расправа о питању школства у Србији. Бавио се организацијом и уређењем судова на ослобођеној територији. Његова је и идеја о Великој школи у Београду, остварена непосредно после његове смрти. Болестан од плућне туберкулозе, фебруара 1807. одлази на лечење, на лични предлог Карађорђа, у Аустрију, најпре у Земун, па у војну болницу у Петроварадину и најзад у Нови Сад. Посмртни остаци пренети су у Нови Сад и сахрањен код самог олтара Саборне цркве.

Г. је био први пројектант уређења обновљене српске државе и први уставописац. Премда није замислио све њене установе и дао им правни облик, он је поставио смер у којем треба да се изграђују. Тај смер одређен је у његовом Слову, које је требало да буде изговорено по усвајању уредбе коју је написао о устројству Правитељствујушчег совјета. Обележја тог неизговореног Слова су владавина закона, који је изнад свачије воље, дах слободе којим је прожета и Декларација права човека и грађанина од 1789, и доситејевско-рационалистичко уздизање разума и правде. Суштина његова је да читава власт у Србији мора бити заснована на закону, а не на вољи владаоца. Држава, то је „установленије закона", таква правна организација државних власти у којој ће свака лична самовоља и лични ауторитет бити потчињени безличном закону. Права власт у држави је закон. Њему је потчињен и носилац владалачке власти. Г. не подразумева при томе под законом врсту правног акта, него право које је разумно и праведно. Само такво право има снагу закона.

ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Л. Арсенијевић Баталака, Историја српског устанка, 1, Бг 1898; С. Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, Бг 1907; M. J. Žujović, Le Pouvoir constituant dans les Constitutions serbes, Paris 1928; Р. Вл. Радовић, „Демократско природно право у политичкој и правној философији Боже Грујовића", АПДН, 1940; 1; В. Ст. Караџић, Први и други српски устанак, Бг 1947; Ј. М. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, 1, Бг 1947; М. Ристић, Устанички законописац Теодор Филиповић (Божидар Грујовић), Бг 1953; Прота Матија Ненадовић, Мемоари, Бг 1971; С. Гавриловић, Војводина и Србија у време Првог српског устанка, Н. Сад 1974; Д. Јанковић, Српска држава Првог српског устанка, Бг 1984; Д. Н. Баста, „Животни пут Божидара Грујовића (Теодора Филиповића)", у: Либерална мисао у Србији, Бг 2001.

Р. Марковић