ГРЧКО-СРПСКИ ОДНОСИ

ГРЧКО-СРПСКИ ОДНОСИ. Археолошко наслеђе. Током гвозденог доба, односно I миленијума п.н.е. територија Србије и околне области биле су у сталном контакту са југом Балканског полуострва, са Македонијом и Грчком, пре свега саобраћајницом Вардар--Морава, али и преко грчких колонија на Јадрану, нарочито крајем VI и у првим деценијама V в. п.н.е. када је, због персијског присуства у Македонији, значајну улогу играо и Епидамнос, грчки град на јужном Јадрану. Са југа су у унутрашњост Балкана пристизале нове идеје, роба и људи. Гвожђе је ушло у употребу, захваљујући везама са југом. Као једна од тих нових корисних идеја, на нашем тлу су се јављали предмети увезени из Грчке, у почетку ретки, а касније све многобројнији, коначно појавили су се и људи, не само трговци и агенти који су врбовали варваре за најамничку војску, него и мајстори-занатлије који су нашли ухлебље на дворовима моћних кнежева у унутрашњости Балкана, кaда су ови почели да жуде за предметима од злата и сребра који су одражавали њихов доминантан положај и моћ. Најстарији грчки импорт у Србији је бронзана фигурина ковача, нађена у Враништу код Беле Паланке, која потиче са Пелопонеза и датује се у VIII в. п.н.е. У Македонији су нађене имитације грчких геометријских фибулa и једна пелопонеска игла у Велесу из истог времена, па се може претпоставити да су већ у геометријско доба, односно у VIII в. п.н.е., постојали чести контакти између Грчке и Централног Балкана. Ти први контакти добиће у интензитету један век касније када ће се у унутрашњости Балкана формирати јаке племенске заједнице са моћним поглавицама, који ће потреби за покоравањем суседних племенских група и поседовањем убојитог гвозденог оружја додати жељу за власништвом скупоцених предмета са југа, прво бронзаног посуђа и одбрамбеног оружја -- шлемова и кнемида, а затим и сребрног и златног накита. На територији Србије најстарији налази у том смислу су бронзане посуде из кнежевске хумке у Пилатовићима, на локалитету Трњаци, пре свега фрагментована дршка хидрије у облику лавље фигуре, могуће спартански производ на прелазу VII у VI в. п.н.е., и котао, здела и фиала из VII или VI в., импорт из Грчке или Италије. Најзначајнији налаз из овог периода у Србији је свакако тзв. благо из хумке под Петровом црквом у Новом Пазару, односно прилози у гробу једне кнегиње с почетка V в. п.н.е. који се састоје од грчког и италског бронзаног посуђа -- најзначајнија је коринтска хидрија са фигуралним украсима из треће четвртине VI в. п.н.е. -- атичке керамике, многобројног златног и сребрног накита, који су можда начинили страни мајстори у служби домаћих главара, и више хиљада ћилибарских перли из Јужне Италије, од којих су многе биле фигурално обрађене. Кнежевске хумке у Атеници код Чачка с краја VI и почетка V в. п.н.е., иако сиромашније у импорту, сведоче такође о овим везама са југом. Појава тзв. мраморачког накита, названог тако по налазу из Мраморца -- појасева, наруквица, наушница и прстења у облику издуженог троугла, међу којима се посебно истичу велики и тешки појасеви од сребрног лима, може се такође везати за поменуте путујуће занатлије, чије су производе приучени домороци касније подражавали. Међутим, да је домаћа средина у овом процесу акултурације задржала доста од своје традиције, говори чињеница да је сав накит украшаван искључиво геометријским елементима и да се фигурални мотиви готово не јављају, што индицира још увек разлике у схватањима и неспремност домаће средине да се потпуније уклопи у нове трендове. Могуће је да се веће количине накита од сребра у V в. у Србији могу објаснити експлоатацијом руде сребра на нашем тлу, у чему су веома вероватно играли улогу и страни проспектори.

Од друге половине V в. ситуација се унеколико мења. Нема више моћних владара, попут кнежева из Новог Пазара и Атенице, који су се налазили на челу великих племенских савеза, јављају се мање племенске заједнице са ратоборним вођама, који више не чекају грчке трговце да нуде своју робу него сами каткад полазе у потрагу за златом и сребром југа. С друге стране у току Пелопонеског рата крајем V в. п.н.е. Македонија је постала делимично поприште сукоба што је појачало грчки интерес за залеђе Солунског залива и довело до јачег продора хеленских елемената уз Вардар. Једна атичка колонија с краја V в. је констатована у Демир Капији док се многа насеља даље на северу значајно хеленизују. На нашој територији очит пример у том смислу по архитектури и покретном материјалу, керамици и накиту, јесте Кршевица код Врања, насеље датовано од краја V до почетка III в. п.н.е. Грчка керамика све више улази у употребу, јављају се често и увезено бронзано посуђе и оружје, док домаћи мајстори сада не само да прихватају сложеније и префињеније форме накита, него их и сами развијају у локалним радионицама, стварајући каткад оригиналне творевине које су одговарале укусу и потребама домородаца. Међу фибулама и наруквицама наилази се и на увезене комаде, али је већина израђена на нашој територији, како сведоче прилози из гробова и остава у Никинцима и Сремској Митровици у Срему, Чуругу у Бачкој, Јухору у Моравској долини, као и други групни и појединачни налази. У III в. је могло доћи до потпуније хеленизације Централног Балкана, па тако и Србије, али је келтска инвазија у том часу прекинула ова културна струјања.

Растко Васић

Контакти између хеленског света и средњебалканских племена, која су живела на простору данашње Србије, могу се у античком периоду сагледати са три аспекта: у геополитичким односима, односно ратовима и савезима; у привредним и трговинским контактима и у размени идеја, уметности и духовне културе. Ове везе централног Балкана са Грчком заснивале су се на традицији прaисторијског и протоисторијског времена.

Први записани сукоби су ратови Трибала и Филипа II, краља Македоније, у Тракији и истог старобалканског народа, под вођством краља Сирма, против Александра Великог у Подунављу. Оба рата су окончана споразумом. Значајан догађај, како за античку Грчку тако и за племена на централном Балкану, била је келтска најезда са севера почетком III в. п.н.е, која је кулминирала пљачкањем Делфа 280. г. п.н.е. Тада је македонски владар Птоломеј Кераунос одбио понуђен савез дарданског краља у борби против Келта. Ово је разумљиво с обзиром на то да су ратови између Дарданије и Македоније, пре свега око превласти над територијом Пеонаца, трајали од IV в. п.н.е. Осим сукоба између дарданске и македонске краљевине, као и повремених савеза против заједничког непријатеља, Римске републике, келтско племе Скордиска, које се трајно населило у средњем Подунављу и Поморављу константно је било у сукобу с хеленским светом током II--I в. п.н.е. Рат између средњобалканских народа и Грчке окончан је римским освајањима ових области, која су започела средином II в. п.н.е, освајањем Македоније (168. п.н.е.) и уништењем Коринта (146. п.н.е.) и завршила се крајем I в. н.е. формирањем царске провинције Мезије.

Привредни контакти, развијени још у праисторији, наставили су се током читавог античког периода, пре свега због два путна правца, која су спајала Хеленски свет са средњом Европом: водени пут Дунавом до Црног мора и копнени пут долином Велике и Јужне Мораве и Вардара до Егејског мора. Овим путевима кретала се роба -- сировине и готови производи. Ови потоњи израђивани су у грчким полисима и црноморским грчким колонијама, док су руда сребра и пољопривредни производи стизали са Балкана. У време Римског царства, осим протока роба, овим путевима кретало се и становништво, било регрутацијом у римску војску, било економским миграцијама. Посебно у II--III в. досељен је велик број трговаца и занатлија из Грчке и Мале Азије на простор данашње Србије, односно у провинцију Горњу Мезију.

Пре римских освајања централног Балкана народи који су живели на овом простору већ су дошли у контакт с хеленском културом и грчким пантеоном. Балканска божанства у interpretatio graeca су Аполон, пандан епихорском соларном божанству Трибала и Дарданаца, Артемида, која је преузела функције старе богиње природе и живота типа Велике Мајке, Хеката, хтонска богиња чаробница, коју је било лако поистоветити са сличним аутохтоним божанством, и нарочито Дионис, бог вечног обнављања живота и бесмртне душе, за којег су и сами Грци сматрали да потиче са Балкана. Није могуће хронолошки одредити почетак ширења хришћанства на Балкану, али се може претпоставити да су већ у I в. ученици апостола Павла апостол Андреј Првозвани и Св. Андроник започели мисионарски пут широм Балканског полуострва, све до Саве и Дунава. О великом броју хришћана сведоче и балкански мученици пострадали у прогонима за време владавине цара Марка Аурелија (161--180) и тетрарха Диоклецијана (303--304). Коначно, цар Константин Велики, родом из Наиса, објавио је са савладарем Лицинијем, такође родом са данашњег тла Србије, едикт о толеранцији хришћана у Милану 313.

Софија Петковић

Политички односи. Од Средњег до Новог в. Са конституисањем Источног римског царства, тј. Византије, и са досељавањем Словена на Балканско полуострво почињу непосредни, веома интензивни односи Грка и Срба, те њихових држава, а ти односи ће у континуитету потрајати све до пада Цариграда 1453. и Смедерева 1459. ( → Византијско-српски односи). После губитка последњих остатака држава Срба и Грка у XV в., Срби и Грци делили су заједничку судбину покорених православних народа у истој држави, у Османском царству. Као појединци, уживали су иста права и имали исте обавезе према османској држави. У том раздобљу, и поред појединачне сарадње, у први план су избијали сукоби две цркве, Васељенске патријаршије и Српске православне цркве. Сукоби су били политичко-економске, а не верско-идеолошке природе. Јача и организованија, Васељенска патријаршија, са седиштем у Цариграду, покривала је огромну територију и уско је сарађивала са највишим органима османске власти. Природно, желела је да искористи несређено стање на Балкану настало после пада Српске Деспотовине 1459. Међутим, хијерархија Српске православне цркве успешно се одупирала напорима суседне Охридске архиепископије (у грчким рукама), која је деценијама покушавала да успостави своју црквену власт на простору насељеном српским живљем. У међувремену, током првих деценија XVI в., Османско царство распрострло се до Будима, укључивши и територије које су Срби насељавали северно од Саве и Дунава. Појавила се јасна политичка потреба да држава организује од власти зависну верску хијерархију на целокупном новоосвојеном простору, с обзиром на то да је то био најбољи начин контроле немуслиманских поданика. Неуспешна борба Охридске патријаршије за преузимање црквене власти окончана је успостављањем Пећке патријаршије 1557. Лојалност пећких патријараха султану била је вишеструко довођена у питање активним учествовањем црквених великодостојника у ратовима које је Османско царство водило са Хабзбурзима крајем XVII и током прве половине XVIII в. Када је пропао покушај османских власти да на чело Патријаршије поставе грчког патријарха и тако успоставе строжу контролу, Пећка патријаршија је 1766. припојена Васељенској патријашији. Тиме се отворио простор за нове сукобе, јер су на сва места именовани митрополити грчког порекла. Повремени сукоби мањих размера избијали су и на Светој Гори, где се осећао притисак већине грчких манастира на српски манастир Хиландар. Слично се дешавало и на Светој земљи, будући да су јерусалимски патријарси, од када је Јерусалимска патријаршија прешла у руке Грка, на сваки начин покушавали, а на крају у XVII в. и успели, да преузму власт над српским манастиром Св. арханђела Михаила и Гаврила и великом лавром Св. Саве Освећеног, тада под управом српских монаха.

Александар Фотић

Током XVIII в. положај грчког и српског становништва у Османском царству претрпео је низ промена, које су припремиле терен за стварање независних држава. Иако је у том сегменту Први српски устанак (1804) наступио значајно раније од грчког Рата за независност (1821), просветитељске идеје и политички програм почели су да се шире Балканом захваљујући Грцима. Период мира и мировна политика османске елите на eвропским границама после 1715. и померање ратног подручја изван Пелопонеза и острва Архипелага омогућили су уздизање грчке политичке, трговачке и интелектуалне елите. Сличан процес одвијао се и код Срба у Османском царству. Повлачење Француске из левантске трговине довело је до померања трговачких рута са Средоземља и Измира ка Солуну, а одатле су Грци и Јевреји даље усмеравали многобројне трговинске везе ка северу. У трговини са Европом Београд постаје важно раскршће, а укључивање богатијих Срба, посебно кнезова, у све уносније послове трговине доводи до стварања политичке елите упоредо са истоветним процесом код Грка. За разлику од Срба, грчка политичка елита поделила се на локалну и фанариотску. Представници Фанара (четврти у Истанбулу где је смештено седиште Васељенске патријаршије) после Карловачког мира 1699, а нарочито током друге половине XVIII в., као драгомани (тумачи при Порти) почели су заузимати високе положаје унутар османске дипломатије и морнарице, а налазили су се на челу Васељенске патријаршије и заузимали положаје хосподара Влашке и Молдавије. Фанариотска елита извршила је снажан утицај на укидање Пећке патријаршије 1766, па је по преузимању њених епархија најчешће постављала Грке за епископе и митрополите. Сукоб око црквене јурисдикције један је од највећих спорова Срба и Грка у новом веку. Наметнуте владике остале су изоловане и омрзнуте међу самим становништвом, попут митрополита Леонтија Ламброса, који се често залагао за Србе на Порти и у Патријаршији, посебно током Устанка, али је упркос томе њега трајно пратило неповерење српске елите према Фанариотима. Грчки планови о свеопштем устанку на Балкану из сличних разлога прихватани су код Срба са неповерењем. Значајнија сарадња политичких елита наступила је тек када су доминантну политичку улогу међу Грцима преузели представници локалног становништва на Пелопонезу. Потичући из сличног политичког и културолошког миљеа, две елите су могле пронаћи заједничке интересе и међусобно се помагати. Појава ајана (великаша и обласних господара) и њихов незадржив успон током последње четвртине XVIII в., једнако су угрожавали политичку елиту и трговачке везе два народа. Срби на југу трпели су заједно са Грцима самовољу албанских моћника, чија је елита међу османским великодостојницима преузела доминантну улогу (раније резервисану за исламизоване хришћане) у центру Царства, али што је још значајније, то исто се дешавало и на локалном нивоу. Али-паша Јањински (окренут користи од производње на својим поседима и од трговачких послова) или Мехмед-Али Кавалали (окренут политичкој и војној делатности у Египту, а касније проглашен за кедива, владара Египта), представљали су значајнију претњу од самог османског бирократског апарата. Први се наметао као нужан посредник у трговачким односима, а други није заборавио своје порекло када је требало гушити Грчки устанак. Успон албанских паша проузроковао је значајне зулуме и расељавање Срба са косовско-метохијског подручја.

Нагли успон трговине довео је до јачања трговачке елите која је била спремна да финансира образовање својих сународника на европским универзитетима. Срби су се у том погледу ослањали на своје сународнике из Хабзбуршке монархије. Просветитељске идеје и улога Доситеја Обрадовића у позиву на устанак упоредиве су са родољубивом поезијом и агитацијом Риге Велестинлиса (од Фере), који је свој живот симболично окончао међу зидинама Калемегданске тврђаве. Још од својих хоповских дана, када је почео са учењем грчког језика, Доситеј Обрадовић је био окренут Хелади, формирајући се интелектуално, попут Адамантиоса Кораиса и Јосипа Мисиодакса, у круговима Јеротеја Дендрина у Измиру. Успостављајући везе са грчком дијаспором у Бечу и Лајпцигу, као и на двору кнеза Грегора Гике у Јашију, приметно се у својим делима ослањао на идеје грчких просветитеља. Прелазак у Србију и подржавање Устанка дошли су на подстицај револуционарних идеја Риге Велестинлиса са којим се могао упознати у Бечу 1790. или нешто касније 1796/7.

Мирослав Павловић

Период 1804--1918. После укидања Пећке патријаршије (1766) и преласка српске цркве под јурисдикцију Васељенске патријаршије у Цариграду, г.-с. о. били су обележени верским и верско-националним несугласицама. Управа грчких (фанариотских) владика, ретко наклоњених српском становништву, уз наглашено грчко национално обележје, спречавала је, упркос блискости менталитета и политичког наслеђа, бољу сарадњу два народа. Узајамне везе оснажене су у доба Српске револуције, посебно у њеној првој фази, под Карађорђем (1804--1813). Константин Ипсиланти, влашки кнез грчке народности, подржавао је српске устанике саветима и посредовањем како на Порти тако и у Русији (1805--1806), док су поједине грчке четовође учествовале у српској војсци у борбама с Турцима. Арматол (борац против Османлија) Георгије Олимпиос (Јоргаћ), побратим хајдук-Вељка, придружио се устаницима у источној Србији. „Грчка легија", коју је на иницијативу Николе Пангалоса основао Александар Ипсиланти, била је састављена од Грка, Румуна, Срба, Бугара и Арбанаса. Под вођством Олимпиоса „грчка легија" борила се код Штубика 1807, као и током операција руске војске на Дунаву. У борбама за ослобођење Београда (1807) прославио се, прешавши на српску страну, бимбаша Конда, родом из Епира. У јулу 1807. арматол Никоцарас је покушао да се пробије са 550 добровољаца од Олимпа до Србије, како би се придружио устанку. Код Демир Хисара турске снаге из Неврокопа и Сереза приморале су Никоцараса да се повуче, уз губитке од 370 људи. Први српски устанак добио је своју прву историју на грчком језику трудом Триандафила Дуке, родом из Костура, који је 1807. написао на грчком у Земуну Историју Славено-Срба (Бг 1910), како би у грчкој интелигенцији популарисао Српску револуцију.

