ГРОБ

ГРОБ, место сахране покојника и трајно меморијално обележје. Још од средњовековне Србије начин сахране и замисао г. били су условљени друштвеним статусом покојника, а у том контексту посебан значај има изглед споменика на гробном месту.

Владарски г. представља сложену идејну и конструктивну целину, замишљену у функцији култа владара-светитеља. Образац је успостављен у Студеници, задужбини и гробној цркви Стефана Немање -- Св. Симеона, задржавши статус прототипа током читавог средњег века. Карактеристичан обичај код Срба је да сваки владар подиже засебан гробни храм. Заједнички именитељ су и положај г., њихова структура и форма. Г. ктитора налазио се у западном травеју цркве, с јужне стране. Насупрот ктитору, уз северни зид, сахрањивани су најближи чланови породице, а други припадници владарског дома, укључујући жене, у унутрашњој припрати (Студеница, Милешева, Сопоћани, Градац, Бањска, Дечани). Г. владара састојао се од неколико елемената: подземне гробнице, репрезентативног надгробног споменика и фреско-портрета. Подземне гробнице могле су бити сложена постројења, са зидовима обложеним плочама или омалтерисаним, наткривена каменом плочом. У случају сахране без ковчега, гробна комора била је скромније грађена, по правилу неправилне елипсоидне форме. Сахрана у ковчегу подразумевала је већу и правилније грађену гробну комору (гробнице у Милешеви, Сопоћанима, Св. Арханђелима код Призрена). Ретки су примери двојних гробних комора, одвојених подеоним зидом (Градац). Однос подземног г. и надгробног обележја био је двојак. У неким црквама XIII в. (Студеница, Милешева, Сопоћани, Градац, Ариље) гробна рака је, из практичних разлога, укопана испред саркофага. Уобичајено је ипак да се надгробни споменик поставља непосредно изнад гробне раке. Карактеристичан облик владарског надгробног обележја био је монументални псеудосаркофаг, чији је прототип успостављен у Студеници. То су композитни споменици конструисани од мермерних плоча, са постољем и ниским поклопцем закошених страна. Ниједан не садржи пластични украс, него само клесану профилацију која у неким случајевима (Студеница, Дечани) одаје високо занатско умеће. Изузетак представља г. цара Стефана Душана, над којим се налазила рељефна фигура покојника (gisant), као последица продора западних утицаја око средине XIV в. Западњачки облик гробног споменика прихваћен је и од владара Босанског краљевства (Бобовац). Фунерални програм обухватао је и кивот за мошти, осмишљен у функцији култа владара-светитеља. Кивот, по правилу од дрвета и богато украшен полихромном орнаментиком (кивот Св. Стефана Дечанског), налазио се на почасном месту храма, испред иконостаса. У функцији владарског г. била је и сликана декорација фунералних простора. У оквиру тог сотериолошког и есхатолошког програма неке сцене (Деизис, Страшни суд, Васкрсење Лазарево, Распеће, Силазак у ад) могле су имати и непосредан фунерални смисао. Надгробна слика у ужем смислу је и приказ опела (краљице Ане у Сопоћанима). Ктиторски надгробни портрет посебно је карактеристичан за немањићке задужбине XIII в. Он изражава молитву ктитора за спас душе, а када је проширен представама светих предака, садржи и поруке о светородном пореклу династије.

