ГРГУРОВА АЛЕКСИЋ, Милка

ГРГУРОВА АЛЕКСИЋ, Милка, глумица, писац, преводилац (Сомбор, 14. II 1840 -- Београд, 25. III 1924). Основну школу и три разреда Женског завода за васпитање завршила је у Сомбору. У раду сомборске дилетантске дружине учествовала је 1862, a на позив Јована Ђорђевића крајем маја 1864. приступила je трупи Српског народног позоришта. Крајем јуна исте године у Винковцима, као Љубица у Мејрими Матије Бана, започела је блиставу глумачку каријеру. У СНП остала је до краја септембра 1868, када је са Ј. Ђорђевићем и десеторо колега прешла у тек основано Народно позориште у Београду. Ту је остала до 1902. када је на сопствени захтев пензионисана. Од београдске публике опростила се улогом маркизе Антоанете де Помпадур у трагедији Нарцис А. Е. Брахфогла. После тога наступила је још пет пута у представама аматерских позоришта и на добротворним приредбама. Одиграла је око 400 улога међу којима су и ликови десет Шекспирових јунакиња (Регана, Краљ Лир; Јулија, Ромео и Јулија; Дездемона, Отело; Катарина, Укроћена горопад; Волумнија, Кориолан; Порција, Млетачки трговац; Офелија и Гертруда, Хамлет; Леди Макбет, Макбет; Краљица Маргарита, Ричард III), што ни пре ни после ње није пошло за руком ниједној нашој драмској глумици. Истицала се ванредно лепом појавом, високим стасом, отменим држањем и гипким ходом. Снагом проницања у лик, пријатним гласом, узорном дикцијом, јасном артикулацијом и великом скалом осећања понела је титулу српске Саре Бернар и најбоље српске трагеткиње. За њу су драмски аутори писали дела (Матија Бан, Драгутин Илијћ, Никола Ђорић), а њена интерпретација насловне улоге у Скрибовој и Легувеовој Адријани Лекуврер, приликом гостовања у СНП 1884, била је повод за једну од најжешћих полемика о глуми у којој су учествовали истакнути српски и хрватски позоришни критичари и ствараоци. Никада није оспорена вест да је у лето 1871. на београдском Тркалишту због ње дошло до двобоја, срећом без последица, између тадашњег управника НП и министра просвете. Самоука, али најобразованија глумица свога времена, за потребе НП у Београду преводила је позоришне комаде са немачког и француског. Преводила је и приповетке, а од 1894, када је штампана прва њена приповетка, објављивала је у многим листовима, часописима, зборницима и споменицама приповетке, аутобиографску прозу, путописне прилоге и некрологе. Одликована је орденима Белог Орла V реда, Св. Саве III реда, Даниловим крстом IV реда и Крстом милосрђа (као болничарка у српско-турском рату). Важније улоге: Добрила (М. Бан, Добрила и Миленко), Мара (К. Оберњик, Ђурађ Бранковић), Ана, Милена (Ј. Суботић, Немања, Прехвала), Анђелија и Јевросима (Л. Костић, Максим Црнојевић), Божана (М. Цветић, Немања), Јелена (Л. Телечки, Последња деспотица смедеревска), Зорка и Краљица Марија (Ј. С. Поповић, Смрт Стефана Дечанског), Спасенија, Јелисавета (Ђ. Јакшић, Станоје Главаш, Јелисавета, књегиња црногорска), Чучук-Стана (Ј. Драгашевић, Хајдук Вељко), Савка (Ј. Ј. Змај, Шаран), Боја (Б. Нушић, Кнез Иво од Семберије), Јаквинта (Д. Илијћ, Јаквинта), Мара Никшина Бенеша (И. Војновић, Сутон), Ленора, Грофица Ортвал (Е. Скриб, Е. Легуве, Приповетке Краљице наварске, Женски рат), Марија Стјуарт, Лујза (Ф. Шилер, Марија Стјуарт, Сплетка и љубав), Федора (В. Сарду, Федора), Дебора (Ш. Х. Мозентал, Дебора), Федра (Ж. Расин, Федра), Олимпија (А. Буржоа и Т. Баријер, Живот једне глумице), Катарина Медичи (А. Линднер, Крвава свадба).

ДЕЛА: Приповетке, Бг 1897; Атентаторка Илка, Бг 1911.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „О уметничким квалитетима М. Гргурове", Јединство, 1869; И. Огњановић Абуказем, „Париски бракови", Јавор, 1884; Б. Цветковић, „Прве београдске глумице", Глума, 1921; Р. Младеновић, „Смрт старе трагеткиње", Comoedia, 1924, 13; М. Грол, Из позоришта предратне Србије, Бг 1952; М. Радоњић, Милка Гргурова (1840--1924), Н. Сад 1990; В. Црвенчанин, Свитања и сутон Милке Гргурове, Бг 2003; Д. Михаиловић, Ненадмашна трагеткиња, Н. Сад 2011.

М. Радоњић