По слому Првог устанка у Одеси је 1814. образовано тајно друштво „Филики Хетерија" с циљем да припреми општу револуцију балканских хришћана. У том циљу Хетерија је преко Георгија Олимпиоса дошла у додир с Карађорђем и осталим изгнаним српским старешинама у Бесарабији. На састанку са вођама Хетерије у мају 1817. Карађорђе се обавезао на заједничку борбу против Османлија. После Карађорђевог бекства из Бесарабије план заједничке акције утврђен је у Јашију, на имању Ипсилантија, вође Хетерије. Карађорђе се уз помоћ хетериста вратио у Србију како би поново преузео власт, али је кнез Милош Обреновић, наредивши његово убиство, обезбедио себи апсолутну власт и спречио да до шире грчко-српске сарадње дође већ у почетној фази рада Хетерије. Са организационим јачањем, Хетерија се под вођством енергичног сина кнеза Константина, Ипсилантија, руског генерал-мајора, јунака из Наполеонових ратова, развијала у све снажнији покрет, с растућим бројем присталица. Србија је у свим плановима Хетерије заузимала важно место; у „генералном плану" садејство Срба сматрано је неопходним за успех предстојећег грчког устанка. Према плану хетеристе Саваса Србија је требало да у заједничком устанку продре и у Босну и у Бугарску, како би устаничка војска Хетерије из Влашке и Молдавије могла да пређе Дунав и преко Србије стигне до матице Грчке.

У јесен 1817. Олимпиос је успоставио везу с Михаилом Германом, изаслаником кнеза Милоша у Букурешту. Међутим, Милош је, забринут да Порта не открије његову преписку с Хетеријом, остао уздржан, условљавајући сарадњу сагласношћу Русије с плановима Хетерије. Следећи политику Свете Алијансе, Русија се противила сваком револуционарном пројекту. Преко барона Строганова у Цариграду кнез Милош се, насупрот уверавањима хетериста, уверио у неспремност Русије да подржи њихове планове. Планирајући подршку устанку у Влашкој и Молдавији, Ипсиланти је у октобру 1820. затражио од кнеза Милоша да крене према Бугарској како би устаници прешли Дунав, али је акција била одложена. Позив на заједничку акцију дошао је у време када је Милош из Цариграда тражио признање наследног кнежевског достојанства за породицу Обреновић. Да би охрабрио Милоша, а страхујући да ће Србија остати неутрална у случају устанка, Ипсиланти је крајем децембра 1820. упутио Милошу нацрт једног грчко-српског савеза. Састављен у 10 чланова, Нацрт је предвиђао узајамну помоћ, слободан пролаз бораца преко српске територије до Грчке, тромесечни рок за припрему заједничке војне акције и обавезу сарадње до коначног ослобођења свих уједињених и савезничких области. Био је то предлог уговора између Грчке, која као држава још није обновљена, и Србије, вазалне кнежевине засноване само на усменом договору Милоша с локалним турским пашом из 1815, а без формалне потврде Порте о аутономији. Како је Нацрт садржао једностране обавезе за Србију, Ипсиланти га је у јануару 1821. допунио једним писмом, обећавајући Милошу статус законитог и наследног кнеза Србије. Повереника Хетерије, који је Нацрт и писмо понео у Србију, ухватиле су и убиле турске власти на Дунаву, а заплењена преписка послата је Порти у Цариград.

Устанак је почео у марту 1821, напоредо с устанком у Влашкој. Недовољно припремљен, Ипсиланти је доживео тежак пораз. Руски цар га је лишио генералског чина и забранио му повратак у Русију. У Ипсилантијевим јединицима бориле су се бивше војводе првог устанка Миленко Стојковић, Петар Добрњац и Хаџи-Продан. Током устанка у дунавским кнежевинама кнез Милош је остао пасиван, утичући на становништво у пограничним областима Србије да остане мирно. Руска осуда Ипсилантија и устанка потврдила је Милошеве процене, утолико више што су војводе Стојковић и Добрњац, ослањајући се на Хетерију, ковале планове за његово збацивање. Због грчког устанка на Пелопонезу 1821, српска депутација у Цариграду, задужена да преговара о аутономији Србије (предвиђене VIII тачком Букурешког мира од 1812) задржана је, дуже време, у својству талаца.

Грчки устанак привукао је значајан број Срба из Србије, Црне Горе и других крајева да се прикључе устаничким снагама: посебно се истакао генерал Васо Брајовић (Васо Мавровуњотис), из Бјелопавлића, херој грчког устанка у борбама око Евије (Еубеје). Грчки устаници слали су 1825. изасланике на Цетиње, владики Петру I и кнезу Милошу, са циљем да њихова борба прерасте у координисани, општехришћански покрет за ослобођење балканских хришћана од Османлија. Премда се у Србији с одобравањем пратила борба Грка за слободу, подршка кнеза је изостала, па су хетеристи, уз помоћ незадовољника Милошевим политиком (Ђакова буна 1825, Буна Ђорђа Чарапића 1826), настојали да помогну Карађорђевом сину Александру да преузме власт у Србији. Милош је обе ове побуне открио и угушио, одлучан да не учествује у даљем решавању грчког питања. Да не би до краја покидао везе са Грчком, Милош је за грчке устанике спроведене у Србију, а заробљене у устанку 1821--1827. платио велик откуп Турцима, одобривши, једновремено, и колонизацију грчко-цинцарског становништва у Србији, што је поново изазвало напетости у односима с Турцима. Да би ограничио утицај грчких владика у Србији, Милош је тражио, и хатишерифом од 1830. добио од Порте право да митрополита и владике бира народ, а да их потврђује и поставља васељенски патријарх. Кнез Милош је ипак, по стицању независности Грчке, у више махова настојао да поправи билатералне односе. Истакао се једном великом новчаном донацијом (30.000 златних драхми) новооснованом Атинском универзитету. Први грчки краљ Отон је кнеза Милоша због откупа грчкога робља у Србији одликовао Великом лентом реда Спаситеља.

У доба уставобранитеља српско-грчка сарадња није више била приоритетна спољнополитичка тема, а осим са српске, изостале су и иницијативе са грчке стране. Илија Гарашанин, који је уз сарадњу пољских агената кнеза Чарторијског настојао да оживи словенску сарадњу на Балкану, није предвиђао активну сарадњу са Грчком, док је његово позивање на Душаново Царство у Начертанију (1844), било више везано за легитимитет него обнову Србије у њеним средњовековним границама. Посматрајући Балкан као простор на којем ће, све до граница Србије доминирати хеленска култура под патронатом обновљене Грчке, грчки политичари су настојали да преко признања независности Св. Синода у Атини од Васељенске патријаршије рашире свој непосредни утицај на балканске хришћане, тада још под заштитом Русије као покровитељске силе. После ратова за италијанско ослобођење и нових врења на Балкану (Херцеговина), Француска је, упоредо с Италијом, настојала да охрабри националне покрете на Балкану. Поткрај друге владе кнеза Милоша, у августу 1860, у Београд је стигао грчки предлог за склапање балканског савеза којем ће споразум Грчке и Србије бити носећа осовина. Илија Гарашанин израдио је у марту 1861. меморандум за кнеза Михаила о потреби сарадње са Грчком, и њиховом заједничком раду на ослобођењу балканских хришћана, како би се избегло да велике силе самостално кроје политичку карту европске Турске. По налогу кнеза Михаила, Гарашанин је у априлу 1861. ступио у преговоре са грчким послаником Марком Ренијерисом у Цариграду. Утврђена је сагласност око начина решавања Источног питања и облика заједничке акције, а Ренијерис је поднео већ припремљен нацрт уговора о савезу. Нацрт се показао начелно прихватљивим, али није прихватао поделу Бугарске тако да област северно од планине Балкан припадне Србији, а јужно од ње Грчкој. По питању Македоније, насупрот грчком предлогу, који је за грчку предвиђао границу на Шар-планини, Гарашанин је предложио поделу по споразумно утврђеној линији разграничења.

Простори јужно од Балкана, насељени славизованим Грцима, односно хеленизованим Бугарима, обележени грчком културом, по мишљењу Грка требало је да се сагласно „Великој идеји", грчком плану о националном уједињењу Грка (1844), укључе у ново Византијско царство. Грчки државници нарочито су зазирали од политичке еманципације и експанзије словенског елемента, иза којег је стајала Русија, и сужавања грчког наслеђа унутар Османског царства. Насупрот њима, у склопу једне шире словенске политике, Србија је помагала бугарски препород, пошто је у њен пројекат јужнословенске државе под кнезом Михаилом, била укључена и Бугарска. По максималистичким грчким плановима, ново Византијско царство пореметило би однос других балканских држава наспрам „Велике Грчке".

Грчка влада прихватила је став Србије у погледу стварања бугарске државе. У питању Македоније Ренијерис и Гарашанин обележили су границу сфера утицаја која је разграничила области српске, односно грчке пропаганде. По Гарашаниновом предлогу, ова линија ишла је од албанске обале, остављајући Србији Драч, Елбасан, Охрид, Прилеп, Велес, Штип, Кратово, Џумају и области северно од планине Балкана; Грчкој: Берат, Горицу, Битољ, Демир-Капију, Радовић, Разлог и подручја јужно од Балкана.

Грчки предлог споразума, који је Ренијерис поднео Гарашанину, обухватио је два акта: српско-грчку конвенцију и нацрт четворног савеза Србије, Грчке, Црне Горе и Румуније. Док је први имао карактер војног савеза против Турске, други документ био је декларација о правима удружених балканских држава, као основа широј дипломатској акцији о немешању великих сила у балканске спорове. Допуњавајући предлог грчко-српске конвенције, уз прихватање образовања Бугарске, Атина је предлагала да се подела територије изврши на тај начин да Грчка добије Тесалију, Епир, Македонију, Тракију и острва Архипелага; Србија Босну и Херцеговину, горњу (северну Албанију) и Црну Гору. Споразум Гарашанин -- Ренијерис у погледу поделе сфера у Македонији није унет у нацрт конвенције.

Српска влада била је незадовољна предлогом подела који препушта Грчкој, укључив Македонију и Тракију, те близу три милиона Словена. Неспремност да потпише конвенцију Гарашанин је правдао унутрашњим тешкоћама и војном неприпремљеношћу, уз јасну решеност да се начела изнета у конвенцији прихвате, а да у случају потребе предузму све потребне мере за њихово остварење, као да је допуњена конвенција већ потписана. Мисија коју су генерал Боцарис и М. Лешјанин имали у Паризу 1862. није донела очекивани напредак.

Бомбардовање Београда и заоштравање српско-турских односа подстакло је Гарашанина да обнови преговоре са Грчком. Кнез Михаило послао је 1862. у Атину свог изасланика банкара Јована Куманудија да краљу Отону пренесе решеност Србије да, по цену рата, истера Турке из својих градова. У Атини је врило од националног ентузијазма, па су национални одбори увелико прикупљали добровољце за упад у Епир, Тесалију и Албанију, као и за подизање устанка на Криту. Међутим, династијска криза и снажан британски притисак на краља Отона омели су војну акцију Грчке. Стога је Београду из Атине поручено да одложи рат за следећу годину, пошто Грчка још није војно спремна. Слично је гласила и порука привремене грчке владе, образоване 10. Х 1862. по збацивању краља Отона.

Уочи избора новог грчког краља, српска влада упутила је марта 1863. у Атину као новог изасланика, бугарског књижевника Г. Раковског, да испита спремност за заједничку акцију у европској Турској. Династичка смена у Грчкој изазвала је знатне унутрашње тешкоће, онемогућивши спољну акцију. Крајем 1864, уз помоћ руског конзула у Јањини, Гарашанин је успоставио нове везе у Атини с националистичким одборима. Цариградски представник Србије Ј. Ристић се почетком 1865. обратио Ренијерису с питањем могу ли се обновити српско-грчки разговори. По добијању Јонских острва уз британску подршку (1864) англофилска странка стекла је додатни утицај у Атини, сматрајући да није могуће помирити амбициозне територијалне замисли из „Велике идеје" и словенске тежње које подржава царска Русија. Насупрот њима, опозиција је била за балканску сарадњу. Њени челници, Александар Кумундурос, генерал Боцарис и М. Ренијерис, некадашњи посланик у Цариграду, повели су нове преговоре са Србијом у јуну 1866, овластивши М. Антонопулоса, некадашњег секретара посланства у Паризу, да у Цариграду постигне споразум са Ј. Ристићем, јер су растући сукоби на Криту и пограничним областима најављивали избијање рата. Из Београда је стигла инструкција да се грчким родољубима пренесе да Србија без Грчке неће улазити у рат.

Вишедневни преговори Ристића и Антонопулоса довели су 5. VI 1866. до споразума у 12 тачака: пријатељи Србије, на челу с Кумундуросом узеће што пре власт у Грчкој; основ српско-грчког споразума наћи ће се у споразуму из 1861; Србија и Грчка закључиће конвенцију и покренуће, одређујући накнадно датум, општи устанак на Балкану, улазећи потом и саме у рат; у међувремену треба спречавати локалне устанке и сложно иступати према великим силама. Српска влада одобрила је Ристићев рад, с оградом да ће узети позитивне обавезе тек када споразум буде прихватио грчки краљ Ђорђе. У Атини је, међутим, уместо Кумундуроса, образовао владу англофил Вулгарис.

Критски устанак из августа 1866. подигао је читаву Грчку. Јонска хетерија била је спремна да дигне устанак у Епиру, како би олакшала положај Крићанима. Атински одбор обратио се преко Ренијериса Београду с питањем хоће ли се Србија придружити устанку, ако букне у Епиру. Премда је Критски устанак имао велик одјек у Србији где је почело прикупљање прилога, величање критског јунаштва у штампи и држање опела погинулим Крићанима, Гарашанин се устезао да на овом питању уђе у рат. Србија је у новембру 1866. тражила повлачење турских гарнизона из српских градова, како би ослабио притисак Порте на Грчку и приморао је да један део трупа стави у приправност према Србији. Капетан Љубомир Ивановић, који је септембра 1866. упућен у Атину да испита војну спрему Грчке, вратио се с негативним извештајем.

Претња Грчкој ратом из Цариграда довела је до образовања владе А. Кумундуроса, у којој је министар спољних послова био Харилаос Трикупис. Нови кабинет се, уз краљеву сагласност, одлучио на политику споразума са Србијом. Нове преговоре у Цариграду (јануара 1867) водили су посланици Делијанис и Ристић, с циљем да се заједничком акцијом осујети сваки покушај великих сила да заузму делове европске Турске мимо воље тамошњег становништва. Камен спотицања остало је, међутим, разграничење зона утицаја. Предлог Трикуписа, ослоњен на нацрт из 1861, предвиђао је прикључење Грчкој читаве Македоније, као и области јужно од планине Балкан. Српски предлог, позивајући се на Гарашанин-Ренијерисову поделу утицајних сфера, тражио је поделу Македоније. Упркос руске интервенције у прилог српско-грчког споразума, резултати су изо- стали, да би преговори, уз нове руске притиске, пребачени у Беч, где је кнез Михаило био у пролазу на своја имања Иванки. У августу 1867. српски кнез и грчки представник Занос постигли су начелну сагласност о савезу. О спорним разграничењима расправљали су српски делегати Ристић и Петронијевић са грчким представником Заносом, раздвојивши минималне и максималне ратне циљеве обеју страна. Као минималне циљеве Грчка је одредила Епир и Тесалију; Србија Босну и Херцеговину. У погледу максималних добити, утврђено је да ће се савезнице накнадно споразумети ако постигну већи ратни успех, и то на основу слободно изражене воље ослобођених народа. У одвојеном акту усвојено је начело компензације по начелу народности на рачун суседних покрајина, уколико минимални циљеви једне од савезница не буду остварени.