Г. црквених великодостојника. У односу на владарске, г. српских епископа, архиепископа и патријараха представљају мање кохерентну скупину. Током XIII и почетком XIV в. црквени поглавари по правилу се сахрањују у својим седиштима, на основу ктиторских заслуга. Обичај је установљен сахраном Арсенија I у цркви Св. Апостола у Пећи, а продужили су га његови наследници, ктитори цркава Пећке архиепископије (патријаршије): Никодим I (Св. Димитрије), Данило II (Богородичина црква), Јоаникије II (Св. Апостоли). У Жичи, најстаријој српској катедрали, г. су добили архиепископи Јевстатије I, Јевстатије II и Сава III, заслужни за радове на цркви. Правило је имало изузетке, каква је сахрана Јоаникија I у Сопоћанима. У току XIV в. комплекс Пећке архиепископије (патријаршије) постаје нека врста заједничког маузолеја црквених поглавара. Епископи се такође сахрањују у својим седиштима (Меркурије у Ариљу, Теодор у Грачаници). Г. црквених поглавара, као и владарски, обухватају подземну гробницу и репрезентативни надгробни споменик. Гробна обележја архијереја XIII в. имају облик монументалне поклопнице, често украшене рељефним крстовима (епископски споменици у Св. Петру у Старом Расу, Св. Ахилију у Ариљу, архиепископски у Жичи). У XIV в. надгробни споменици црквених поглавара обично су у облику високих композитних саркофага, са богатом пластичном декорацијом (саркофази архиепископа Саве II, Никодима, Данила II у Пећкој патријаршији). Г. архијереја често су надвишени аркосолијумом, понекад са насликаном представом Опела и пратећим натписом (епископ Меркурије у Ариљу, архиепископ Сава II и патријарх Јоаникије II у Пећкој патријаршији). Репрезентативне надгробне споменике, са уклесаним натписом, имали су и игумани угледних манастира. Они су могли бити у виду плоче (Студеница) или саркофага (Сопоћани, Св. Атанасије у Лешку код Тетова).

Г. властеле. Од првих деценија XIV в. сопствене задужбине ‒ гробне цркве подижу и представници властеле (протосеваст Хреља у Рили, кнез Никола Дабиша у Брвенику, велики војвода Никола Стањевић у Кончи, браћа Мусићи у Новој Павлици). По угледу на владара, ктитори се обично сахрањују уз јужни зид, а чланови њихове породице у западном делу цркве и припрати. Г. је обично био у виду једноставне раке укопане у земљу, ређе зидане гробнице или конструкције од камених плоча. Надгробни споменици су различитих облика. Саркофаг Ђурђа Остоуше Пећпала (Дечани) јединствен је пример овога типа. Учесталији су аркосолијуми, нарочито крајем XIV и у XV в. (Богородица Перивлепта у Охриду, Хиландар, Љубостиња). Уобичајени тип споменика је надгробна плоча у равни пода. Осим натписа, оне понекад садрже и уклесана хералдичка знамења, као ознаку сталежа (плоча Димитрија Вратка у Давидовици на Лиму, Николе Стањевића у Кончи, Томе Борислава у Сопоћанима). Фунерарни карактер властеоских задужбина наглашен је и сликаним програмом (ктиторско-надгробни портрет, свети заступници, илустрације псалама). На основу посебних заслуга, властелини су могли стећи право на г. у катедралном храму (Св. Никола у Дабру), у простору владарске задужбине (Дечани), као и на некрополама угледних манастира (Сопоћани).

Монашке сахране. Византијски обичај сахрањивања монаха на посебним некрополама и у гробним црквама-костурницама у средњовековној Србији познат је само у једном случају (гробна црква у Жичи с почетка XIII в.). Монаси су сахрањивани у манастирским портама, по правилу с јужне стране (Студеница, Сопоћани, Градац). Посмртни остаци укопавани су у једноставне гробне раке, ретко са конструкцијом од камених плоча (Студеница) и само изузетно у ковчегу. Монашки г. обележаван је каменим надгробним плочама различитих облика, често без икаквог украса. Неке плоче садрже натпис, чију садржину обично чине једноставне формуле, са основним подацима о упокојеном и молитвом за вечни помен. Знатно ређе јављају се цитати из богослужбених састава или memento mori текстови.

Градске и сеоске некрополе. Ретки примери градских некропола последица су малобројних урбаних насеобина у средњовековној Србији. Чланови имућних грађанских породица, у Приморју и унутрашњости (Ново Брдо, Сребреница), сахрањивани су у градским црквама. Њихови гробни споменици, као израз друштвеног статуса, били су брижљиво обликовани, а нарочито добро документоване су сахране вршене у Котору (Катедрала, Св. Марија Колеђата, Св. Михаило). Сеоских некропола има много више, а обично су се налазиле на узвишењу изнад села. Сахрањивање је вршено директно у земљи, ретко у дрвеном ковчегу. Старији тип надгробних споменика су положене плоче, без украса или са декорацијом коју чине веома стилизоване антропоморфне представе, вегетабилни и орнаментални мотиви. Натписи су изузетно ретки. Од XV в., као млађи тип, јављају се усадници, у виду плоча или крстова, са карактеристичним орнаменталним репертоаром. У динарским областима (Херцеговина, Зета, Западна Србија) као особен вид надгробног обележја јавља се стећак.

