ГРНЧАРИЦА

ГРНЧАРИЦА, манастир код Крагујевачког Прњавора, са храмом Св. Николе. Предање постанак храма везује за краља Драгутина који га је саградио крајем XIII или почетком XIV в., крај Младенове воде. Такође постоји и предање да је више пута премештан с једне локације на другу. Прва локација била је на брду Цукари у Ковановићима, али је после Косовске битке манастир срушен. На Цукари и данас постоје остаци темеља звани Црквине. У време султана Сулејмана II (1521--1567) монах Пахомије је од баточинског Сулејман-паше измолио дозволу да манастир обнови на новој, тј. садашњој локацији. Тада је урађен живопис, а натпис изнад улазних врата обавештава да је саграђен и живописан трудом и подвигом игумана Максима у време султана Сулејмана Величанственог. По новијем предању обнову су извели мајстори грнчари из околине Сврљишке бање, те отуда име манастира. Турски попис из 1572. убележио је Г. међу султанове хасове, с обавезом од 500 акчи. Рушен је у аустријско-турском рату 1716--1718. због чега се помиње као пуст у време аустријске окупације. Обновљен је у XVIII в. као парохијски храм, али je поново постаo манастир. Страдао је и у време Кочине крајине. Обнова у време Карађорђа није довршена, па је кнез Милош 1837. дао 500 гроша за радове. Обнова и успон Г. почиње 1860. доласком јеромонаха Антонија када манастир постаје не само духовно него и културно и просветно средиште. Опис из 1860. каже да је црква „стара, од камена зидана, и слабог стања", зидови доста груби, испуцали и премазани, али и са сачуваним старим сликама. На средини виси „позлаћен и лепо украшен полијелеј", под је од опеке, а амвон „од студеничког белог и модрог мермера". У манастиру је 1848--1870. радила школа. Храм је 1868--1870. у великој мери обновљен када је саграђен и тзв. стари конак. У I светском рату аустријска војска га је демолирала, спалила архиву и однела три звона, а у II светском рату Немци су протерали монахе, покупили вредности и спалили манастир. После рата, 1946. Г. је претворена у женски манастир и у њу се усељава игуманија Ефросинија са четири монахиње из Св. Петке Изворске код Параћина. У манастиру постоје иконописна радионица и радионица за израду богослужбених одежди.

Манастирски комплекс чине храм, стари и нови конак, трпезарија и низак камени зид. Ђ. Бошковић сматра да је првобитни храм припадао моравској стилској групи. Садашњи храм има тролисну основу, засведен је полуобличастим сводом, са витким осмостраним тамбуром и куполом изнад централног простора. Олтарска апсида и певничке апсиде су полукружне. Звоник на западу има четири масивне бифоре. Фасада је омалтерисана и обојена у окер боју, без декоративне орнаментике. Под је од правоугаоних камених плоча, а иконостас и живопис су из новијег доба. Поседује иконе из XIX в. Капела Св. великомученика Георгија има неколико икона. Обновљени су трпезарија и северни конак. Нови конак саграђен југозападно од храма складно се уклапа у манастирски комплекс. Приликом дренажних радова 1964. пронађен је првобитни живопис који П. Пајкић на основу остатака фресака датује у другу половину XVI в., што се слаже са натписом изнад улазних врата.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; Смедеревски дефтер № 240, № 166.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Веселић, Опис монастира у Сербији, Бг 1866; Археолошки споменици и налазишта у Србији, 2, Бг 1956; О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године, Бг 1984.

Р.адомир Милошевић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)