У бањи Веслау код Беча потписан је 26. VIII 1867. српско-грчки офанзивно-дефанзивни уговор о савезу, са 17 чланова. Циљ савеза био је решавање, сложним дејством, несносне судбине хришћанских народа под Турском, коришћењем свих средстава, уз објаву рата Турској само по претходном договору (чл. I). Србија се обавезује да ће до марта 1868. спремити 60.000 бораца, не рачунајући резерву, а Грчка 30.000 бораца и што већу флоту (чл. II). У случају изненадног турског напада на једну уговорницу, друга ће је помоћи свим средствима и ући у рат чим истекне предвиђени рок припреме (чл. III). Обе државе требало би да воде борбу до потпуног ослобођења свих хришћана европске Турске и на острвима Архипелага. Ако уследе несавладиве тешкоће, оне ће ту борбу моћи да прекину тек пошто Грчка осигура анексију Епира и Тесалије, а Србија Босне и Херцеговине (чл. IV). Међутим, савез тиме неће бити раскинут и борба би требало да буде настављена чим прилике дозволе (чл. V). Ако ратне операције премаше циљеве из чл. IV, савезници ће закључити посебан уговор о границама и будућим државним односима. Притом ће оне поштовати вољу народа који су се придружили њиховој борби, било да ти народи затраже присаједињење са државама уговорницама, било да реше да образују засебне државе „у оквиру конфедерације", учествујући у изради устава и утврђивању међусобних односа (чл. VII). Утицаће на пријатељске силе да признају право на самоопредељење хришћанима на Истоку и супротставиће се било каквом покушају страних сила да присвоје ма коју област европске Турске (чл. VIII); заједно ће водити акцију на придобијању околних хришћанских народа и држава за савез (Арбанаси, Румунија, Црна Гора -- чл. IX, X, XI). Што пре ће се приступити изради једне војне конвенције ради координације будућих ратних операција (чл. XIV). Посебним протоколом утврђено је начело компензација за случај да једна од уговорних страна не успе да оствари своје минималне циљеве. Уговор је ратификован у Београду 5. октобра. Грчки краљ Ђорђе је под притиском нове владе пристао да га ратификује, с тим да се предвиђени рок за почетак акције помери од марта на септембар 1868. По пристанку српске владе, размена ратификационих докумената извршена је у Атини, 22. I 1868.

Убрзани преговори о војној сарадњи резултирали су војном конвенцијом склопљеном 28. II 1868. Србија се обавезала да опреми укупно 80.000 људи, а Грчка 30.000 војника и флоту. Свака страна се обавезала да образује герилске формације од по 5.000 бораца, чија ће акција на устанку у Европској Турској, као целовитом ратном попришту, претходити акцији редовних трупа. Грчка би дејствовала независно у Епиру и Тесалији, а Србија у Босни и Херцеговини; војна сарадња била би остварена током дејстава у долинама Вардара и Дрима. Грчка армија ће дејствовати у правцу Битоља и Солуна, а српска према Велесу. Организацију устанка у Бугарској преузела је Србија, док би на устанку у Албанији радила заједнички с Грчком. Војна конвенција ратификована је 27. V 1868.

Убиство кнеза Михаила у јуну 1868. значајно је ослабило обострану спремност за примену уговора. Услови за покретање једног општег балканског устанка и заједничког рата с Турском били су све неповољнији. Г.-с. о. ојачани су отварањем грчког конзулата у Београду у октобру 1868. У новом заплету око критске кризе Намесништво је на упит из Атине о спремности да се активно умеша у случају избијања грчко-турског рата одговорило да Србија неће остати неутрална, али су обе савезнице биле и војно и политички неспремне за рат. Београд је стога остао пасиван у расплету критског питања што је неповољно одјекнуло у Атини и додатно удаљило Грчку од Србије. Савез је привремено био потврђен у фебруару 1871, када Кумундурос уговор означава као „јасан и практичан темељ узајамних односа", да би, годину дана по избијању источне кризе, незванични изасланик српске владе, посланик М. Гарашанин у Атини, у марту 1876, с Кумундуросом разговарао о могућем испуњењу уговора о савезу. По избијању првог српско-турског рата, у јуну 1876, на драматичан апел намесника Ј. Ристића, Кумундурос одговора да је уговор о савезу, као лични акт његовог потписника кнеза Михаила, његовом смрћу престао да важи, правдајући се новом изасланику, јеромонаху Фирмилијану, војном неспремношћу Грчке.

Уједињење Бугарске са Источном Румелијом 1885. узбуркало је грчку јавност, која је захтевала компензације у Епиру и на Криту, изазвавши мобилизацију и ванредни сазив Скупштине. Српски премијер М. Гарашанин предложио је 24. септембра грчком отправнику послова Назосу споразум о заједничкој акцији, али је грчка влада, под притиском сила, оклевала са одговором. Када је постало јасно да ће силе одобрити бугарски преврат као свршену ствар, грчка влада заузела је ратоборан став према Турској, али је остала пасивна по избијању српско-бугарског рата, који се, очекивано, завршио великим српским поразом.

Ширење утицаја бугарске Егзархије у Македонији (устоличење бугарских владика у Скопљу и Охриду 1890), упутило је Србију на тешњу сарадњу с Васељенском патријаршијом у Цариграду. Цариградском патријарху поднет је 1885. пројекат устоличења српских митрополита у Призрену, Скопљу, Велесу, Дебру, Битољу и Охриду. Из бојазни од ширења словенских цркава на штету грчких интереса, предлог Србије је одбијен, али је опрезно кренула подршка грчких митрополита српским школама. Нови преговори (1891) о српским владикама нису дали резултат, јер је Патријаршија упућивала Београд да се претходно споразуме с Атином о деоби интересних сфера.

После почетних српско-грчких преговора између Стојана Новаковића и кнеза Маврокордата у Цариграду, у лето 1890, разговори су, на предлог Новаковића, 1891. пренети у Атину. Тек, по доласку Трикуписа на власт (1892), српски посланик Владан Ђорђевић изашао је са низом предлога: министру спољних послова Драгумису нудио је заједничку акцију против бугарског Егзархата, за Србију Косовски и Битољски вилајет, уз поделу зона на линији Мелник, Новрокопа-Струмица, отварање српских школа у тим областима, те подршку Атине у Васељенској патријаршији за нове владичанске столице за Србе у Старој Србији и Македонији. Преговори су 1893. завршени неуспехом због неслагања око линије разграничења, посебно о припадности подручја око Битоља, Крушева и Прилепа.

По изостанку споразума с Грчком Србија је 1896, уз сагласност Порте и Патријаршије, добила само владичанску столицу у Призрену да би, после смрти грчког митрополита у Скопљу, затражила да се и ова епархија додели на управу српском јерарху. Уследио је оштар црквени сукоб с Грцима око цркве Св. Спаса у Скопљу, који је додатно удаљио Београд и Атину. Настојање Србије да се обнови Пећка патријаршија, осујећена је, уз руско одбијање и резерве Патријаршије, већ у самом зачетку.

Постављање Фирмилијана Дражића за администратора Скопске епархије 1897. изазвало је упоредо и бугарске и грчке протесте. Нови грчко-српски преговори, у јесен 1897, одложени због кризе кабинета Ђ. С. Симића, настављени су у Атини 1899. Михаило Милићевић, специјални изасланик краља Александра, предложио је нову границу интересних сфера премијеру Теотокису и министру спољних послова А. Романосу. За прихватање Фирмилијана у Скопљу, Србија би линију разграничења зона утицаја у Македонији повукла према северу: споразумно је утврђено да Дебар, Велес, Штип и Радовиште припадну српској, а Струга, Охрид, Битољ, Крушево и Прилеп грчкој интересној сфери. Србија би укинула конзулате у Солуну и Битољу, док би Грчка утицала на Патријаршију да, поред Призренске, Србији уступи владичанске столице у Скопској и Велешко-дебарској епархији. Због међусобног неповерења и одбијања Србије да укине конзулате, преговори су поново прекинути без међусобног споразума. После дугих преговора с Портом и Патријаршијом, Фирмилијан је устоличен као скопски владика тек у јуну 1902.

Упркос заједничком неповерењу према бугарским акцијама у Македонији, српско-грчки спорови око разграничења, протегли су се, уз повремене осцилације у односима, све до избијања балканских ратова. Уговор Србије и Бугарске из 1912. није дозвољавао споразум Београда и Атине око поделе интересних сфера, па је између Београда и Атине, уместо билатералног уговора постигнут само начелни, усмени споразум. Повољан исход ратних операција у Првом балканском рату довео је, после српске победе под Битољем, до сусрета српских са грчким трупама код Флорине, 20. XI 1912. Заједничка граница Србије и Грчке у Македонији успостављена је у зони која је претходно обећана Бугарима.

Грчки премијер Е. Венизелос упутио је Н. Пашићу предлог споразума о савезу против Турске у октобру 1912. На иницијативу Коромиласа, грчког министра спољних послова, покренут је процес признавања нових граница, утврђених ратним успесима. Уговор о савезу и војна конвенција, потписани су, после преговора у Атини, 1. јуна 1913. у Солуну, а ратификовани 21. јуна у Атини. Уговор о савезу потписали су посланици Ј. Александропулос и М. Бошковић, а војну конвенцију П. Пешић и Д. Туфегџић са К. Стратигосом. Уговорне стране обавезале су се да, осим јемства за нове границе, једна другој са целокупном војном силом (Србија са 150.000 бораца, Грчка са 90.000 и флотом) помогну у случају неизазваног напада (чл. I), а по коначној подели европске Турске обавезале да подржавају међусобне територијалне захтеве без одвојених споразума са Бугарском (чл. II). Заједничка граница западно од Вардара, по стању на терену, ишла би од врха Камије на албанској граници до обала Охридског и Преспанског језера, и даље вододелницом између Еригона и Могленице до непосредне близине Ђевђелије (чл. III). За Бугарску је у случају спора предвиђена арбитража, а у случају оружаног сукоба, заједничка акција целокупних војних снага, по посебној војној конвенцији (чл. V и VI). Србији су обећане олакшице на 50 година за слободан извоз и увоз преко солунске луке, а уговор је могао бити отказан тек после 10 година (чл. VII и X). У посебној декларацији о Албанији, повучена је линија разграничења зона утицаја: Србији од ушћа Семене до Девола и врха Камије, а Грчкој све јужно од те линије.

Изненадни бугарски напад из јула 1913. учинио је српско-грчки савез делатним, јер је заједничка војна акција, уз улазак Румуније у Други балкански рат, брзо довела до војног пораза Бугарске. Заједничком сарадњом Пашића и Венизелоса Србија и Грчка добиле су стабилну међусобну границу у Македонији. У априлу 1914. Грчка је због кризе у Егеју затражила од Србије да се војно ангажује против Турске, што је у Београду одбијено и због војне и финансијске исцрпљености, и због изостанка неизазваног напада на Грчку, као уговорну страну, а по чл. I уговора о савезу.

По пријему ултиматума из Беча, Пашић се распитивао да ли би у случају напада Аустроугарске на Србију Грчка ушла у рат. Грчка је одговорила да би задржала благонаклону неутралност уз потврду обавезе да се војно ангажује само у случају напада Бугарске. Премда је грчка јавност била на страни Србије, неспремност за рат била је општа. Краљ Константин, зет цара Вилхелма II, отворено наклоњен Централним силама, сузбијао је упорну агитацију Венизелоса у корист Тројног споразума. Премијер Пашић је од неутралне Грчке у новембру 1914. узалуд тражио војну помоћ, док су силе Антанте понудилe Грчкој јужну Албанију, без Валоне, уколико хитно војно подржи угрожену Србију. Насупрот Венизелосу, спремном да подржи војну интервенцију у корист Србије, краљ Константин тражио је додатна јемства од напада Бугарске уз обавезу Румуније да у случају војног сукоба уђе у војну акцију. Грчка је, на иницијативу краља, током 1915. одлучно одбијала да се, страхујући од Бугарске, укључи у Велики рат, док је Венизелос још у јануару 1915. предлагао искрцавање трупа Антанте у Солун и сарадњу с Румунијом као мере сузбијања растућих бугарских претњи. Румунија није била спремна да се обавеже на војну сарадњу, док је искрцавање савезничких снага у Солуну уследило тек после неуспеха Дарданелске експедиције. Венизелос је, после оставке у марту, због упорног настојања да се подржи Србија већ у августу 1915, после нових избора, поново дошао на власт и одмах по мобилизацији у Бугарској наредио делимичну мобилизацију: бугарског посланика у Атини упозорио је да би напад на Србију био сматран нападом на Грчку. Уз сагласност Србије, у октобру 1915. објавио је у Атини текст тајног уговора са Србијом из 1913. У грчкој скупштини остао је забележен и Венизелосов јавни одговор на понуду Централних сила да с леђа нападне Србију: „Грчка је сувише мала земља за тако велико недело!" Очекујући напад немачко-аустријских трупа са севера и Бугарске с истока, Пашић је, у изнудици, понудио Грчкој и територијалне концесије, на Дојрану и код ђевђелијског троугла, у случају да Грчка пристане на улазак у рат.

После још једне оставке Венизелоса, премијер Заимис је, на упит Пашића да ли ће Грчка у случају напада Бугарске на Србију извршити своје уговорне обавезе, одговорио, дан после напада Бугарске, негативно, с образложењем да је уговор са Србијом из 1913. везан само за балкански контекст, по 4. члану војне конвенције, а не за општи сукоб светских размера. Премда је краљ дуго успевао да Грчку, по договору с Немачком, задржи у неутралном статусу, силе Антанте су, после искрцавања у Солуну, предузеле енергичну акцију. По слому српске одбране и повлачења кроз Албанију (зима 1915 -- почетак 1916), Французи су окупирали острво Крф. Нотом од 10. I 1916. савезници су обавестили Атину да ће бродовима пребацити избегле српске трупе из Албаније на Крф ради опоравка, реорганизације и поновног наоружања. Пронемачка влада Скулидиса није се смела успротивити доласку Срба, популарних у народу: одговорила је евазивно, под немачким притиском, да није сагласна, због могућих зараза, али да прихвата пријем пријатељских српских снага, пошто је већ била стављена пред свршен чин.

Крф је од почетка 1916. до новембра 1918. био ратна престоница Србије у изгнанству. На овом острву остали су српска влада, чланови народне Скупштине и велик број цивилних избеглица. Око 115.000 српских бораца, после опоравка на Крфу, за који су биле задужене француске војне и медицинске мисије, савезничким лађама, упркос противљењу грчке владе, у априлу 1916. пребачено је на Солунски фронт. Уместо пречицом, копненим путем, српска војска је морала бити транспортована заобилазним, веома опасним, морским путем, око Пелопонеза. Једини уступак Атине био је дозвола да се за превоз српске војске користи Коринтски канал.

Образовањем Солунског фронта и уласком бугарских трупа у Драму (кланац Рупел), Серез и Кавалу, територијална целокупност Грчке била је нарушена, а савезничка блокада грчке територије заоштрила је сукоб Венизелоса и краља Константина до ивице грађанског рата. У септембру 1916. Венизелос је подигао устанак на Криту, прешао у Солун, образовао владу Народне одбране, организовао посебну војску да би 23. XI 1916. објавио рат Централним силама. Под притиском сила Антанте краљ Константин је абдицирао у јуну 1917. Венизелос, најпоузданији савезник Срба, коначно је преузео управу над читавом земљом и спровео општу мобилизацију. Десет дивизија грчке војске (250.000 бораца) укључило се у Солунски фронт, ојачавши стратешко савезништво са Србијом. У залеђу Солунског фронта, а под командом француских генерала, српске и грчке трупе оствариле су успешну војну сарадњу која је трајала све до финалног пробоја фронта у септембру 1918.

Душан Т. Батаковић

Период 1918--2016. Крај I светског рата и настанак југословенске државе битно су утицали на односе између Грчке и Србије. У сасвим новим политичким, економским и војним околностима две балканске земље су се суочиле с потпуно новим карактером међународних односа. Грчка, територијално увећана, с израженим политичким и територијалним амбицијама, у југословенској краљевини је видела најзначајнијег савезника на Балкану, док је за југословенску страну Грчка представљала важног савезника, посебно у погледу ограничавања будућих ревандикационих тежњи Бугарске. Непосредно по проглашењу југословенског уједињења, новонастала држава се суочавала с проблемом међународног признања. Прва балканска земља која је признала југословенску државу била је Грчка, чија се влада одлучила на такав корак након признања од стране владе САД, једине међу великим силама која је донела такву одлуку пре потписивања мировних уговора, и владе Норвешке, која је као прва европска земља прихватила долазак нове државе у породицу међународно признатих држава.