Д.аница Поповић

У нововековној култури Срба гробни споменици су конституисани као визуелна манифестација достојанства и друштвеног положаја покојника, који се својим фунералним белегом уписивао у колективно сећање заједнице. Спомен-обележја су представљала уметност и идеологију званичне репрезентативне културе српског народа од XVIII до прве половине XX в. Положај и место ових конструкција сведочили су о функцији гробног обележја у симболичком јавном простору који је потврђивао значај преминулог члана заједнице.

Владарски г. у највећој мери обликован је на основу академских поука. Усклађен са нормама репрезентативне културе, монументални владарски споменик указивао је на пренос европских искустава фунералне пластике у медијски систем гробне културе српских династија. Владарски г. чланова династија Карађорђевића и Обреновића не представљају хомогену целину. Настали у различитим временским периодима и особеним историјским околностима, они се својом репрезентативном наменом повезују у јединствен структурални концепт културе смрти.

Манастир Крушедол, гробно место светих Бранковића, постао је током XIX в. простор фунералне репрезентације династије Обреновић. Г. Љубице Обреновић постављен је лево од улазних врата. На иницијативу кнеза Михаила Обреновића, кнегињино гробно обележје изведено је 1857. у духу позних средњоевропских неокласицистичких формалних решења, присутних у строго редукованом изразу. Стилизована гробна целина дефинисана је као парафраза прочеља античког саркофага, што је јасно истакло класицистички концепт уздржане величајности. Предњу страну споменика краси грб Кнежевине Србије, којим се истиче национално-династички идејни оквир у функцији визуелне амблематичности преминуле кнегиње.

Посмртни остаци краља Милана Обреновића су такође пренети у манастир Крушедол. По првобитној замисли, краљево тело је требало сахранити у крипту, која би се изградила испод олтарског простора, али се од те идеје одустало, па је краљ Милан сахрањен у припрати цркве. Његов надгробни споменик постављен је десно од улаза у цркву. Споменик је 1901, по пројекту архитекте Хермана Болеа, извео вајар Игњат Франц. У складу са владарским статусом покојника, ово композитно дело је сачињено од скупоценoг мермера ‒ веронског, истарског и белгијског. Над спомеником, високим 4 м, горело је велико сребрно кандило. У средини тролисне лунете споменика исклесан је грб Обреновића, који је истицао породично достојанство владарске династије.

Саборна црква у Београду је такође дефинисана као пантеон династије Обреновић. Гробно место кнеза Милоша постављено је у југозападном делу наоса, уз саму припрату. Није могуће утврдити изглед првобитне гробне плоче кнезу Милошу, с обзиром на то да је нова плоча од црвеног мермера уметнута након 1868 (1874?) у вишеслојну конструкцију надгробног споменика кнезу Михаилу. Композитни споменик кнезу Милошу чине постоље, саркофаг и бронзана статуа арханђела Михаила. Изведба саркофага од бакра и бронзе, у необарокном стилу, одражава еклектичку природу поимања прошлости. Над саркофагом доминира монументална фигура божјег војника, рад аустријског вајара Јохана Шилинга, усклађена са европским оквирима реминисценције историјских стилова.

У међуратном периоду приступило се изградњи цркве Св. Ђорђа на Опленцу. Њеним освећењем 1930. окончано је уобличавање династичког маузолеја Карађорђевића. У јужној певници цркве, наспрам гробног места краља Петра Карађорђевића, налази се стилизовани бели саркофаг са посмртним остацима вожда Карађорђа. У крипти цркве постављено је 39 мермерних плоча над гробним местима чланова породице Карађорђевић.

Г. црквених великодостојника представљају разнолику групу фунералних артефаката. Обележја су углавном скромна, у форми надгробне плоче и крста. У појединим случајевима гробни белези архијереја су репрезентативнији, попут оних у манастиру Крушедол. Сахрана владике Максима у припрати цркве утврдила је ово здање као маузолеј београдско-сремских епископа. Његов фунерални значај додатно је потврђен након Велике сеобе 1690, када је услед нових политичких околности постао последње уточиште патријарха Арсенија III Чарнојевића. Патријарх је сахрањен на гробном месту владике Максима, док је епитаф од белог камена вертикално узидан поред улазних врата. Надгробна плоча је украшена стилизованим патријарховим грбом, на којем доминира двоглави окруњени орао. Сликани програм је условио смештање патријарховог епитафа, будући да се на западном зиду већ налазила представа уласка праведника у рај.

