ГРУЈИЋ, Сава

ГРУЈИЋ, Сава, генерал, дипломата, државник (Колари код Смедерева, 7. XII 1840 -- Београд, 2. XI 1913). По завршетку Артиљеријске школе у Београду 1856−1861, стручно се усавршавао у Пруској 1861−1863, Русији 1864−1869, Француској 1869. и Немачкој 1869. По повратку у земљу постављен за управитеља крагујевачке Тополивнице. Везе са Светозаром Марковићем, учествовање у оснивању социјалистичког листа Јавност и критички став према систему организације српске војске довели су до његове смене, у јануару 1874. Рехабилитован је у априлу 1875. и у току припрема за рат са Османским царством утицао на формулисање ратног плана 1876. За време првог српско-турског рата био је начелник артиљерије Моравске војске и учествовао у биткама код Зајечара, на Шуматовцу, код Алексинца, на Бобовишту и код Ђуниса. У влади Стевче Михаиловића (1876−1878) постављен је за министра војног. Спровео је реорганизацију војске и припремио је за нови рат с Османским царством 1877−1878. Остатак живота провео у дипломатији и политици. Био је први дипломатски агент и генерални конзул Србије у Софији 1879−1882, а потом у Атини 1882−1885. и Петрограду 1885−1887. У влади Јована Ристића (1887), као радикалски кандидат, именован је на место министра војног. После сукоба Ристића и радикала, подстакнутих од стране краља Милана, образовао је у децембру 1887. прву радикалску владу, задржавши и место министра војног. У јануару 1888. унапређен је у чин генерала. Највећи успех његове краткотрајне владе биле су припреме за раскид уговора са Друштвом за закуп монопола дувана. Краљева жеља да у време решавања питања развода брака и школовања престолонаследника у иностранству има поуздану владу довела је до пада Г. владе у априлу 1888. За члана Државног савета постављен је у децембру 1888. и на том месту остао, уз повремене прекиде, до 1910, а у више наврата био је и председник Савета. Нову владу (1889−1891), у којој је вршио и дужност министра иностраних дела, а од 1890. и дужност министра војног, образовао је после абдикације краља Милана. Дипломатији се враћа као посланик Србије у Истанбулу 1891−1893. На место министра војног поново је именован у јуну 1893, у влади Лазара Докића, да би у реконструисаној влади у децембру 1893. постао председник владе. Када је краљ Александар обавестио владу да ће бившем краљу Милану дозволити повратак у земљу, влада је у јануару 1894. поднела оставку. Влада Ђорђа Симића поставља га за посланика у Петрограду (1897−1899). После Ивањданског атентата разрешен је дужности, стављен у кућни притвор, а потом протеран из земље. Општа амнестија после женидбе краља Александра омогућила му је повратак, а убрзо и нови посланички положај у Истанбулу (1900−1903). У том раздобљу постављен је за почасног ађутанта краља Александра. На изборима после Мајског преврата изабран је за посланика. Као председник владе (1903−1904) био је заслужан за склапање тајног царинског споразума са Бугарском. Последњи пут владу је образовао у марту 1906, да би одступио већ у априлу, услед потешкоћа у вези с потписивањем новог трговинског уговора с Аустроугарском и сукоба са завереницима и краљем Петром. Окушао се и на литерарном пољу, пишући радове о војним темама. Члан СУД постао је јуна 1875, а фебруара 1892. именован је за почасног члана СКА.

ДЕЛА: библ. у: М. Милићевић, Љ. Поповић, Генерали војске Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Живановић, Политичка историја Србије у другој половини 19. века, I−IV, Бг 1923−1925; Д. Ђорђевић, Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906−1911, Бг 1962; Влада Александра Обреновића, I−II, Бг 1990; М. Милићевић, Љ. Поповић, Министри војни Кнежевине и Краљевине Србије, Бг 1997; Б. Јововић, Српски официри у националној култури, Бг 1998; М. Самарџић, Од Сан Стефана до Сливнице. Србија против Бугарске 1878−1886, Н. Сад 2008.

М.омир Самарџић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)