Током међуратног периода односи између Југославије и Грчке прошли су кроз неколико фаза које су се одликовале честим сменама блиских савезничких односа и међусобних удаљавања. Током прве послератне деценије, југословенска држава се у политици на Балкану ослањала на Грчку и Румунију, настојећи да сузбије евентуалну бугарску агресивност. Тражени су и методи интензивирања међусобне економске сарадње. Међутим, на економском плану су се односи између Грчке и Југославије веома споро развијали. Слаба продуктивност двеју привреда, неконкурентност на тржиштима, аграрни карактер двеју економија и слабе саобраћајне везе утицали су на развој спољнотрговинских односа између две земље. У ситуацији кад се Југославија суочавала с италијанском претњом на Јадрану, солунска лука је за југословенску привреду, али и војску, имала пресудан значај, те је југословенска влада успела да обезбеди коришћење раније српске транзитне зоне у тој луци. Таква југословенска политика је у основи одговарала и Грчкој, која је у Југославији настојала да набави неопходне пољопривредне производе, док за њен извоз у Југославији није постојало посебно интересовање. Венизелосова влада је била свесна југословенских интереса и била спремна да уложи новац у проширење лучких капацитета, али је пад владе довео до промене основног курса грчке спољне политике, која се све више везивала за Велику Британију, што је довело до захлађења у међусобним односима. Односе између две земље је компликовало и нерешено питање држављанства становништва у Македонији. Југославија је настојала да Грчку укључи у Малу Антанту, али је наилазила на противљење Чехословачке, која није желела да „балканизује" тај савез. Истовремено, грчки премијер Венизелос није желео да се чвршће везује за Југославију и под изговором грчких војних акција у Малој Азији своју земљу држао ван савеза. Нагле компликације у погледу југословенске политике према Албанији држале су југословенску дипломатију даље од озбиљније заједничке акције с румунском и грчком страном према Бугарској, али зато није изостала југословенска помоћ Грчкој приликом регулисања низа спорних питања у односима с Бугарском, превасходно везаних за извршење одредаба мировног уговора. Након катастрофалног пораза Грчке у рату с Турском (1923) и унутрашњих немира који су резултирали војним ударом, Југославија је помогла Грчкој да консолидује унутрашње стање и учврсти свој положај на Балкану, пре свега у погледу обуздавања бугарских аспирација и очувања Западне Тракије у границама грчке државе. После тога су се југословенско-грчки односи поново нашли у узлазној фази. Југославија је снажно подржала Грчку на конференцији у Лозани, а грчка влада је коначно решила питање статуса југословенске царинске зоне у Солуну.

Односи између Грчке и Југославије почели су да се компликују 1924, када је Грчка с Бугарском потписала уговор о стварању мешовите комисије за надзор над македонском мањином, чиме ју је признала као бугарску, што је у Југославији дочекано као отворени непријатељски акт. Југословенска влада је сматрала незадовољавајућим и статус југословенске зоне у Солуну и њене железничке везе с Југославијом, због чега је новембра исте године отказала уговор о савезу из 1913. на којем су до тада базирани односи између две земље. Југословенска влада је отказ уговора сматрала формалним, инсистирајући на почетку преговора о регулисању међусобних проблема, али је југословенски предлог споразума, који је подразумевао предају на југословенску управу спорне железнице, регулисање мањинског питања и решење статуса солунске зоне, одбачен с грчке стране као повреда суверенитета те земље. Растућа италијанска опасност и све учесталије комитске акције са простора Бугарске натерале су две владе да нађу компромисно решење спора потписивањем посебног споразума августа 1926. Заоштравање југословенско-италијанских односа које је уследило након потписивања Тиранског пакта утицало је на Грчку да избегава тешње повезивање с Југославијом и да инсистира на потписивању низа билатералних уговора о ненападању и арбитражи. Након потписивања италијанско-грчког пакта, суочена с тешком унутрашњом кризом, јачањем грчке спољнополитичке позиције и одустајања од потписивања билатералних уговора, југословенска влада је била попустљивија према Грчкој, па је октобра 1928. пристала на потписивање споразума о слободној царинској зони и статусу железничке пруге под условима знатно повољнијим по грчку страну.

Потреба за тешњим регионалним повезивањем и очувањем постојећих граница на Балкану принудила је балканске земље да приступе процесу регулисања спорних питања и формирању регионалног савеза. У том циљу су Југославија и Грчка у сарадњи са Турском и Румунијом 1934. образовале Балканску антанту, која је превасходно имала за циљ колективно осигурање од могућег бугарског инсистирања на насилној промени граница између балканских земаља. Постигнути споразум је био један од кључних дипломатских и војних инструмената осигурања националне безбедности Југославије и Грчке. Унутрашња нестабилност у Грчкој која је уследила средином 30-их година се негативно одразила не само на спољнополитички статус Грчке, него и на њене односе са Југославијом. Приближавање ратне опасности Балкану је утицало и на ново зближавање Југославије и Грчке. Како је Балканска антанта услед промена спољнополитичких приоритета својих чланица постепено одумирала, а идеја о стварању блока неутралних земаља на Балкану доживела потпуни пораз италијанским нападом на Грчку октобра 1940, Југославија је, суочена с низом притисака од стране Немачке и Италије, настојала да очува своју неутралну позицију, али и да истовремено помогне Грчкој као нападнутој страни у рату. И сама суочена с ратном опасношћу, југословенска влада је Грчкој упутила обимну војну помоћ. Напад Немачке и Италије на Југославију и Грчку 6. IV 1941. и брзи слом југословенске и грчке оружане силе означио је крај идеје о поновном стварању Солунског фронта и ближој одбрамбеној сарадњи две земље. Југословенски краљ, влада и малобројни војни контингент су се преко Грчке повукли на Блиски Исток. Две владе у избеглиштву су наставиле интензивну сарадњу градећи споразум о послератној балканској федерацији, док су покрети отпора на самом терену изграђивали посебан систем сарадње, припремајући послератне револуционарне промене.

Југословенско комунистичко вођство је настојало да на југословенском југу створи чврсту партијску и војну организацију и да у условима промене ситуације на светским ратиштима крајем 1942. своје активности усмери ка југу Балкана. У том циљу је у тај део земље послат Светозар Вукмановић Темпо, са задатком разбуктавања борби на просторима јужне Србије, Македоније, Косова и Метохије и успостављања веза са представницима комунистичких партија Грчке, Бугарске и Албаније. Радило се о одређеној врсти припрема за случај да савезничке операције буду пренете на простор Балкана, а дотадашњи успеси партизанског покрета буду угрожени услед евентуалне савезничке помоћи грађанским политичким покретима. Закључци о узајамној сарадњи представника комунистичких покрета усвојени су 20. VI 1943. на албанском тлу. Полазило се од потребе развитка борбе на Балкану, неопходности узајамне сарадње и успостављања заједничких активности. Сарадња је замишљена кроз стварање заједничког штаба као јединствене команде. Поред војних, имала је и дугорочне политичке аспекте, јер се радило и о виду обезбеђивања победе народноослободилачких снага после уништења фашизма уз стварање неопходних претпоставки током рата. Вукмановићеве активности на плану стварања Балканског штаба наилазиле су и на препреке на тлу Македоније услед низа међунационалних тензија. Већ у јесен 1943. Јосип Броз је оспорио идеју стварања такве команде. Средином 1943. у седиште партизанског Врховног штаба је стигао и стални представник грчког Националног комитета. Дошли су и делегати из југословенског дела Македоније. Представници оба покрета су се жалили једни на друге услед наизглед нерешеног статуса Егејске Македоније. Југословенско партијско вођство је настојало да амортизује тај проблем, остављајући га привремено по страни, уз истицање пароле да док се рат води, не треба постављати питање граница или прикључења, него да се у најтешњој сарадњи води борба против окупатора.

Југославија је током грађанског рата у Грчкој (1945--1950) пружала обимну политичку и војну помоћ грчким комунистима. Уз подршку идеолошки блиској страни југословенски државни врх је пласирао и своје територијалне аспирације према северном делу Грчке, оснивајући локалне одборе КПЈ где је живело многољудно становништво македонског порекла. Таквим југословенским тежњама посебно се супротстављала Велика Британија. Нормализација југословенско--грчких односа започела је 1949. обустављањем југословенске помоћи грчким комунистима, а коначно су нормализовани разменом амбасадора почетком 1951. Југословенско приближавање Западу у време сукоба са Совјетским Савезом и његовим савезницама поставило је пред југословенску владу и питање успостављања ближих односа са Грчком и Турском као чланицама НАТО. Балкански пакт, као војни савез Грчке, Турске и Југославије, створен је фебруара 1953. у Анкари, а проширен споразумом на Бледу августа 1954. Смањењем ратне опасности и нормализацијом односа између Југославије и СССР-а, а услед заоштравања грчко-турских односа, тај војни савез је престао да функционише, иако никад није формално отказан. Билатерални односи између Југославије и Грчке наставили су да јачају све до краја 1959, када је дошло до заоштравања услед компликовања македонског питања. До нормализације је дошло већ 1961. Позитиван тренд билатералних односа наставио се до војног удара у Грчкој 1967. Обновом демократије у Грчкој 1974. обновљене су и блиске међусобне политичке, економске и делом војне везе. У време распада социјалистичке Југославије, Грчка је пружила изузетну дипломатску, економску и хуманитарну помоћ српском народу. Иако чланица НАТО савеза, Грчка је одбила да учествује у агресији на Савезну Републику Југославију. Такође, грчка влада је одбила да призна самопрокламовану независност Косова и дала снажну подршку Републици Србији у њеном настојању да се придружи Европској унији. Патријарх српски Иринеј одликовао је 23. I 2018. Грка Мариноса Рицудиса, који је одбио да учест-вује у бомбардовању Србије, Орденом Светог цара Константина.

Александар Животић

Црквени односи. Ослобађајући се турске власти, Грци се боре да се ослободе и црквене зависности од Васељенске патријаршије у Цариграду, јер патријарх Григорије V није подржавао устанике сматрајући да је устанак преурањен. Екскомуницирао је све устанике. Када је устанак успео, грчка влада 1828. ствара Синод од три члана као врховну црквену власт у Грчкој, а 1830. западноевропске државе су наметнуле Грцима за краља малолетног, седамнаестогодишњег баварског принца Отона. Три године касније сабор од 33 епископа прогласио је аутокефалију цркве у Грчкој, а управу је преузео Синод од пет чланова под надзором краља. Да би се ослободили краљевог туторства и немачког утицаја, настао је 1839. покрет за ново потчињавање Васељенској патријаршији. Јелинска црква је 1844. добила више слободе, али тек посредовањем Русије дошло је до измирења, а цариградски патријарх 1850. дао отпуст и признао ограничену аутокефалију. Грци то нису прихватили, зато патријарх Антим IV новим декретом 1852. даје потпуну аутокефалију Јеладској цркви. У власти Васељенске патријаршије остали су Света Гора, Крит и Додеканиса, те грчка црква у Венецији. Јеладска црква или Атинска архиепископија је веома добро организована у 70 епархија.

Током више векова од оснивања Хиландара било је дружења и саслужења грчких и српских монаха на Светој Гори. У време устанка кнез Милош је слао новчану помоћ и откупљивао заробљене устанике. Место трвења Срба и Грка била је Јужна Србија /Македонија коју су својатали још и Бугари и Грци. Срби у турском царству нису имали своју цркву, а Турци су просвету везивали за Цркву, тако су Срби морали да се прикључе или бугарској или грчкој цркви и просвети, па је на тај начин спровођена бугаризација или грецизација. Да би се супротставили ароганцији Бугарске егзархије крајем XIX в. дошло је до ближих односа Срба и Грка, када Срби добијају право на своје школе, а касније и на понеког епископа. Ново поглавље и преокрет настаје у време балканских ратова када удружени протерују Турке са највећег дела Балкана и када се заједнички супротстављају Бугарима 1913. Већа сарадња остварена је за време I светског рата (1914--1918) када на грчкој територији борави 150.000 српских војника са својим свештеницима. Митрополит Димитрије борави на Крфу, али због неспоразума са српском владом одлази за Француску. Српски свештеници саслужују са грчким.

После I светског рата Српска и Јеладска црква / Атинска архиепископија присно сарађују. Обе решавају своје унутрашње проблеме, сређују црквени живот и јачају црквену просвету. Српски студенти одлазе на постдипломске студије на богословске факултете у Атини и Солуну. Међу првима је 1926. докторирао Јустин (Поповић), касније и Венијамин (Таушановић), потоњи браничевски епископ. Било је и размимоилажења. На Свеправославном конгресу 1923. члан делегације Српске цркве Милутин Миланковић предлаже реформу јулијанског календара коју Грци прихватају и уводе у живот сматрајући да ће то Српска црква свакако да уради. Насупрот очекивањима Српска црква одбија да уведе у живот реформисани календар док то не учине све помесне цркве.

Комунизам у Југославији после II светског рата знатно ограничава делатност Српске цркве, изричито је потискујући на маргине друштвених збивања, помаже и Маркосове партизане. Због тога, Грци пооштравају услове за посету Срба Хиландару, а заплетеним административним потезима отежавају одлазак српских монаха у Хиландар. Било је случајева да монаси за дозволу чекају по 2-3 године, а на крају сазнају да су им се документа негде загубила. Хиландарски монах Митрофан (Мишулић) замера Грчкој цркви што ни малим прстом није мрднула да олакша стање сестринских словенских цркава под комунистичком влашћу. Богословски факултет је искључен с Београдског универзитета, број студената је драстично опао, претило је његово укидање, а одржао се захваљујући приливу грчких студената. Ипак, временом се ситуација нормализовала. Долази до посета црквених делегација и црквених поглавара. Шездесетих и седамдесетих година велик број српских теолога одлази на постдипломске студије у Грчку, од којих је већина добила места професора богословија и факултета и епископа, међу њима и садашњи патријарх Иринеј (Гавриловић). У Атини је докторирао и каснији патријарх Павле (Стојчевић). Српски свештеници вршили су парастос српским војницима умрлим на Крфу, Виду и Плавој гробници, а постоји извесна сарадња са духовним покретима, богословским братствима „Зои" (Живот) и „Сотир" (Спаситељ).

Несумњиво је да су протојерарси обеју помесних цркава један другога помињали на богослужењу, што је освештана пракса и канонска обавеза свих помесних цркава Једне, свете, саборне и апостолске цркве Христове. У то спада и размена честитки поводом највећих хришћанских празника Васкрсења и Рођења Христовог, као и речи саучешћа и утехе у катастрофалним поплавама или земљотресима. Црквена штампа у Србији објављивала је вести из Јеладске цркве у листовима и часописима како у време краљевине (Хришћанска мисао, Хришћански весник, Православна хришћанска заједница, Гласник православне Далматинске епархије, Весник, Вера и живот), тако и у време комунистичке државе (Гласник СПЦ, Весник удруженог свештенства). Грчка црква је пратила страдање Српске цркве у време рата за распад Југославије и приређивала молепствије за избављење Срба.

Патријарх Викентије посетио је 1955. атинског архиепископа, а био је и на Крфу, Светој Гори и Хиландару. Патријарх Герман био је на прослави хиљадугодишњице Свете Горе (1963), којом се приликом срео са грчким архијерејима; Хиландар је посетио четири пута; Јеладску цркву посетио је званично 1959. за време архиепископа Теоклита, а 1964. добио је највише грчко одликовање Орден великог крста краљевског реда краља Ђорђа I; учествовао је такође на венчању грчког краља Константина 1964.

Српска црква била је домаћин неколико посета високих личности Грчке цркве. Свака посета је пажљиво испланирана да осим званичних разговора и доксологије у београдској саборној цркви делегација посети неколико епархијских седишта, манастира и значајних градова. Атински архиепископ Доротеј посетио је Српску цркву 1956, a примио га је патријарх Викентије. Богословски факултет га је одликовао звањем почасног доктора. У његовој пратњи био је митрополит Наупакта и Евританије Дамаскин (Коџас), који је у згради београдске патријаршије примио своје рођаке Коџас из Београда и Смедерева. Делегација је посетила одређене представнике државних власти, Богословију Св. Саве у Београду, Нови Сад, Сремске Карловце, Смедерево, Опленац, Жичу, Љубостињу и друга места. Са грчким архијерејима сретао се патријарх Герман на IV Свеправославној конференцији у Београду (1--15. IX 1966). Атински архиепископ Јероним посетио је Српску цркву 1972. и тада је српском патријарху Герману уручио високо одликовање Крст апостола Павла. Архиепископ Серафим посетио је српску цркву 1977, а заједно са патријархом Германом сусрео се са Душаном Чкребићем, председником Извршног већа Србије. Митрополит китруски Варнава посетио је два пута патријарха Германа (1963, 1965), а Богословски факултет га је прогласио за свог почасног професора. Прослави 1.700 година од Миланског едикта, уз остале, присуствовао је и атински архиепископ Јероним и добио орден цара Константина (као и сви остали учесници). Потом је учествовао у освећењу храма Христовог васкрсења у Подгорици. Крфски митрополит Методије је приликом посете Патријаршији посетио и Удружење православних свештеника (1952), вероватно по жељи државне власти. Приликом посета државним установама представници грчке државе редовно посећују и српску патријаршију. Председник грчке владе Папандреу посетио је 1965. и патријарха Германа. Грчки амбасадори у Београду редовно су гости српске патријаршије о великим празницима. Многи су примили највиша одликовања Српске цркве или грамате признања за свој рад.