Средином XVIII в. у цркви манастира Крушедола сахрањен је и патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента, у репрезентативном саркофагу од црвеног мермера. Гробна инсталација украшена је бујним рељефним орнаментима у барокном стилу, а подужне стране саркофага декорише подужи епитаф исклесан у славу покојника.

Крушедолска припрата је и током XIX в. функционисала као меморијални простор преминулих српских архијереја. Године 1864. уз јужну страну западног зида припрате постављена је надгробна плоча са именом београдског митрополита Петра Јовановића. Мермерну плочу наткриљује камени крст који додатно потцртава сакрални карактер овог гробног места.

Саборна црква у Београду је такође функционисала као гробни простор високих достојанственика Српске православне цркве. Својом монументалношћу и уметничком израдом посебно се истиче споменик митрополиту Михаилу Јовановићу, изведен од белог мермера у српско-византијском стилу. Споменик, који је откривен 1902, дело је архитекте Милорада Рувидића и каменоресца Николе Лукачека, док је сликар Настас Стефановић извео доминантан портрет. Забрана приказивања неканонизованих ликова у просторима православних храмова прекршена је прикривеним представљањем лика митрополита Михаила у телесном облику Св. Саве. У припрати Саборне цркве инсталиране су и три надгробне плоче од белог мермера са уклесаним натписима: Инокентије Митрополит Србије 1898--1905; Патријарх српски Гаврило 1881--1980; Патријарх српски Викентије 1890--1958.

Г. националних хероја. У националном пантеону славе нашли су се изабрани појединци који су за живота били ангажовани зарад јавног добра. Њихови г. су дефинисани као национални топоси и места патриотског ходочашћа, који су неретко били изображени у форми пирамиде. Крај цркве у Бранковини 1903. подигнута је пирамида над г. књижевника Љубoмира Ненадовића. У медаљону на средини пирамиде, која симболизује апотеозу славног појединца, приказан је његов рељефни лик, дело академског вајара Ђорђа Јовановића. Готово истоветан медаљон на предњој страни споменика дефинисао је пирамиду, подигнуту 1892. у Неготину, на месту погибије Хајдук Вељка. Јовановић је у идеализованом маниру представио националног хероја чији је лик украсио гробну конструкцију. Године 1902. у припрати цркве манастира Вујан постављен је лучни гробни портал Николе Луњевице. Стилизована плоча са хералдичким ратним обележјима постављена је и на зид цркве манастира Раковица, којом је обележен г. Васе Чарапића, изведен 1910. на основу нацрта архитекте Косте Јовановића. Једноставније израде су плоче од зеленкастог камена са уклесаним именима Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића, које су крајем XIX в. постављене испред главног портала Саборне цркве у Београду, на јужном и северном приземном делу фасаде.

Колективни г. У међуратном периоду конституисан је култ палог хероја. Апотеоза знаних и незнаних изгинулих војника достигла је огромне размере, изискујући гробне целине за велик број посмртних остатака. Уобличавање просторне целине монументалног храма славе крај Скопља заснована је на преносу и смештању посмртних остатака палих бораца приликом одбране града у I светском рату. Небројене кости палих мартира смештане су у дрвене сандуке који су похрањени у подземној гробници. Слично се поступило и 1938, када је изграђен споменик Незнаном јунаку на Авали. Овај репрезентативни храм, дело Ивана Мештровића, конституисан је на посмртним остацима анонимног хероја, чија се безименост нашла у основи величања погинулих бораца у ослободилачким српским ратовима.

