ГРУЈИЋ

ГРУЈИЋ, Димитрије, глумац, монах (? -- манастир Раковац, пре 1874). Глумом је почео да се бави 1838. у групи ђака и одраслих коју је окупио Јоаким Вујић у Новом Саду. У приказу представе Светислав и Милева Ј. С. Поповића, у којој је први пут наступао 1838, критичар у похвалама истиче да је искуство стекао честим посетама позоришту, што води закључку да се школовао у иностранству. У Србском дилетант-содружеству у Новом Саду, касније названом Летеће дилетантско позорише, играо је од оснивања, новембра 1838. Са овом трупом ишао је на гостовање у Земун и Панчево, а један је од десеторице потписника уговора са Илирском читаоницом о гостовању у Загребу. У Загребу је играо са трупом Домородно театрално друштво од маја 1840. до фебруара 1842. када је трупа престала с радом. Скоро сви чланови тада су отишли у Београд где су се јавили на оглас којим су тражени искусни глумци за београдски Театар на Ђумруку. Прву улогу у Театру на Ђумруку играо је априла 1842. и у њему је остао до краја августа 1842, када је напустио глуму и замонашио се у манастиру Раковaц. Тумачио је углавном мање улоге, а тадашња критика истицала је његове комичне способности и удубљивање у лик, али и чињеницу да често не научи текст. Бавио се и превођењем, познато је да је један Коцебуов комад у Загребу игран у његовом преводу. Улоге: Лазар (С. Стефановић, Смерт Уроша петаго последњег цара српског); Бугарски поглавар, Дима (Л. Лазаревић, Владимир и Косара, Пријатељи); Педрил (Ј. Вујић, Фернандо и Јарика); Негода (Милош Обилић), Митар (Покондирена тиква), Емир (Светислав и Милева) у комедијама Ј. С. Поповића; Андрија, Бранислав (И. Кукуљевић Сакцински, Јурај и Софија, Стјепко Шубић), Ударлик (К. Еберт, Бретислав и Јута), Суканин (Ј. Бабо, Стрелци).

ЛИТЕРАТУРА: М. Томандл, Српско позориште у Војводини I (1736--1868), Н. Сад 1953; Б. С. Стојковић, Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба (драма и опера), Бг 1979; Л. Дотлић, Из нашег позоришта старог, Н. Сад 1982; Б. Ковачек, Талија и Клио, Н. Сад 1991.

М. Лесковац