Осим са Јеладском црквом у Грчкој Српска црква одржава односе са аутономним грчким црквама изван Грчке. Макарије архиепископ Кипра (јесте Грк али то није Атинска архиепископија) посетио је 1961. Српску цркву. Марта 2016. за време боравка у Аустралији патријарх Иринеј је посетио грчки колеџ у Сиднеју и грчку цркву где је скупљен прилог од 10.000 долара за народну кухињу на Косову.

Радомир Милошевић

Привредни односи. Од стицања независности двеју држава, Грчке и Србије, билатерална привредна сарадња била је први пут институционализована Трговинским уговором између Србије и Грчке, потписаним 1882. у Београду, а затим и Привременом трговинском погодбом између Србије и Грчке која је потписана у Београду 1894. Правни оквир билатералне привредне сарадње после I светског рата наставља се закључењем Уговора о трговини и пловидби између Краљевине СХС (КСХС) и Републике Грчке (Атина, 1927), као и Протоколом А између КСХС и Грчке о примени Споразума о српској слободној зони у Солуну (Београд, 1928). Затим следе: Привремени трговински споразум између Краљевине Југославије (КЈ) и Републике Грчке (Атина, 1932), Привремени трговински и компензациони споразум између КЈ и Републике Грчке (Атина, 1933), Споразум о туризму између КЈ и Републике Грчке, закључен специјалним протоколом, 1934. и Трговински и компензациони споразум између КЈ и Краљевине Грчке, с Допунским протоколом о ликвидацији блокираних југословенских потраживања по трипартитном рачуну, вођеном код Грчке банке за рачун југословенске Народне банке (Београд, 1935), Додатак уз Уговор о трговини и пловидби из 1927. између КЈ и Краљевине Грчке (Београд, 1940) и Трговински и компензациони споразум између КЈ и Краљевине Грчке, с листама А и Б (Београд, 1940).

Сама привредна сарадња, пре свега трговина, одвијала се и пре те формализације, још од средине XIX в., у време када је Србија стекла аутономију у оквиру Отоманског царства, а Грчка истовремено стекла статус независне Краљевине (1830). Била је то ипак само симболична, проста трговина минималних количина и вредности робе, у транзиту преко територије Отоманске империје. Тако и сама статистика извоза и увоза тадашње Србије од 1843. до 1875. званично региструје као трговинске партнере Аустроугарску, Турску и Румунију, док се робна размена с Грчком први пут званично региструје у српској статистици тек 1884: реч је само о српском увозу из Грчке, у вредности од 295.704 динара, што је чинило свега 0,58% укупног српског увоза. Тај увоз се ипак континуирано одвија у периоду 1884--1900, с тим да се удео Грчке у укупном српском увозу креће од 0,03% у 1894. до 1,43% у 1899. Робна структура тог увоза практично се сводила на зејтин за јело и јужно воће. Слична тенденција на страни увоза из Грчке наставља се у периоду 1900--1912, с просечном вредношћу од 300.000 до 500.000 динара годишње, односно учешћем у укупном српском увозу од 0,19% у 1909. до 1,34% у 1902. С друге стране, једини регистровани српски извоз у Грчку све до почетка XX в. био је онај из 1898. у симболичној вредности од 45.822 динара и уделом од свега 0,08% у укупном српском извозу. И у периоду 1900--1912. српски извоз остаје симболичан и креће се од 3.000 динара у 1912. до 110.080 динара у 1911.

У периоду између два светска рата (1918--1939) билатералнa робна размена није била посебно статистички евидентирана, па се удео Србије у укупној трговини тадашње КСХС (1918--1929) и КЈ (1929--1940) с Грчком може само процењивати. Захваљујући још раније успостављеним везама и суседским односима трговина између КСХС и Грчке почела је да се развија бржим темпом одмах после I светског рата. Робна размена била је у сталном порасту. Извоз роба из КСХС у Грчку у периоду 1920--1929. креће се од 60 милиона динара у 1920 (по курсним листама које су важиле у односној години), што је чинило 4,6% укупног извоза, до 680 мил. динара у 1927 (9,7% укупног извоза). Извоз КЈ (у периоду 1930--1939) полако опада, са 410 мил. динара (6,1% укупног извоза) 1930, на 135 мил. динара (2,5% укупног) 1939. У то време Грчка је представљала готово најважније тржиште за известан број југословенских (пре свега српских) производа из пограничних подручја. Реч је о извозу ситне стоке (овце, козе, јагњад и др.), живих коња, сира качкаваља, пасуља итд. Тако је, на пример, 1925. од укупне вредности извоза од 658 мил. динара, само извоз стоке био вредан 180 мил. динара, што је чинило 37% укупног извоза. То значи да је учешће Србије у тадашњем укупном југословенском извозу у Грчку било најмање 50--70%, јер су из Србије у извозу били заступљени и остали најважнији југословенски извозни производи у Грчку (житарице, поврће, производи шумарства итд.). У читавом периоду између два светска рата грчки извоз је био скроман, што је представљало препреку за бржи развој укупних билатералних економских односа. Нешто значајнији био је у периоду КСХС (100--316 мил. динара годишње), а знатно нижи у периоду Краљевине Југославије (25--66 мил. динара годишње). Грчки извоз су углавном чинили јужно воће (поморанџе, мандарине, лимун), суво грожђе, смокве, маслине, сирова овчија вуна и др.

После завршетка I светског рата, а на основу ранијих концесија које су биле дате Краљевини Србији, Грчка је по Конвенцији из 1923. уступила КСХС као Слободну трговинску (царинску) зону део морске луке у Солуну. Том конвенцијом било је предвиђено да коришћење слободне зоне у луци Солуна буде на 50 година. Промет у зони је растао до 1932, када је био достигнут обим од 200.000 т, а тај просек је углавном остао и до 1940. Преко зоне/луке у Солуну углавном је ишао извоз оловног и цинковог концентрата из рудника Трепча, затим хромне руде и мањих количина стоке. После разарања у II светском рату, лука је била поново отворена за саобраћај 1954. Преко слободне зоне у Солуну тада је углавном ишао транспорт у транзиту пшенице, памука, дувана, те разних врста руда, с просечним укупним годишњим прометом од 400.000 т. Уговором закљученим 1975. између СФРЈ и Републике Грчке (који је ступио на снагу исте године), утврђено је да Зона престаје с експлоатацијом луке по постојећој Конвенцији из 1923. Зона је дефинитивно ликвидирана јануара 1976.

После II светског рата билатерални трговински односи били су у знаку мале и неуједначене робне размене, све до 1950. када почиње период стабилизације и јачања сарадње. Сами статистички подаци за то време су веома оскудни, непотпуни и недовољно поуздани. Подаци су вођени углавном за ФНРЈ као целину, док за Србију постоје само подаци о извозу и увозу (изражени у вредностима у USD) 1949, када српски извоз у Грчку бележи вредност од 115 мил. USD, а увоз из Грчке 410 мил. USD. Према претходним подацима за 1950. српски извоз је вредео 90 милиона, а увоз 428 мил. USD. За 1951. постоје само подаци о извозу Србије (и то исказани по планској вредности у динарима). По тим подацима извоз у Грчку износио је 15,6 мил. динара и чинио свега 0,59% укупног српског извоза.

У посматраном периоду (од 1971. се редовно објављују потпуни статистички подаци) робна размена Србије с Грчком показује релативну неуједначеност и српског извоза и српског увоза, с тим да Србија у периоду 1971--1991. по правилу бележи већи или мањи суфицит у размени (с изузетком незнатног дефицита у 1974. и нешто већег у 1981). После санкција УН против Србије (1992--1996) Србија од 1997. редовно бележи дефицит у размени с Грчком. Укупна робна размена је ипак релативно скромна у читавом посматраном периоду, у односу на реалне могућности и потребе двеју земаља, односно апсорпционе моћи двају тржишта. После 2000. укупна робна размена почиње да бива стабилнија и да редовно и постепено расте (с изузетком мањег застоја у 2005. због пада српског увоза) до 2008, када достиже укупан обим од готово пола млрд. USD.

Робна структура српског извоза показује преовлађујуће учешће сировина и полупрерађених производа у укупном извозу, с мањим уделом прерађених производа и опреме. Најважнији производи српског извоза у 2009. били су: шећер (19,6% укупног извоза), хартија и картон (премазани, импрегнисани), полиетилен, катоде и секције катода бакра, бели лим дебљине до 0,2 мм, игре с екраном које се пуштају у рад жетоном, електрична енергија, топловаљани челични производи у котуровима дебљине 4,75--10 мм, стирен-бутадиен, каучук у балама, смарт картице, производи од гвожђа добијени директном редукцијом, дрво буково обрађено, дебљине преко 6 мм, нове гуме спољне пнеуматске за путничке аутомобиле. На страни српског увоза најважнији производи били су: поморанџе (8,7% укупног увоза), новине, часописи, периодичне публикације, дозирани лекови, примарни полистирол за експандирање, шупљи профили од легура алуминијума, полиетилен терефталат, примарне легуре алуминијума, профили од нелегираног алуминијума, средства површинска активна органска анјонска, лекови готови за малопродају, конзервисане маслине, цигарете, боје и премази од синтетичких полимера. Предузећа -- највећи српски извозници у 2009. били су: „US Steel" -- Смедерево, Шајкашка фабрика шећера -- Жабаљ, „Tetra pack production" -- Београд, „ХИП Петрохемија" Панчево, Југобет -- Београд, „РТБ Инвест" -- Бор, „Quadra Graphic" -- Београд, „Руднап" -- Београд, „1. мај" -- Пирот, „Фабрика шећера ТЕ-ТО" -- Сента. На страни увоза то су била предузећа: „Глобал прес" -- Београд, „Alumil Yu Industry" -- Чачак, „Галеника" -- Београд, „Делта Макси" -- Београд, „Машинац" -- Краљево, „Neochimici" -- Београд, „ИДЕА" -- Београд, „ФЦГ" -- Београд, „Алумил Срб" -- Чачак, „Metal Globe" -- Београд, „Енерго-Пет" -- Београд, „Austrotherm" -- Ваљево.

Пошто је Грчка земља чланица ЕУ, Србија у билатералној робној размени, од децембра 2000. има преференцијални третман, односно претежно бесцарински извоз на то тржиште, као и извоз без количинских ограничења (изузетак чине квоте за извоз неких прехрамбених производа, као што су: јунеће месо, вино, шећер и пастрмка). Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) између ЕУ и Србије потписан је априла 2008, с тим што је ЕУ донела одлуку да не примењује Прелазни трговински споразум (ПТС), истовремено потписан. Србија је почела с том применом својом једностраном одлуком од 1. I 2009. док је ЕУ то учинила 7. XII 2009. ПТС је формално ступио на снагу 1. II 2010. Важећи билатерални споразуми Србије и Грчке из области привреде су: Споразум о економској и технолошкој сарадњи (ступио на снагу 9. X 2008); Споразум о узајамном подстицању и заштити улагања (од 8. V 1998); Уговор о избегавању двоструког опорезивања у односу на порезе на имовину (од 8. VI 2010); Споразум о међународном друмском превозу робе и путника (од 4. IV 2004); Споразум о ваздушном саобраћају (од 31. V 2005).

Такозвани виши облици укупне економске сарадње с Грчком су релативно веома развијени. То се, пре свега, односи на стране инвестиције у оквиру којих Грчка спада у групу од највећих страних инвеститора у српску привреду, с уложене 2,2 милијарде евра, у периоду после 2000. Готово половина укупних грчких улагања односи се на гринфилд инвестиције (нова предузећа и новоподигнуте фабрике). Грчка улагања капитала највећа су била у сектору банкарства. Грчке банке у Србији имале су у 2010. удео од око 16% у укупном српском финансијском тржишту. Све грчке компаније у Србији запошљавају преко 25.000 радника.

Поред сектора банкарства прилив грчког капитала био је значајан и у сектору трговине (Пословна група „Веропулос" отворила је неколико супермаркета у Београду; малопродајни ланац електро уређаја „Elektroniki Atinou" отворио је 2007. прву продавницу кућних електричних апарата „Megastores elektronika", с улагањем од 1,3 мил. евра); у сектору туризма (компанија „Greek Hotel" купила је хотел „Метропол" за 27,4 мил. евра; хотел „Ин" на Новом Београду купио је грчки бизнисмен Христофорос Петрис, док је грчка хотелска група „Ламбда", која је већ већински власник хотела „Хајат", купила и хотел „Ексцелзиор"); у сектору хране и пића (сопствене фирме „Chipita" и „Delta Ice Cream"); у сектору прераде метала (грчка „Анемота" има 76% акција фабрике за рециклажу металног отпада „Инос Балкан", Ваљево); у сектору фармацеутике, грчка група „Алапис" основала је сопствену компанију „Шумадија а. д. Србија", у коју је уложила преко 10 мил. евра и отворила 40 нових радних места; у сектору хартије и дрвета (сопствене фирме отворили су „Дромеас", „Елиносервики", „МТЦ"); у сектору игара на срећу (компанија „Лутраки" има удео од 39% акција „Гранд Казина", у бившем хотелу „Југославија", Београд). Влада Србије донела је почетком 2012. одлуку да од грчке стране (компаније ОТЕ) откупи њихов удео од 20% акција у Телекому Србије, за 360 мил. евра, чиме је држава постала једини власник националне телекомуникационе компаније.

У Србији је до краја 2010. било регистровано преко 200 мешовитих, сопствених и представништава грчких фирми. Грчко пословно удружење (Hellenic Business Association Serbia) окупља преко 30 компанија с већинским грчким капиталом, које послују у Србији, са циљем да пружа подршку и другим грчким компанијама да инвестирају у привреду Србије. Међукоморска сарадња двеју земаља такође је релативно развијена. ПКС има потписан Споразум о сарадњи с Грчко-српским привредним удружењем из Атине (ESEVE), с Грчком организацијом за промоцију спољне трговине из Атине (ACEI). Привредна комора (ПК) Београда је потписала Споразум о сарадњи с Атинском комором за мала и средња предузећа, Регионална ПК Ниш има споразум с Трговинско-индустријском комором Солуна, а Регионална привредна комора (РПК) Лесковац с Атинском комором за мала и средња предузећа, с ПК Кавале и с ПК Ларисе.

Међудржавни грчко-српски Пословни савет формиран је маја 2005. са циљем координације наступа крупних грчких предузетника у Србији, унапређења привредне и културне сарадње двеју земаља, уз подршку влада. Први Пословни форум (из области прераде дрвета) одржан је октобра 2005; други Пословни форум (из области прехрамбене индустрије и индустрије мермера, гранита и другог камена) одржан је у фебруару 2007. у Атини. У јуну 2010. у Солуну је одржан Трећи пословни форум, на којем је учествовало 38 предузећа из Србије из области прехрамбене, текстилне, машинске и хемијске индустрије, телекомуникација, трговине и услуга, која су успоставила пословне контакте са 65 грчких компанија. Представници више од 40 привредних друштава и предузетничких компанија, института и привредних комора из Србије учествовали су у септембру 2011. на 76. међународном општем сајму у Солуну. Било је присутно 12 предузећа из области пољопривреде и прехрамбене индустрије, седам из металске и електроиндустрије, по три из хемијске, индустрије текстила, коже и обуће, четири из производње намештаја, десет из области технолошких иновација, као и представници из туризма. Примарни циљ овог наступа био је континуирано представљање српске извозне понуде на грчком тржишту. Дан уочи Сајма, у Трговинско-индустријској комори Солуна одржан је Пословни форум „Србија у Солуну 2011 -- перспективе билатералне економске сарадње", као и билатерални сусрети привредника двеју земаља. Билатералним споразумом о програму петогодишње развојне сарадње, који је потписан у Солуну 25. VII 2002, предвиђена је била финансијска помоћ Грчке у износу од 100 мил. евра, за привредну обнову Балкана, пре свега путне инфраструктуре у периоду 2002--2006. Због обостраних проблема и кашњења, важност споразума је била продужена до 2011, с тим да реализација одобрених средстава почне најкасније до 30. VI 2012. Из ових средстава две владе су договориле реализацију два државна пројекта: кофинансирање изградње ауто-пута на Коридору 10 кроз Србију и Пројект развоја мреже оптичких каблова за интернет повезивање академских центара на Балкану, од Новог Сада, Београда, Ниша, Бањалуке, до грчких универзитетских градова. После већег застоја у марту 2013, закључен је уговор између грчке велике грађевинске компаније „Терне" и српске компаније „Коридор 10" у вредности од 100 мил. евра, с тим да су то за Србију бесповратна средства, а Грчка добија кредит од Светске банке у том износу. Грчка компанија гради две деонице на Коридору 10 (аутопут Е75, од Београда, преко Ниша, до македонске границе) у дужини од 31,5 км. Поред тога, на основу угвора потписаног с грчким компанијама „Терне", „Актор" и „Субтера", у јануару 2013, кредит Светске банке користи се и за довршење Источног крака Коридора 10 (Ниш -- бугарска граница). У новембру 2014. в.д. председника ПКС Миливоје Милетић учествовао је у Атини на Генералној скупштини Асоцијације балканских комора и том приликом у разговору с Константином Михалосом, председником Уније хеленских комора, истакнута је потреба већих грчких улагања, као и чешћих билатералних сусрета привредника Грчке и Србије. Могућности сарадње су највеће у домену телекомуникација, ИТ и великих инфраструктурних и енергетских пројеката. С друге стране, Филип Караманолис, председник УО Хеленског привредног друштва у Србији, сматра да су међу секторима могуће сарадње тренутно с највећим шансама туризам и енергетика. До 2015. грчке компаније су инвестирале у Србији више од 2 млрд. евра, у многим секторима (финансијске услуге, хотелска индустрија, енергетика, производња хране, пића, грађевинског материјала и др.). Грчка финансијска криза није се у значајнијој мери негативно одразила на укупну билатералну привредну сарадњу и посебно на робну размену. Пад српског извоза у 2014. био је углавном последица недовољне домаће извозне понуде прилагођене потребама грчког тржишта. НБСр редовно прати пословање грчких банака у Србији и у случају потребе предузеће одређене мере у циљу спречавања могућих негативних утицаја на домаћи финансијски систем. Грчке банке у Србији нису филијале грчких банака, него засебна правна лица основана по српским прописима, па се евентуална промена статуса матичне банке не примењује по аутоматизму на њих. Грчка планира да, у оквиру нових реформи, од четири највеће банке, које иначе послују и у Србији, направи две, а то би се пренело и на одговарајуће банке у Србији (Народна банка Грчке -- Војвођанска банка, Пиреус банка, Еуробанк и Алфа банка). АИК Банка а.д. Београд је преузела грчку Алфа банку потписом уговора 11. IV 2017. куповином 100% акција те банке. Истовремено је одлучено да Алфа банка своје пословно име промени у Јубанка а.д., чиме се и симболично потврђује њен повратак у друштво банака с домаћим капиталом.

