ГРЕГОВИЋ, Марко

ГРЕГОВИЋ, Марко, сликар, иконописац, рестауратор (Кастел Ластва / Петровац на Мору, Црна Гора, 29. V 1867 -- Београд, 31. V 1941). У периоду 1884--1886. провео је три семестра на бечкој Ликовној академији. Иако не постоје подаци о менторству, сачувана је његова лична преписка са професором Академије, сликаром Кристијаном Грипенкерлом. Највише се бавио црквеним сликарством и портретисањем, али је рестаурисао и старије иконе и иконостасе. Прве портрете израђује 80-их и 90-их година XIX в. То су портрети Филипа Мартиновића Бајице, петровачког пароха свештеника Луке Магуда, Ивана Перазића, митрополита Висариона Љубише, жене цариградског свештеника Владимира Греговића, сликаревог претка Марка Греговића, Ђорђа Петровића Његоша и др. Сликарова дела су и Косовка девојка (манастир Прасквица) и женски акт (приватно власништво). Почетак Г. каријере обележила је уметничка изложба на Цетињу 1896, уједно и прва уметничка изложба у Кнежевини Црној Гори одржана у јавном простору. Сликар је том приликом у салону гостионице-хотела „Локанда" изложио слику Црногорац на стражи и икону Св. Петра и Павла. У Г. каријери до I светског рата преовлађује црквено сликарство. У манастиру Градиште у Паштровићима налазе се његове иконе Св. Козме и Дамјана. Иконе за цркву Св. Михаила на Луштици слика 1898. у свом атељеу у Дубровнику. Сликање новог иконостаса у парохијској цркви Св. Варваре у Мокринама код Херцег Новог завршава 1899, када и рестаурира 17 икона са иконостаса у српској цркви Св. Михаила на Бонинову у Дубровнику. Почетком ХХ в. у цркви Св. Тројице манастира Режевићи слика иконостас, док истовремено ради и Богородичину икону са сребрним оковом. Иконостас у цркви Св. Василија у Режевићима слика 1902‒1903, када и преправља иконе зографа Наума Зетирија из 30-их година XIX в. на иконостасу цркве Св. Тројице у Будви. Његове су иконе и у цркви Св. Крста у Новосељу код Петровца и у храму Св. Стефана на истоименом острву. Као већ афирмисан иконописац и сликар са пребивалиштем у Мостару, Г. осликава саборну цркву посвећену Преображењу Христовом у Требињу (1907). Године 1909‒1910. израђује иконе за иконостас и наос саборне цркве Успенија Пресвете Богородице у Тузли. Могуће је да је био аутор и икона на иконостасу дубровачке цркве Св. Благовјештења. Између два светска рата Г. углавном слика портрете у Београду, од којих су само ретки сачувани.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђурић, Сликари и вајари из Црне Горе (1900‒1960), Цт 1964; М. Греговић, Стогодишњица прве самосталне изложбе у Црној Гори, Будва 1997; З. Гаговић, Црногорски иконостаси и њихови творци, Цт 2007.

М.илош Станковић

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)