Григора Нићифор

Григора Нићифор, научник, историчар (Хераклеја на Понту, 1290/1 или 1293/4 -- Цариград, између 1358. и 1361). Као десетогодишњак остао без оба родитеља, па га је васпитавао и подизао ујак Јован, епископ Хераклеје Понтске. Будући да је показао несвакидашњу обдареност и вољу за учењем, ујак га је 1314/1315. послао у Цариград, где се о њему старао учени патријарх Јован XIII Гликис. Прави Григорин учитељ и узор био је Теодор Метохит, први министар цара Андроника II Палеолога и свестрани интелектуалац, који га је увео у тајне филозофије и астрономије. Захваљујући Метохиту, Г. Н. је стигао на цариградски двор и оставио снажан утисак на Андроника II, који је волео да се дружи са образованим људима. Образложио је предлог реформе календара (1324), који је цар прихватио, али то није спроведено у дело. Уследила је дипломатска мисија у Србију 1327. или 1326, када је Г. Н. требало да из неке врсте избеглиштва у Византију врати Ирину, кћер Теодора Метохита и ташту српског краља Стефана Дечанског, иначе Григорину некадашњу ученицу. После 1328, када је Андроник III срушио са престола деду Андроника II, дошло је до застоја и у каријери Г. Н. Ипак, брзо је повратио утицај код нових власти и све више иступао као водећи интелектуалац византијског света. У интелектуалном диспуту победио је Варлаама из Калабрије, преговарао је са папским легатима, а одржао је и посмртно слово прерано преминулом Андронику III (1341). Био је сведок грађанског рата (1341--1347) из којег је као победник изашао Јован Кантакузин. У међувремену је Г. Н. ушао у ватрену полемику са Григоријем Паламом и исихастима, што му је загорчало последње године живота. Био је приморан на неку врсту кућног притвора, а противници су га чак упозоравали да ће му спалити списе што је за њега који није имао породицу било страшније него претња физичком смрћу. Тортуром доведен на ивицу духовних снага, знаменити полихистор је у неколико наврата покушао да се убије. Присташе исихазма нису му дали мира ни после смрти: озлојеђени тврдоглавошћу свог богословског супарника, његово су тело за одмазду вукли по цариградским улицама. У Григориној волуминозној писаној заоставштини налази се чак осамдесет наслова. Писао је граматичке расправе, састављао свечане говоре, надгробна слова, аренге, посланице и песме, а после њега је остала и обимна кореспонденција. Међу његовим списима су проповеди, молитве, житија светих, догматски и други богословски текстови, али и дела из филозофије, астрономије, математике, музике. Ипак, његово главно дело је Ромејска историја у 37 књига, која обухвата велики временски одсечак од 1204. до 1359. у којој доноси обиље података о српској повесници.

ИЗВОРИ: E. Trapp (ур.), Prosopographisches Lexikon der Palaiologenzeit, II, Wien 1977; ВИИНЈ, VI, Бг 1986.

ЛИТЕРАТУРА: R. Guilland, Essai sur Nicéphore Grégoras, Paris 1926; О. Г. Закржевская, „Концепция патриотизма Никифора Григоры", у: Античная древность и средние века 14, Свердловск 1977; В. Бухвалд, А. Холвег, О. Принц, Лексикон писаца, филозофа, теолога антике и средњег века (грчки, латински и византијски аутори): Тускулум лексикон, Бг 2003.

Р. Радић