Младен Обрадовић

Културни односи. Књижевност. Непосредније везе нове грчке књижевности са новом српском књижевношћу почињу од Доситеја Обрадовића, који је после боравка и образовања у Грчкој (од 1765), прерадио дело А. Византијског (Христоитија сирјеч благи обичаји, рукопис, 1770), а касније и класике (Басне, Лајпциг 1788, делимично по Езопу). Потом ће В. Ракић преводити и прерађивати дела грчке простонародне књижевности: Аврамова жертва (Будим 1799), Цвет добродетелни (Будим 1800), Чуда Богородичина (Венеција 1808). У овом периоду делује и грчки револуционар Рига од Фере: идеје француских просветитеља и Француске револуције прилагодио је стању на Балкану, позивајући на ослобођење од Турака и уједињење балканских народа. Његов Поклич, објављен 1797. у Бечу, превођен је неколико пута на српски (В. Рашић, М. Стојановић, К. Марицки Гађански).

Грчко-српски књижевни односи од друге половине XIX до краја прве половине XX в. обележени су преводима народне епике и лирике. Превођење српских народних песама на грчки почиње 1851. Наредне деценије уследио је чланак Ј. Перваноглуа, са основом у предговору Томазеове књиге Canti Illirici. Након превода српских народних песама на немачки, енглески, италијански и друге језике, у време борбе за народни језик и код Срба и код Грка, након склапања Грчко-српског савеза у Феслауу и напора око оснивања посланстава у Атини и Београду, у Хрисалису се најављују нови Томазеови преводи (1864) као „песме сестре Србије (...) које имају чисто грчку лепоту". Представљање српске народне лирике настављено је Куманудисовим преводима (свадбени, покладни и породични мотиви). Песник А. Мардзокис преводи са предложака на италијанском (Губернатис и Канини): у Атичком ирису је од 1903. до 1905. објавио преводе дванаест лирских песама, а преводио је такође П. Прерадовића и Ј. Јовановића Змаја. Букет, часопис намењен широј публици, од 1924. до 1936. доноси, поред чланака о српским обичајима и веровањима, и већ објављене преводе српске народне лирике. Рубрике Српске народне песме или Одабрани преводи доносиле су углавном целе песме, док су у Балканској филологији и Нашим суседима објављени одломци обредних песама у склопу чланака о српским обичајима и веровањима.

Поткрај XIX в. Владан Ђорђевић преводи на српски А. Р. Рангависа, В. Ангелоса, Д. Вернардакиса, Д. Викеласа, а на грчки приповетке Л. Лазаревића. Из дружења и књижевне сарадње В. Рашића и К. Пасајаниса проистекла је књига Српска поезија (српско издање Бг 2016). Тај подухват је до данашњих дана остао најсвеобухватнији (превео је одломак из Његошевог Горског вијенца, песме Б. Радичевића, Ј. Илића, В. Илића, Ј. Ђорђевића и В. Рашића), а Пасајанисови препеви српских песника одликују се лепотом и полетом, мада су одступања од оригинала понекад велика. Остављајући „јелинско земљиште", В. Рашић је објавио на грчком, а затим и на српском, Успомене са Крфа. Српско јелинско пријатељство из 1916--1918 (Бг 1919). Боравак српске војске на Крфу није наишао на одјек у ондашњој крфској књижевности. Тек почетком XXI в. улази као мотив у грчку књижевност. Коста Асимакопулос посветио је историјски роман Љубав на Крфу (Бг 2006) заједничком животу Срба и Грка на овом острву. Крф и његово гостопримство не заборавља се ни код Срба. Сарадњом крушевачке Багдале и крфског часописа Порфирас српској публици представљене су поезија и проза књижевника рођених на Крфу, а истовремено и сарадника часописа. Сарадници часописа, међу којима и песник, приповедач и критичар Е. Араницис, Атињанин српског порекла, одређују профил Порфираса и одржавају углед водећег часописа још од првог броја (1980). Штампана су заједничка издања Багдале и Порфираса (1994), четири књиге савремене поезије српских песника у грчком преводу (С. Ђорђевић, Ж. Лукић, Љ. Ђидић и Ђ. Стојичић).

У спомен на заједничко ратовање објављен је Викеласов роман Лука Ларас (Бг 1913), с тематиком из грчког устанка. Поводом стогодишњице ослобођења Грчке, мајски број часописа Нова Европа за 1930. посвећен је Грчкој (превод неколико песама К. Паламаса и Г. Сотириса). Преглед превода српских песама и чланака о српској књижевности пружа рад М. Ласкариса „Југословенска књижевност у Грчкој". Упоредо са привредним контактима, јачала је научна и културна сарадња. Осниване су институције за научно изучавање Балкана, у Солуну -- Катедра за балканологију, у Београду -- Балкански институт, покретани часописи, а већ постојећа периодика више простора поклањала је суседима. Српски књижевни гласник је од 1901. до 1941. доносио преводе, чланке и белешке везане за грчку књижевност. Часопис Балканског института Revue Internationale des Ètudes Balkanique (1934--1938) објавио је Ламбридисову студију „La poésie grecque des cinquante dernières années", илустровану преводима грчких песама.

Други светски рат, а затим грађански рат у Грчкој, довели су до прекида дипломатских и других контаката између Југославије и Краљевине Грчке. По успостављању дипломатских односа, први корак на представљању савремене југословенске књижевности учињен је 1954. у часопису Ново огњиште (Neva Estiva): приповетке И. Андрића, М. Лалића, П. Воранца, С. Јаневског, И. Самоковлије и И. Секулић; песме Д. Максимовић, С. Јаневског, В. Парун, Р. Тошовића, Б. Ћопића и Г. Крклеца; студија С. Радојчића „О византијској и средњовековној југословенској уметности"). Са Нобеловом наградом Андрићу (1961) почела је нова ера у грчко-српским књижевним односима. Андрићевим књигама грчки издавачи су се враћали због интересовања читалаца, али и због жеље да његова дела буду представљена вернијим, лепшим преводом (На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и Проклета авлија, те Знакови поред пута штампана су у више издања и превода). У трагању за заједничким у време отоманске владавине преведена су дела Меше Селимовића (Дервиш и смрт и Тврђава).

Хазарски речник М. Павића (превод Леонида Хаџипродромидиса) представљен је грчкој читалачкој публици 1989, као једна од најбољих књига осамдесетих у свету. То Књижевно чудо објавила је иста издавачка кућа и 1991, посебно мушки и женски примерак, док је 1998. и 2003. то учинио издавач Кастаниоти. Та кућа је објавила 1999. у преводу З. Мавроиди две Павићеве књиге: Стаклени пуж. Приче са интернета и Шешир од рибље коже, а Две лепезе из Галате у преводу Исмине Радуловић 2011. и 2016. Д. Киш је заступљен делима Енциклопедија мртвих, Рани јади, Гробница за Бориса Давидовича, Башта, пепео, Клепсидра, Homo Poeticus. Драме Д. Ковачевића често су превођене и игране на многим сценама грчких позоришта*.* Превођени су романи В. Стевановића, Д. Михаиловића, Б. Пекића, Д. Албахарија, Љ. Хабјановић Ђуровић, М. Витезовића, М. Савића, Д. Ћосића, М. Црњанског (Сеобе).

Од српских песника посебно је уважаван В. Попа (у преводима посебних издања његових песама), док су други чешће заступљени у периодици или на пригодним манифестацијама. У српској средини грчки песници су обимније представљени, а за то су посебно заслужни К. Марицки Гађански и И. Гађански. Нобелова награда Сеферију и Елитију, као и светска слава К. Кавафија били су изазови за српске читаоце. Њихове песме објављиване су у више издања. Почетак друге половине XX в. обележили су романи ратне тематике (И. Венезис, М. Стратис, А. Самаракис). Превођење књижевника светског угледа, Никоса Казанцакиса, почело је Доживљајима Алексиса Зорбаса (Сар. 1962; Бг 1969). Посебно интересовање побудиле су књиге о страдањима Грка за време „малоазијске катастрофе" (Д. Сотириу, Ј. Леони). Последњих година све је више превода у којима се на особен начин преплићу живот и прича, мит и стварност (Е. Факину, Велико зелено, Ниш 1996).

Све до краја XX в. значајну препреку представљало је обострано непознавање језика. Оснивањем Катедре за неохеленске студије у Београду 1995. и увођењем српског језика у факултетску наставу у Солуну, Атини и Флорини, превазиђен је овај проблем у великој мери. Министарство за културу (Upourgeivo Politismouv) преко Центра за новогрчки језик (Kevntro Ellhnikhv" Glwvssa") одлучило је да подстакне упознавање са грчком књижевношћу у Европи уз финансијску подршку (1998--2007). Прве књиге проистекле из овог пројекта су Божији сиротани Н. Казанцакиса, Четири једноставна комада М. Лајне, Безумље Ј. Ливадиса. На скоро исти начин и Министарство за културу и информисање приступа превођењу српских аутора на грчки језик. У конкурсу из 2012. посебно је наглашено да приоритет имају преводи на грчки, будући да је Србија била почасни гост на сајму књига у Солуну. За 2016. Министарство је одобрило превод романа Велики рат А. Гаталице на грчки језик. Поред издања, сарадња се одвија и на сајмовима књига. Тако је Грчка 2009. била почасни гост на 54. сајму књига у Београду. Југословенска кинотека приредила је пројекцију филмова заснованих на делима грчке књижевности, а Хеленски фонд за културу изложбу Фотографско путовање по Грчкој. Сусрети писаца на балканском или европском нивоу устаљени су у Србији, увек уз учешће грчких аутора у публикацијама које прате ове фестивале (издања „Смедеревске јесени" или Удружења књижевника Србије). Ратне године у Босни представљене су књигама К. Катариоса Путовање добровољца и Е. Кустурице Смрт је непровјерена гласина и Сто јада.

У проучавањима грчко-српских књижевних односа постоје теме које имају дугу традицију. Тако је са сагледавањем грчких просветитеља у пуном успону и српских на почецима. В. Радишић је први скренуо пажњу на дело Адамантиоса Кораиса, а монографија Грчка и српска просвета В. Ђорђевића (1896) покренула је нова истраживања о Кораису и Доситеју. Проучавање превода лирске народне поезије иницирао је М. Ласкарис; упозорио је на појаву Томазеових превода, а следили су га И. Есих, М. Стојановић, К. Марицки Гађански. Поједини мотиви као што су односи брата и сестре, продате невесте, зидање моста на реци, наишли су на обострано интересовање као паралела стваралаштва не само Грка и Срба, него свих народа Балкана (Г. Мегас, Л. Политис). Српска епика добила је првог тумача у Перваноглуу (Perbavnoglou" Iw., „Periv th" dhmwvdou" twn Sevrbwn poihvsew"" („О српској народној поезији"), изд. Filivstwr I j, 1862). Срби су преко превода са руског стицали прва сазнања о грчкој народној поезији (1863). О устаничким песмама писано је више са српске стране, док је паралелизам хајдука и клефта и сулиота истраживан са обе стране почев од Рашићевих (Клефте и сулиоте, Бг 1892) и Вујићевих студија до студија М. Стојановића (Хајдуци и клефти, Бг 1984).

Представљање грчке прозне књижевности започео је С. Николајевић (Приповетка у Грка: из саверемене грчке књижевности, Бг 1904). У данашње време код Грка сваки превод прати краћи или дужи предговор или поговор са основним биографским подацима, док су код Срба преводи често праћени научним студијама. Српска периодика често доноси аналитичке радове о грчким књижевницима, што ипак није довољно да се сагледа историја књижевности Грчке, а још мање је доступно праћење развоја српске књижевности у Грчкој.

Јованка Ђорђевић Јовановић

Уметност. Остаци зидног сликарства из једне подземне нишке гробнице из IV в. с представама апостола у Рају подсећају и на римске катакомбе и на солунске старохришћанске сликане гробнице, потврђујући да је антички Naissus био под утицајем и Истока и Запада. У оквиру Византијског царства, провинцијски балкански сликари су увек, када је то било у њиховој моћи и у сагласју са жељама ктитора, покушавали да у своја дела унесу или дух престоничке, цариградске уметности или да опонашају стилске обрасце солунских сликарских радионица. Осим што смештају други слој зидних слика у крај XII в., очувани грчки натписи у Св. Петру у Расу говоре и о пореклу њихових твораца. Сматра се да су сликари Милешеве (до 1228) били мајстори школовани у мозаичким центрима Цариграда, Никеје или Солуна пошто су централне делове Владислављеве задужбине украсили златном позадином са исцртаним квадратићима да би подсећали на технику мозаика. Одјек сопоћанског сликарства из 60-их година XIII в. задржао се и у задужбини краља Драгутина, цркви Св. Ахилија у Ариљу (1296), где је очуван један солунски акростих уз грчке натписе на светитељским свицима. Најбољи мајстори краља Милутина, Михаило и Евтихије, образовали су се у највећим византијским средиштима пре но што су око 1310. дошли на српски двор, а Богородичину цркву у Хиландару фрескама је између 1318. и 1320. украсио један од тадашњих најтраженијих цариградских и солунских сликара, Георгије Калиергис, тако да српски храмови из прве половине XIV в. у уметничком погледу не заостају за најбољим престоничким остварењима. Падом града Св. Димитрија под Турке у Поморавље доспевају скупине тамошњих мајстора који у Сисојевцу, Манасији и Каленићу раде првих деценија XV в. укрштајући солунска сликарска искуства с домаћим декоративним системима.

Грчко-српске уметничке везе не јењавају ни током XVI и XVII в., у време обновљене Пећке патријаршије (1557--1690). У настојањима да опонашају највреднија дела из епохе Палеолога или каснији стил Теофана Крићанина, северногрчки мајстори се често потписују радећи у мешовитим групама у српским храмовима, почев од Крушедола (1545), преко Пиве (1604--1606), Ломнице (1607--1608), Пустиње (1622) и Тутина (1646), до Новог Хопова (1608, 1654). На њиховим зидним сликама лако се уочава сличност са фрескама светогорских и других грчких монашких центара у Јањини, Касторији и Метеорима. Критске иконе из XV и XVI в. копирају се на дрворезима српских књига штампаних у Венецији, нарочито у Празничном минеју (1538) Божидара Вуковића и Зборнику (1566) Јакова из Камене Реке. Израђујући минијатуре према дрворезима из венецијанских издања српских илустрованих књига, Гаврил Стефановић Венцловић понавља и старија сликарска решења врхунских грчких мајстора попут Николе Рица и Емануела Цанеса.

