ГРИГОРИЈЕ (Дрекаловић)

ГРИГОРИЈЕ (Дрекаловић), архимандрит (Медун, почетак XVIII в. -- Црна Горa, после 1770). Загонетна личност која је о себи оставила доста помена у српским изворима. Свугде се потписивао као „архимандрит нишки царскија обитељи и трона серпскаго егзарх", изузев у Видину где се потписао као „архимандрит патријаршески". На једном документу се потписао на латинском (Gregorius archimandritis et patriarho Servias) и грчком (Γριγορ αρχιμανδριτις). Овај пустолов циљао је високо -- на трон пећких патријараха. О себи пише да је „от земље диоклитскије, в странах македонских от града Медуна от провинцији какардској", а одатле „и сербски царије произишли". У неким записима додао је „от Кастриотов", чиме себе убацује у албанску великашку породицу. У једном писму свог брата Илију титулише као „војводу у Албанији". Много шта подлеже сумњи: тешко да је уопште био архимандрит, још мање егзарх патријархов, посебно не патријарха Калиника, Грка. С друге стране, познато је да су се Дрекаловићи тек у XVII в. вратили из римокатоличанства у православље, па и са те стране његово писање подлеже сумњи. Даља историја може се пратити из његових многобројних писама. Вративши се у Црну Гору, постао је поверљива личност лажног цара Шћепана Малог који га је 1767. послао у Беч, али су га аустријске власти вратиле из Земуна. После пораза Црногораца 1768. склонио се у Маине, али га је млетачка власт предала Турцима, који су га преко Цариграда одвели својој војсци у Хотин. Одатле је пребегао Русима којима је понудио да ликвидра Шћепана Малог. Са писмима за београдског митрополита и народне прваке царица Катарина II послала га је у мисију дизања устанка балканских хришћана против Турака, с којима је била у рату 1768--1774. Г. је путовао с руским пасошем, али су му у Букурешту одузели писмо које је написао брату Василију у Јегри. Из Букурешта пише многа писма: конту Трајану Лалићу у Венецији, руском генералу Петровићу у Црној Гори, брату Илији позивајући их све на устанак јер ће Руси ускоро стићи до њих. Задржан је у Сибиу у карантину, а потом је ухапшен када су му одузети писма, проглас и сва писма царице Катарине. Дворски ратни савет у Бечу закључио је да је реч о „опасном човеку и интриганту", којег треба што пре уклонити из монархије, те су га зато вратили у Црну Гору, где га је очекивао руски изасланик кнез Долгоруков. Његова даља судбина није позната.

ИЗВОРИ: Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, II, Бг 1903; Љ. Дурковић Јакшић, „Покушај црквене конференције у Нишу 1761. да поврати патријарха Гаврила III на пећки престо", Зборник радова БФ, Бг, 1951.

ЛИТЕРАТУРА: Г. Станојевић, Шћепан Мали, Бг 1957; П. Гагулић, „Глигориј от Кастриотов, архимандрит нишкиј 'несуђени' патриархо сервиас", Православна мисао, 1963, 1--2; Љ. Дурковић Јакшић, „Удео Цетињске митрополије у борби за успостављање редовног стања у Српској православној цркви", у: Српска православна црква 1219--1969, Бг 1969.

Р. Милошевић