Г. елитних грађана. Сахрањивање припадника истакнутог грађанства подразумевало је формирање репрезентативних гробних места. Артифицијелност израде и квалитет скупоцених материјала за надгробни споменик били су потврда покојниковог земаљског статуса. Сложеније фигуралне гробне споменике изводили су, у духу академске традиције крајем XIX и током прве половине XX в., најпознатији српски вајари као што су Ђорђе Јовановић, Симеон Роксандић, Петар Убавкић и Петар Палавичини. Гробнице на новоустројеним градским гробљима изведене су по типским обрасцима, са гранитним ивичњацима и оградом, најчешће од кованог гвожђа. Гробна плоча је изливана од бетона, а у луксузнијим варијантама била је сачињена од разнобојних керамичких плочица. Најчешће је надгробни споменик имао форму крста, од белог или црног мермера, али и у форми пирамиде, попут споменика књижару Велимиру Валожићу, подигнутог 1877. на београдском Новом гробљу. На надгробним споменицима уобичајено је аплицирана фотокерамика покојника, која је, у садејству са натписом, додатно истицала његов статус. Прикази покојника били су покаткад и сложенији, као што је алегоријски портрет Миливоја Петровића Блазнавца, постављен током осме деценије XIX в. на његовом надгробном споменику у порти манастира Раковица. Најчешћи иконографски мотиви на споменицима били су крст, понекад са сидром, палмина грана, буктиња, винова лоза, урна и завеса (катапетазма). Ови мотиви, преузети из античког света и потом преображени у систем хришћанске меморијалне и сотериолошке праксе, дефинисали су веру у вечни живот покојника. Академски вајари су, у складу са европским оквирима културе смрти, потписивали своја дела на београдском Новом гробљу. Особит пример је надгробни споменик Сими Матавуљу, који је изведен на основу идејног решења вајара Ђорђа Јовановића. У центру споменика, осмишљеног у форми прочеља храма, налази се сцена Богородичиног вазнесења, која својим уметничким својствима указује на висок укус поручиоца из елитног српског грађанства почетком ХХ в. (1910). Сложене архитектонско-скулптуралне гробне целине сведочиле су о материјалном статусу покојника и његове породице. Постављена крајем прве деценије ХХ в., наспрам прочеља цркве Св. Николе на Новом гробљу, гробна конструкција Ангелине Јовановић Шапчанин сублимирала је репрезентативност фунералних артефаката грађанске елите. Тродимензионална ефигија под балдахином визуелизовала је помпу високог грађанства, која је додатно утврђена положајем гробног места у социјално-симболичкој топографији гробља. Елитно грађанство је потврђивало свој статус и изградњом гробних капела. Најчешће су у криптама ових породичних црквица сахрањивани угледни ктитори и чланови њиховог дома. Тако је Драгиња Станојла Петровић, ктиторка цркве Св. Николе на Новом гробљу, сахрањена у крипти своје задужбине. Репрезентативни пример је и гробница породице Казимировић, изграђена по пројекту Хермана Болеа испод цркве Св. духа у Руми. Надгробне плоче са уклесаним именима чланова породице доминирају на зидовима крипте опточене мермерном оплатом. У међуратном периоду настављена је пракса подизања породичних маузолеја. Крајем треће деценије ХХ в. у крипти цркве Св. Ђорђа у Костолцу сахрањени су чланови породице Тодић, док је у јужном делу наоса, у западном травеју, инсталиран величајни бели саркофаг ктитора цркве, Драгутина и Лепосаве Тодић.

И.гор Борозан

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Бешлагић, Стећци: култура и умјетност, Сар. 1982; Д. Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Бг 1992; Ј. Ердељан, Средњовековни надгробни споменици у области Раса, Бг 1996; Б. Вујовић, Саборна црква у Београду, Бг 1996; И. М. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле, Бг 1996; Б. Костић, Ново гробље у Београду, Бг 1999; И. Борозан, „Култура смрти у српској грађанској култури 19. века и првим деценијама 20. века", у: А. Столић, Н. Макуљевић (прир.), Приватни живот код Срба у деветанестом веку, Бг 2006; M. Popović, „Les Funérailles du Ktitor: Aspect Archéoligique", у: Proceedings of the 21st International Congress of Byzantine Studies, I (Plenary Papers), London 2006; М. Тимотијевић, Манастир Крушедол, 2, Бг -- Н. Сад 2008; М. Поповић, Д. Поповић, „Гробови црквених поглавара у манастиру Жичи", Саопштења, 2013, 45; Д. Поповић, „Средњовековне надгробне плоче у Студеници", у: М. Поповић, Манастир Студеница: археолошка открића, Бг 2015.

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)