Велика сеоба 1690. обогаћује грчко-српске везе укључивањем и грчких Цинцара. Ова културна симбиоза у којој су водећу улогу имале Света Гора и северне области Грчке и Тесалије, пре свих цинцарске вароши (Мосхопоље, Кожани, Касторија), али и околина Солуна и Сера, трајала је током целог XVIII и XIX в. Тада преовлађујући јужнобалкански стил био је познат као левантински или солунски барок, а одликовао се елементима критске, светогорске или солунске сликарске школе с примесама западноевропске уметности. Реч је о учвршћивању православних културних и уметничких веза током турске владавине Балканом, у којем преовлађује потреба за враћањем на златно доба националне самосталности. Присуство сликара с балканског Југа уочљивије је у српским срединама током 20-их и 30-их година XVIII в.: солунски мајстори 1724. осликавају иконостас цркве Св. апостола у Пећи; 1733. један грчки калуђер-иконописац ради у Пешти, а у то време православни храмови у Иригу и Сремској Митровици добијају солунске иконе које њихови угледни мештани доносе с хаџилука; почетком века зограф Спиридон Ливанон украшава иконама православну цркву у Дрнишу, а Грк Константин Димитриу потписује се 1720. на икони Поклоњења Богородици у манастиру Крупи. На обнови бачког манастира Ковиља 1741. раде двојица грађевинских предузетника из села Ланге северно од Солуна, док нешто касније Теодор Коста, Цинцарин пореклом из истог места, руководи постављањем камених темеља Саборне цркве у Сремским Карловцима. Истовремено, за црквене потребе других епархија набављају се иконе епирских мајстора из Парге, недалеко од Крфа. У манастирима Драчи код Крагујевца и Бођанима у Бачкој између 1735. и 1737. зидне слике израђују две сасвим различите сликарске радионице: премда обе формиране на истим, светогорским узорима, предвођене следбеником Давидом из Селенице и Христофором Жефаровићем, у њима су оличени главни представници једног одлазећег и другог долазећег ликовног израза. Слично је и с параклисима у манастиру Хиландару: док Св. арханђеле (1718) фрескопишу грчки зографи блиски враћању традиционалним тековинама XIV и XVI в., а болничку црквицу Покрова Пресвете Богородице (1740) зидним сликама украшавају грчки сликари отворенији према утицајима западноевропске уметности, параклис Св. Саве (1779) већ осликавају епирски зографи у барокном стилу, угледањем на немачку илустровану Библију Кристофа Вајгла. Грко-Цинцарин Теодор Симеонов Грунтович из Мосхопоља долази 60-их година у Будимску епархију где са помоћницима живопише и украшава цркве у Српском Ковину и Стоном Београду у духу старог епирског сликарства, исписујући и српске и грчке натписе. О распрострањености грчких и итало-грчких, махом сигнираних икона у српским срединама, од којих су многе рађене у Венецији током XVIII и XIX в., посебно говоре њихове збирке у далматинском манастиру Крки, као и у православним општинама у Трсту, Поречу, Пероју, Пули, Ријеци, Шибенику, Задру и Скрадину, Старој цркви у Сарајеву, Црквено-уметничкој збирци у Сентандреји и приватној колекцији икона породице Секулић у Београду. Осим популарисања култова св. Наума, Јована Владимира и Спиридона, на њима се прати и развој иконографских тема попут Богородице Живоносног источника, Богородице Скопиотисе, Богородице Тренодузе и Богородице Руже која не вене. Из планинског насеља Клисура у северозападној Грчкој је градитељ и урбаниста, Цинцарин Димитрије Т. Леко, пензионисан као виши архитекта у Министарству војске Србије; 1893. пројектовао је приватну кућу за свог земљака, трговца Ђорђа Вуча на београдском Тргу Славија (данас зграда Мекдоналдса), а 1902. саградио је своју најлепшу грађевину, Палату Атина на Теразијама. Грчка породица Кумануди пореклом из Трапезунта доселила се у Србију 1829. из Једрена. Банкар Јован Кумануди у свом је поседу, између осталог, имао и механу ,,Грчка краљица" која је као ,,Деспотов хан" саграђена 1835. у стилу академизма. После његове смрти (1866), ова кафана-гостионица у којој се на првом спрату могло преноћити, прелази у посед Јовановог сина Андрије и ћерке Милеве, и бива преименована у ,,Грчку краљицу" (1869). У рукама Милеве Кумануди остаће све до почетка II светског рата. У поратном периоду радила је под именом ,,Плави Јадран", да би јој 1990. био враћен стари назив ,,Грчка краљица". Мада културна целина од изузетног значаја, ова некада култна кафана због одласка предузећа у чијем је поседу била у стечај, од 2008. је затворена и више не ради. У све већем раскораку са својим амбијентом (угао улица Кнеза Михаила и Рајићеве), она се сваким даном све више урушава и неоправдано претвара у градско ругло.

Љиљана Н. Стошић

Музика. Док велика сличност појачких традиција српске и грчке православне цркве говори о вековним блиским контактима, на пољу уметничке музике ситуација је сасвим другачија, мада и са упадљивим паралелама. И Србија и Грчка су се, по ослобођењу од османске власти у првој половини XIX в., окренуле грађењу културе европског карактера, што је подразумевало и преузимање модела уметничке музике коју су до тада неговале само њихове етничке заједнице у суседним државама: српска у Аустроугарској, а грчка пре свега на Крфу, који је до 1864. био под влашћу Велике Британије, претходно кратко Наполеонове Француске, а раније вековима Млетачке републике. Процеси изградње музичких институција -- певачких друштава, школа, оркестара, оперских кућа -- у којима се уочавају многе подударности, упућивали су музичке делатнике на усвајање искустава из развијених европских музичких центара, тако да су комуникације између српских и грчких музичара биле скоро непостојеће.

Најзначајнији догађаји у српско-грчким односима на пољу музике до I светског рата биле су турнеје Београдског певачког друштва 1894, 1895, 1908. и 1914. Свака од њих имала је другачији интинерер, али је увек укључивала градове у којима је била јака грчка заједница (Константинопољ, Солун пре балканских ратова), или Атину, као престоницу слободне Грчке. У тим бурним годинама које су претходиле избијању рата ове турнеје имале су и изразит политички смисао. Диригент Стеван Мокрањац је пажљиво осмишљавао концертне програме, па је тако за наступ у Солуну маја 1894. припремио и композиције у почаст различитим етничким заједницама овог града: своју обраду једне турске песме (Бирчаре си јок), обраду бугарских народних напева од Стевана Шрама, као и једну грчку песму за соло тенор Павла Карера. Широм Грчке нарочито је одјекнуо концерт одржан 16. V 1914. у Атини, на којем су у публици били краљ Константин I, краљица Јелена, премијер Елефтериос Венизелос, амбасадор Србије и други угледни званичници. Претходно је члановима хора -- са којима су били српски новинари, студенти и трговци -- у луци Пиреј приређена изузетно срдачна добродошлица, уз поздраве са грчких бродова и звоњаву са цркава. То је била демонстрација најбољих политичких и културних односа међу државама савезницама у тек окончаним балканским ратовима. У Солуну је гостовало и Академско певачко друштво „Обилић": у јануару 1907, када је на дан Св. Саве одржан концерт којем су, поред осталих, присуствовали представници турске власти и дипломатски кор, и крајем априла 1914.

Иако су контакти између Србије (Југославије) и Грчке између два светска рата били релативно ниског интензитета, неки догађаји су оставили значајнијег трага. Јула 1927. хор Академског певачког друштва „Обилић" гостовао је у Солуну (ту је, поред одлично посећеног концерта, одржан и помен српским ратницима сахрањеним на Зејтинлику), те у Атини, Пиреју и Фалеру. До следећег гостовања у Грчкој дошло је тек новембра 1936. Хор је тада посетио Солун и учествовао у освећењу Спомен-капеле и костурнице у Зејтинлику, а потом се упутио у Атину, где није приређен концерт, али су хористи били изузетно срдачно примљени од тамошње академске омладине.

У значајне догађаје треба убројати и концерт одржан у Атини почетком октобра 1930, на којем је Димитри Митропулос, грчки диригент међународне репутације, извео Балканофонију Јосипа Славенског (критике у грчкој штампи биле су изузетно позитивне). Концерт је био приређен у оквиру Прве балканске конференције којој су присуствовали политички представници Југославије, Грчке, Румуније, Бугарске и Турске, а чији је циљ било разматрање идеје о стварању балканске федерације. Три године касније Митропулос је гостовао у Београду као диригент и солиста на концерту Београдске филхармоније (свирао је Концерт за клавир бр. 3 Сергеја Прокофјева). У Атини је 1933. гостовао и Балет Народног позоришта у Београду. На програму су били Лабудово језеро (П. И. Чајковски), Шехеразада (Н. Р. Корсаков), Половецки логор (А. Бородин), Цвеће мале Иде (П. Кленау), Лицитарско срце (К. Барановић) и Тајна Пирамиде (Н. Черепњин).

Други светски рат и његове последице привремено су прекинули музичке комуникације између Срба и Грка, али већ почетком 50-их година XX в. покренута је идеја о стварању балканског музичког центра. Ова идеја је, нажалост, остала нереализована. После боравка у Југославији, грчка музичка критичарка Александра Лалауни написала је за часопис Музички покрет (Mousikhv kivnhsi") (новембар 1951) изванредно повољан чланак о музичкој култури наше земље. Балет НП у Београду изводи 1952 -- у оквиру Међународног Атинског фестивала, а у амфитеатру Ирода Атичког под Акропољем -- Охридску легенду Стевана Христића, са композитором као диригентом. Београдска филхармонија са диригентом Живојином Здравковићем приредила је следеће године низ концерата у Атини. Једна од најзначајнијих фигура у тадашњем музичком животу Грчке, композитор Манолис Каломирис, изразио је у новинској критици своје одушевљење првим од ових концерата. Каломирис је следеће године боравио у Београду, присуствовао премијери свог једночиног балета Јоланда (30. III 1953, кореографија Димитрије Парлић, Јованка Бјегојевић у насловној улози) и упознао се са истакнутим личностима нашег музичког живота (С. Христић, О. Данон и др.). Утиске је сумирао у опширним чланцима (три под називом „Музика у Београду", а четврти „Грчко-југословенска музичка сарадња") објављеним у дневнику Етнос (април 1953). У оквиру гостовања Балета београдског НП на Атинском фестивалу 1957. Каломирисова Јоланда представљена је и грчкој публици.

Врло запажене наступе на Атинском фестивалу 1964. имала је и Опера НП у Београду. У режији Младена Сабљића изведене су опере Кнез Игор А. Бородина (26. августа) и Дон Кихот Ж. Маснеа (29. августа): кнеза Игора тумачио је Јован Глигоријевић, Дон Кихота Мирослав Чангаловић, а дириговао је Оскар Данон. У водећим улогама у балетима Доксастикон -- Јустинијан и Теодора (Славословље Јустинијану и Теодори) и Еротокритос (Љубавни судија), а у кореографији и извођењу трупе Ралу Ману, на истом фестивалу наступили су 7. VII 1965. београдски балетски уметници Душан Трнинић и Јованка Бјегојевић. На Атинском фестивалу 1974. гост исте трупе био је и Милорад Мишковић у насловној улози у кореодрами Орест (Р. Ману, 3. и 7. септембар).

Знатан културни одјек у Србији имало је извођење балета Грк Зорба Микиса Теодоракиса у Српском народном позоришту у Новом Саду, у поставци Крунислава Симића, са неколико протагониста, међу којима је најдуже и са изузетним успехом Зорбу интерпретирао Константин Костјуков. Од премијере 1994. балет је стално на репертоару, а изводи се и на многобројним гостовањима. Композитор је бесплатно уступио нотни материјал и ауторска права СНП-у, а присуствовао је и премијерном извођењу.

Значајан је и билатерални музиколошки пројекат Српска и грчка уметничка музика. Основна истраживања за упоредну студију, 2005--2007, чији је руководилац била Кети Роману са Универзитета у Атини. Резултат те сарадње су две обимне публикације: Aspects of Greek and Serbian Music (Athens 2007) и Serbian and Greek Art Music. A Patch to Western Music History (Bristol--Chicago 2009).

Мелита Милин

Позориште. Једним од најранијих грчких утицаја на српску драмску књижевност може се сматрати побожна драма у стиховима Жертва Аврамова Вићентија Ракића, објављена у Будиму 1799. Ово Ракићево најпопуларније дело настало је по узору на истоимени комад за који се претпоставља да га је написао Винцецос Корнарос. Грчки народ је заволео и поштовао ово дело, које је извођено приликом разних народних свечаности, због чега су многи двостихови из комада постали народне пословице. Серж Вафиадис, оперски редитељ и директор опере у Атини, континуирано је сарађивао са оперским кућама бивше Југославије.

У области савременог позоришног стваралаштва сарадња између две земље десила се тек у последњој деценији XX и почетком XXI в. Драма Свети Георгије убива аждаху Душана Ковачевића у режији Бранислава Лечића, постављена на сцени Националног позоришта у Атини у фебруару 1995, први је српски комад игран на грчком језику на њиховим позоришним сценама. На грчки је преведено шест драма Душана Ковачевића, које су објављене у књизи Генерална проба самоубиства. На сајму књига у Солуну 2012. Србија је била почасни гост, a том приликом су Вида Огњеновић и Душан Ковачевић говорили о савременој српској драми. У Грчкој је играна и драма Породичне приче Биљане Србљановић.

Велик углед у Грчкој стекао је редитељ Никита Миливојевић. После прве режије драме Иванов А. П. Чехова у атинском позоришту „Аморе" 1997, на сцени истог позоришта 1998. поставља Злочин и казну Ф. М. Достојевског, а на сцени Народног позоришта у Атини 2000. режира Молијеровог Дон Жуана. У НП у Солуну 2002. режирао је Бекство М. А. Булгакова, а 2003. драму Платонов А. П. Чехова. За поставку Три сестре А. П. Чехова у атинском театру „Катиа Дандулаки" 2004. добио је награду „Атинорама" за најбољу режију у тој сезони. У Европском културном центру у Делфима 2005. по мотивима трагедија тебанског циклуса (Седморица против Тебе, Антигона, Едип, Едип на Колону и Феничанке) поставио је комад Моја домовина -- седам снова. На захтев аутора на сцени грчког националног театра 2011. режирао је драму Мајка пса Павла Матесиса. У Грчкој је режирао и Небојша Брадић који је 2005. на сцену атинског позоришта „Метаксургио" поставио драму Т. Вилијамса Стаклена менажерија.

На сценама наших позоришта играна су најзначајнија класична старогрчка драмска остварења, али нема одговарајућег реципроцитета када је реч о савременим грчким драмским писцима и редитељима. Београдско драмско позориште је 2008. представило комад о емигрантима Млеко грчког писца Василиса Кациконуриса. На сцени истог позоришта 2009. играна је Балада о мртвом брату -- Браћа и сестра, представа настала инспирисана народном песмом Браћа и сестра, присутном у поетској традицији пет балканских народа: Грка, Срба, Турака, Румуна и Албанаца. Грчки редитељ Сотирис Хацакис окупио је уметнике из ових балканских земаља, а глумци су играли сваки на свом језику. Нишки културни центар објавио je 2012. књигу изабраних драма Марије Лаине Четири једноставна комада. Грчка је на 54. Сајму књига 2009. у Београду била почасни гост, представљено је десетак писаца, чије су књиге објављене на српском језику, а неки од њих су и успешни драмски аутори.

Филм. У току I светског рата при Врховној команди Војске Краљевине Србије формирана је Фотографска секција која је била задужена и за снимање филмских записа о збивањима на Солунском фронту, а касније и о борбама за ослобођење Србије и уласку српске војске у Београд. Снимао је први српски ратни фото-репортер и сниматељ још из Првог балканског рата, Драгиша Стојановић, а помоћник му је био Михаило Михаиловић, официр Српске војске и један од најзначајнијих пионира филма у Краљевини Југославији. Сачувани су њихови филмови Пожар Солуна (1917) и Солунски процес (1917).

