ГРИГОРИЈЕ II

ГРИГОРИЈЕ II, епископ рашки, преписивач, уметник (?, средина XIII в. -- Петрова црква, Рас / Нови Пазар, 1313). О његовом животу мало се зна. У два записа себе назива Григорије II, што значи да је био други епископ тог имена на катедри рашких епископа. Као хиландарски монах изабран је 1304/05. за рашког епископа. Образован у Хиландару, бавио се исправљањем црквених текстова, што сведочи о канонској и филолошкој спреми за редакторски посао. Један запис показује да је био у традицији светогорске, византијско-правoславне духовности. На крсту краља Милутина, намењеног манастиру Св. апостола у Расу, око 1305. урезао је четири симетрично грађена стиха посвећена Часном крсту Христовом, два у византијском „политичком стиху", дванаестерцу, и два у четрнаестерцу: „Крьстѡмь ѡграждаѥми врагꙋ противлѥм се, не боѥше се казни ѥго ни лаана, ко грьди uпраздни се и попрань бысть силою на древѣ распетаго Христа". Ови стихови, међутим, нису његови него Св. Јована Дамаскина, узети из Октоиха (друга стиховна стихира шестог гласа на јутрењу у среду). Садржај урезаних стихова сведочи о симболичном значењу крста у средњем веку. Крст се данас чува у Доминиканском манастиру у Дубровнику са додатим натписом „Renovata MDXLVIII", тј. податком да је обновљен 1548. Оставио је подужи запис на Крмчији, коју је преписао 1305. при катедралној цркви Св. апостола у Расу, где му је било седиште, за манастир Хиландар са молбом да га упишу у поменик: „и поменујте брата вашего и саслужебника Григорија". То је у науци позната Рашка крмчија, која се данас налази у Москви, подељена у два дела: јeдан је у Историјском музеју, а други у Лењиновој библиотеци. У запису на њој велича словенски језик, Св. Саву и српско краљевство. У месецослову Српске цркве и богослужбеним књигама Г. је посебан и занимљив. Нема свој дан у календару, нема га у житију српских светаца, нема своју службу у Србљаку. Једини његов помен је у служби Сабора св. српских просветитеља и учитеља 30. августа / 12. септембра, што је довољно сведочанство да се ради о светој личности. У богослужењу овог празника песник га назива „Григорије богоносни", садруг архиепископа Саве III и „Григорије богодухновени". По богослужбеном тексту, он се од метежа овог света удаљио у пустињу да би у безмолвију разговарао са Богом.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Бг 1902; Шест писаца XIV века, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Сп. Радојичић, Антологија старе српске књижевности (XI--XVIII век), Бг 1960; „Стихови у сребро урезани", ЛМС, 1962, 389; Творци и дела старе српске књижевности, Тг 1963; С. Вуковић, „Да ли је Григорије рашки с почетка 14. века био песник", Гласник СПЦ, 1995, 4.

Р. Милошевић