После тих првих филмских додира двe културе, сарадња се измешта у oбласт филмске продукције, а остварена је и пре но што су Србија и Грчка 1959. потписале Споразум о сарадњи у области науке и културе. У продукцији „Авала филма", по сценарију Оскара Давича, а у режији Николе Поповића, 1949. реализован је играни филм Мајка Катина са сижеом о борби грчких комуниста у грађанском рату 1946--1949. Филм снимљен у маниру социјалистичког реализма имао је јасну пропагандну поруку, но услед Резолуције Информбироа и промењених политичких околности завршио је у „бункеру" и први пут је приказан тек 2002. У копродукцији са Грчком, Пуриша Ђорђевић је 1955. снимио свој други играни филм Два зрна грожђа. Сценариста ове мелодраме о грчком руралном миљеу и распаду једне сеоске породице био је Дионисис Милас, продуцент Никос Скулидис, а већину главних улога остварили су грчки глумци. Редитељ је и сам сматрао да је филм лош, чак је много година касније изјавио да је постао популаран због негативних критика којима је овај филм оцењен у новинама. Више од четири деценије касније, 1997. у грчко-српској копродукцији реализован је филм Балканска правила Дарка Бајића. Грчки продуценти су, заједно са продукцијама из других земаља, подржали реализовање још четири српска филма: Туђа Америка (1995) Горана Паскаљевића, Црна мачка бели мачор (1998) Емира Кустурице, Буре барута (1998) Горана Паскаљевића и Црна Зорица (2012), заједнички редитељски подухват Радослава Павковића и грчке редитељке Христине Хаџихаралабус.

Неповољне историјске околности одразиле су се и на развој филмске уметности у Грчкој, зато и не чуди што је веома мало грчких филмова дистрибуирано у Србији. Током 1960-их, када грчка кинематографија доживљава свој златни период, увезено је десет, током 70-их само четири, а 80-их шест грчких филмова. Симболичан увоз наставља се и 90-их када су, углавном, приказивана дела Теа Ангелопулоса. У новије време промовисани су и филмови редитеља М. Репаса и Т. Папатанасиуа, Т. Булметиса, П. Вулгариса и Ј. Смарагдиса. Иако увоз грчких филмова није премашио један посто укупног увоза, најзначајнија остварења представљена су код нас захваљујући београдском Међународном филмском фестивалу (ФЕСТ), организовању дана грчког филма у Центру Сава, као и циклуса филмова Мелине Меркури (поводом 90 година од њеног рођења), те редитеља Никоса Николаидиса у Југословенској кинотеци (2011). Представљен је и савремени грчки документарни филм. Почасни гост Европског фестивала анимираног филма Балканима 2008. била је Грчка, а у оквиру фестивалског програма Омаж грчкој анимацији одржана је мултимедијална изложба Animated Greece: Watch Now!, а представљена су и друга достигнућа грчких уметника у овој области.

У организацији Кинотеке Грчке, Филмског центра Грчке и Филмског центра Србије, од 7. до 13. XII 2006. у Атини је одржана недеља савременог српског филма. Приказани су филмови Журка Александрa Давићa, Шејтанов ратник Стевана Филиповићa, Сиви камион црвене боје Срђанa Кољевићa, Ране Срђанa Драгојевићa, Апсолутних сто Срданa Голубовићa, Југ--југоисток Милутинa Петровићa и Кад порастем, бићу Кенгур Радивојa Андрићa. Сарадњом Филмског центра Србије и Кинотеке Грчке, у Атини је и 2012. поново организована недеља савременог српског филма. Приказано је 13 играних и два документарна филма, а одржан је и округли сто са темом „Балканска кинематографија: перспективе, сарадња и копродукција". Представљени су играни филмови: Отац на службеном путу (1985) Емира Кустурице, Замка (2007) Срдана Голубовића, Турнеја (2008) Горана Марковића, Љубав и други злочини (2008) Стефана Арсенијевића, Беса (2009) Срђана Карановића, Медени месец (2009) Горана Паскаљевића, Тамо и овде (2009) Дарка Лунгулова, Свети Георгије убива аждаху (2009) Срђана Драгојевића, Обични људи (2009) Владимира Перишића, Монтевидео, Бог те видео (2010) Драгана Бјелогрлића, Тилва Рош (2010) Николе Лежаића, Бели, бели свет (2010) Олега Новковића и Шишање (2010) Стевана Филиповића, као и документарни филмови О, Гринго (2010) Дарка Бајића и Синема комунисто (2010) Миле Турајлић. Том приликом договорено је да се недеља српског савременог филма у Грчкој одржава сваке године.

Сарадња између две земље остваривана је и захваљујући личним контактима. Чувени грчки редитељ Тео Ангелопулос сарађивао је са српским уметницима, а његов филм Одисејев поглед (1995) урађен је у копродукцији у којој је учествовала СР Југославија, у њему глуме и наши глумци, а помоћник режије био је Саша Радојевић. Ангелопулос је сарађивао и са Југословенском кинотеком и добио највише признање ове куће „Златни печат". Био је и први који је током бомбардовања Србије 1999. инсистирао да се драгоцени фонд Кинотеке заштити и спасе. Захвалност му је исказана позивом да 2009. свечано отвори њен Центар за дигиталну рестаурацију филмова.

Српски филм се годинама успешно представља и на Солунском филмском фестивалу, најзначајнијем и најстаријем филмском фестивалу у Грчкој, као и на фестивалима у Атини, Међународном фестивалу еколошког филма на Родосу и Међународном филмском фестивалу независних филмских стваралаца у Патрасу. У оквиру програма Ретроспектива на Солунском филмском фестивалу представљени су опуси Емира Кустурице (2008) и Горана Паскаљевића (2009), коjeм је тада додељена и једна од најзначајнијих фестивалских награда „Златни Александар" за допринос филмској уметности.

Нада Савковић

ИЗВОРИ: Статистика Краљевине СХС за 1925. и 1929. годину; Статистика Краљевине Југославије за 1932. и 1939. годину; Статистички годишњак НР Србије за 1951. годину, Бг 1952; Статистички годишњаци СР Србије, 1974--1983; Југославија 1918--1988, СЗС, Бг 1989; Статистика спољне трговине Краљевине Србије за 1909. и 1912. годину; архиве ПКС и Министарства економије и регионалног развоја; Међународни билатерални уговори, Бг (више годишта); Д. Обрадовић, Живот и прикљученија, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: В. Радишић, „Адаманта Кораја Речи о Јелинима о науци и просвети", Голубица, 1842, IV; В. Рашић, Јелада и Јелини, Бг 1874; В. Ву-јић, „Грци и Срби" ЛМС, 1897, 190, 191, 192; A. Martzwvkh", „H poihvsei" twn Sevrbwn", Attikh Iri" 1903--1905; С. Новаковић, Балканска питања и мање историјско-политичке белешке о Балканском полуострву 1886--1905, Бг 1906; Ј. Поповић, Општа црквена историја, Ср. Карловци 1912; Q. Bellianivth", „H Serbikhv yuchv", Eleuvqero" tuvpo", Aqhnav 1916; В. Ђорђевић, Србија и Грчка 1891--1893. Прилог за историју српске дипломације при крају XIX века, Бг 1923; S. T. Lascaris, „La première alliance entre la Grèce et la Serbie", Le Monde slave, Paris, 1926, 9; К. Лефкопаридис, „Преглед савремене грчке књижевности", НЕ, 1930, XXI; Књига о Балкану, II, Бг, 1937; Преглед међународних уговора и других аката од међународног значаја за Србију (1800--1918) и Југославију (1918--1941), Бг 1953, 1962; „Њ. Блаж. Архиеп. Грчке Доротеос, почасни доктор Теолошког факултета", Богословље, 1957, 1; М. Ибровац, „Сродност српске и новогрчке народне поезије", у: Рад конгреса фолклориста Југославије у Вараждину 1957, Зг 1959; T. Stoianovich, „The Conquering Balkan Orthodox Merchant", The Journal of Economic History, 1960, 20, 2; Г. Јакшић, В. Ј. Вучковић, Спољна политика Србије за владе кнеза Михаила (Први балкански савез), Бг 1963; D. Medaković, „Die italo-kretische Malerei und die serbische Graphik des 16. Jhs.", Actes du XIIe Congrès International d'Études Byzantines, 1964, III; D. Djordjević, Révolutions nationales des peuples balkaniques 1804--1914, Bg 1965; D. Dakin, The Greek Struggle in Macedonia (1897--1913), Thessaloniki 1966; М. Ђукнић, Б. Јовановић, Илирска кнежевска некропола у Атеници, Чачак 1966; Грчка, Бг 1967; В. Ст. Караџић, „Грци и Срби", Историјски списи, Бг 1969; Ђ. Мано-Зиси, Љ. Поповић, Нови Пазар, илирско-грчки налаз, Бг 1969; Д. Ђорђевић, Istoriva th" Serbiva" 1800--1918, Qessalonivkh 1970; E. Kofos, Greece and the Eastern Crisiс 1875--1878, Thessaloniki 1975; M. Stojanović, „The Motive of Hayduk in Serbian and Greek Nineteenth Century Poetry", Balcanica, 1975, VI; Љ. Поповић, Архајска грчка култура на средњем Балкану, Бг 1975; К. Марицки Гађански, „Повратак поезији -- савремена грчка поезија", Трећи програм, 1977 (лето--јесен); Д. Тодоровић, Југославија и балканске државе 1918--1923, Бг 1979; Сарадња између Срба и Грка за време својих ослободилачких покрета 1804--1830, Солун--Бг 1979; М. Стојановић, „Српске и грчке народне песме о устанцима", у: Сарадња Срба и Грка за време својих ослободилачких покрета 1804--1830, Бг 1979; М. Стојановић, „Адамантиос Кораис у токовима српског просветитељства", НССВД, 1980, 10; J. Тарнанидис, „Грчка просвета и Доситеј Обрадовић", НССВД, 1981, 10, 1; Б. Слијепчевић, Кинематографија у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини 1896--1918, Бг 1982; M. Стојановић, „Српскохрватско усмено песништво у новогрчкој књижевности", у: Упоредна истраживања, 2, Бг 1982; Greek-Serbian Cooperation 1830--1908. Collection of Reports from the Second Greek-Serbian Symposium (1980), Bg 1982; „The Collaboration Between Greeks and the Serbs from the Fifteenth to the Nineteenth Century. Proceedings of the Third Greek-Serbian Symposium", Balkan Studies, Thessaloniki 1983, 24/2; E. Kyriakoudis, „Les artistes grecs qui ont participé à la peinture murale des régions sous la juridiction du Patriarcat de Peć pendant sa rénovation (1557--1690)", P. Vocotopoulos, „A propos de l'influence de la peinture crétoise sur la gravure serbe du XVIe siècle", Balkan Studies, 1983, 24/2; M. Зотовић, Археолошки и етнички проблеми бронзаног и гвозденог доба Западне Србије, Ужице--Бг 1985; To ellhnikov tragouvdi kai ta tragouvdia twn cai?ntoukwn sth dhmotikhv poihvsh twn Sevrbwn, Tevtarto Sumpovsio Poihvsh", Praktikav, Aqhnav 1985; Д. Косановић, Почеци кинематографије на тлу Југославије 1896--1918, Бг 1985; Ж. Аврамовски, Балканска Антанта (1934--1940), Бг 1986; П. Волк, Историја југословенског филма, Бг 1986; С. К. Кисас, „Бакрорези XVIII века као сведочанство грчко-српских културних веза", у: Српска графика XVIII века, Бг 1986; Митрофан Хиландарац, Света Русија у Совјетском савезу, Хиландар 1987; Д. Медаковић, Барок код Срба, Зг 1988; P. Kitromilides, „Imagined Communities and the Origin of the National Question on the Balkan", European History Quarterly, 1989, 19; K. Mhtsavkh, К. Марицки Гађански, „Савремена грчка проза", Стремљења, 1990, 10--11; M. Stojanović, „Les liens litteraires entre les Serbes et les Grecs dans les années de la première guerre mondiale", у: Proceedings of the fifth Greek--Serbian Symposium, Thessaloniki 1991; Proceedings of the Fifth Greek-Serbian Symposium, Thessaloniki 1991; R. Vasić, „Macedonia and the Central Balkan: Contaсts in the Archaic and Classical period", Ancient Macedonia, 1992, 5, 3; С. Терзић, Србија и Грчка 1856--1903. Борба за Балкан, Бг 1992; D. Panzac, „International and Domestic Maritime Trade in the Ottoman Empire during the 18^th^ Century", International Journal of Middle East Studies, 1992, 24, 2 (May); Р. Васић, „Сребро и злато V и IV века пре н.е. у Србији", ЗРНМЧ, 1994; М. Јовановић, Првих седамдесет година. Балет Народног позоришта, Бг 1994; P. Kitromilides, Enlightment, Nationalism, Ortodoxy. Studies in the Culture and Political Thought of South-Eastern Europe, Burlington 1994; M. Stojanović, „L'heritage linguistique et litteraire hellenique, byzantin et neohellenique chez les peuples balkaniques", Balcanica, 1996, XXVII; М. Вукелић, „Слика о Грцима у нашој књижевности", ЗФФ, Бг 1997, 19; Ј. Пападрианос, „Седам деценија србистике (1926--1996)", МСЦ, 1997, 26, 2; J. Шантић, Душан Трнинић, Бг 1997; 24; М. Милошевић, Србија и Грчка 1914--1918. Из историје дипломатских односа, Зајечар 1997; E. Ginio, „The Administration of Criminal Justice in Ottoman Selanik (Salonica) during the Eighteenth Century", Turcica, 1998, 30; С. Јовичић, С камером и пушком: Драгиша М. Стојадиновић, Бг 1999; Рига од Фере -- 200 година Бг 1999; Лексикон пионира филма и филмских стваралаца на тлу југословенских земаља 1896--1945, Бг 2000; Р. Клог, Историја Грчке новог доба, Бг 2000; С. Павловић, Историја Балкана, Бг 2001; П. Мутавџић, Д. Тодоровић, С. Ђорђевић, „Кораис и философске основе просветитељства", АФФ, Бг 2001, 23, I; Р. Кремптон, Балкан после Другог светског рата, Бг 2003; С. Бабић, Поглаварство и полис, Бг 2004; M. Mazower, Salonica. City of Ghosts, London -- New York -- Toronto -- Sydney 2004; Р. Поповић, Православне помесне цркве, Бг 2004; Б. Мајданац, М. Радојчић, Академско певачко друштво „Обилић" 1884--1941, Бг 2005; И. Негришорац, „Балкански видици српске књижевности у периоду транзиције (1989--2005)", Studia Balcanica Bohemo-Slovaca, VI, Brno 2006; C. Stamatopouvlou-Basilavkou, Arceivo Rallouv" Mavnou, H zwh kai to evrgo th", vEfeso" 2005; Љ. Стошић, Српска уметност 1690--1740, Бг 2006; D. T. Bataković, „Serbia and Greece in the First World War. An Overview", Balkan Studies, 2004, 45/1, Thessaloniki 2006; „Грчка -- земља партнер", Преглед, април 2006; Н. Радосављевић, Православна црква у Београдском пашалуку 1766--1831. Управа Васељенске патријаршије, Бг 2007; N. Mosusova, „The Legend of Ochrid and Zorba the Greek: The Popularity of Ethnic Ballets in Serbia and Elsewhere", у: M. Veselinović Hofman (ур.), Musical Folklore as a Vehicle, Bg 2008; K. Romanou, „The Pendulum Case. Musicians' Dilemmas in 'Marginal Societies'", у: Д. Деспић, М. Милин (ур.), Простори модернизма: опус Љубице Марић у контексту музике њеног времена, Бг 2009; П. Мутавџић, „Доситеј и балкански народи", НССВД, 2009, 38, 2; M. Мишковић, Играти живот, Бг 2009; В. Јовановић, Oпера Народног позоришта у Београду. Инострана гостовања у XX веку, Бг 2010; Централни Балкан између келтског и грчког света. Кале-Кршевица 2001--2011, Бг 2012; Ј. Ђор-ђевић Јовановић, „H neoellhnikhv logotecniva se avlle" glwvsse"", Gnwvrismo" kai xevno", Qessalonivkh 2012; „Иво Андрић у преводима на грчки", НССВД, 2012, 41, 2; М. Стојановић, Поглед са Акропоља, Бг 2012; „Одјек солунске теме Богородица Ружа која не вене у Музеју Будимске епархије", СЗб, 2013, 4; „The Holy Virgin Unwithering Rose and The Sacrifice of Abraham in Greek and Serbian Painting (18--19th Centuries)", Greek-Serbian Relations (18--19th Centuries), Athens 2013; P. Kitromilides, „Dositej Obradović and The Greek Enlightment", Balcanica, 2013, 44; A. Трикупис, „Београдско певачко друштво у огледалу грчке штампе: концертне турнеје 1894--1914", у: Б. Милановић (ур.), Стеван Стојановић Мокрањац (1856--1914). Иностране концертне турнеје са Београдским певачким друштвом, Бг 2014; Ј. Ђорђевић Јовановић, „Крф у српској и грчкој књижевности", у: Савремено изучавање српског језика и књижевности и словенских језика као матерњих, инословенских и страних, Бг 2014; Информација о привредној сарадњи Србије са Грчком, Бг 2015; Đ. S. Kostić, ,,The Greek Queen: A Case Study of an Inn", Lj. Stošić, ,,The Holy Virgin the Unwithering Rose and the Sacrifice of Abraham in Greek and Serbian Painting", Greek-Serbian Relations in the Age of Nation-Building, Athens 2016.

 

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)