ГРЧКИ ЈЕЗИК

ГРЧКИ ЈЕЗИК, посебан огранак индоевропске породице језика, један од балканских језика и класични језик (поред латинског). Данас њиме говори око 13 милиона људи у Грчкој, на Кипру, у јужној Албанији и у неколико историјских енклава на Средоземљу. Г. ј. заузима изузетно важно место у историји европске културе и образовања као средство ширења античког наслеђа: књижевности, филозофије, политичке мисли, медицине, природних наука итд., чија је терминологија директно преузимана -- или калкирана, тј. по грчком моделу превођена -- у све европске језике, почев од латинског. И данас се на основу г. ј. стварају термини за савремене појмове (атом, биоскоп, нанотехнологија, телефон). Као lingua franca хеленистичког доба, грчка којна је и језик Новог завета на којем се хришћанство првобитно ширило. Од почетка II миленијума п.н.е. г. ј. је непрестано присутан на југу Балканског полуострва, одакле се ширио на околна острва све до Крита, на Малу Азију и широм Средоземља, колонизацијом од VIII в. п.н.е. (јужна Италија и Сицилија, тзв. Magna Graecia, Црно море, Левант), потом и даље освајањима Александра Великог (Египат, Блиски и Средњи исток до Индије). Равноправан с латинским у Римском царству, након његове деобе био је званични језик Византијског царства, а после пада Цариграда и један од језика Османског царства, да би се у XX в., после изгона јонских Грка из Турске 1923, свео на званични језик у Грчкој, на Кипру (поред турског) и у Европској унији. Међу индоевропским језицима г. ј. има најдужу писану традицију у континуитету од 34 века. Најранија посведочена фаза је микенски грчки, забележен слоговним писмом званим „линеар Б" на глиненим таблицама из XIV--XIII в. п.н.е. нађеним на Криту, Пелопонезу и у Теби. Алфабетска писменост непрекидно траје од VIII в. п.н.е. на фонетском писму насталом адаптацијом феничког алфабета. Осим прагрчког, језика који је реконструисан, а датира се на крај III и почетак II миленијума п.н.е., у историји г. ј. разликују се три основна периода: старогрчки (XIV в. п.н.е. -- IV в. н.е., издељен у четири етапе: архајску до VIII в. п.н.е., класичну до IV в. п.н.е., хеленистичку до I в. н.е. и позногрчку до IV в. н.е.), средњогрчки (V--XV в.) и новогрчки (од XV в.). Од почетка писане историје г. ј. показује изразиту дијалекатску разуђеност -- можда узроковану сукцесивним таласима досељавања грчких племена, а свакако подстакнуту географским и политичким факторима. Мноштво говора појединих градова и њихових колонија групише се у четири макродијалекта: аркадско‑кипарски (потомак микенског), јонско‑атички, еолски и дорски (са северозападним говорима). На свима се (осим на аркадско-кипарском) развила богата књижевност, при чему су поједини жанрови остајали везани за различите дијалекатске подлоге на којима су поникли (независно од завичајног говора самог писца): епска поезија за мешавину старојонског и еолског (Хомер), проза за јонски (Херодот), хорска лирика за дорски (Алкман, Пиндар), лирска поезија за острвски еолски (Алкеј и Сапфо). Атички дијалекат из V--IV в. п.н.е., на којем се развила трагедиографија (Есхил, Софокле, Еурипид), комедиографија (Аристофан), филозофска и научна литература (Платон, Аристотел) представља класични г. ј. који је предмет класичног образовања у Европи од хуманизма до данас. Од V в. п.н.е. политичка и културна превласт Атине дају престиж њеном говору, те атички, са примесама јонског, постаје општи наддијалекат. Из те мешавине у хеленистичко доба настаје јединствен језички идиом, тзв. којна (koinh; diavlekto" 'заједничко наречје'), у којем је облику г. ј. Александровим освајањима доживео највећу експанзију као језик администрације и културе, на који је преведен Стари завет, и на којем је касније настао Нови завет. Којна се рано раслојила на књижевни језик (архаизиран према атичком предлошку) и на језик свакодневне употребе (који се даље развијао у средњогрчки и новогрчки). У распону од преко три миленијума континуитет идентитета г. ј. очуван је кроз различите ступњеве развоја; од новозаветног грчког наовамо свест о историјском јединству одржавана је не само високим образовањем, него и религиозном праксом свих говорника г. ј.

Особеност фонетике класичног г. ј. у односу на индоевропски прајезик изразита је у консонантском систему: прелаз звучних аспирата у безвучне (bh, dh, gh > f, q, c); нарочити рефлекси лабиовелара k^u^ и g^u^ (пред вокалима предњег реда у већини дијалеката дају дентале t, d, q, иначе лабијале p, b, f); рано губљење гласова ј и v; слабљење спиранта s на почетку речи у тзв. spiritus asper итд., док су остале разлике незнатније. Кључне промене почеле су да се дешавају крајем антике, пратећи развој којне: покретни мелодијски нагласак (са два основна тона, акутом/грависом и циркумфлексом) прелази у ударни акценат; систем од пет вокалских фонема губи дистинкцију по дужини/краткоћи и своди се на пет основних самогласника (а, е, i, о, u); већина дифтонга се монофтонгизује (ei, oi, ai, ou), променом изговора неких самогласника (h, u) развија се итацизам; безвучни аспирирани оклузиви /p^h^/ и /t^h^/ прелазе у безвучне фрикативе /f/ и /θ/, звучни оклузиви /b/, /d/, /g/ у њихове звучне фрикативне парњаке //b/ (касније /v/), /ð/, /g/; spiritus asper се губи (стгр. iJstoriva [хисториа], нгр. istoriva [историа]). Све те фонолошке разлике правопис није регистровао (осим акцента и аспера, тек у новогрчком). Битне промене у морфологији г. ј. чине губитак датива (од индоевропских осам падежа, преко старогрчких пет, остају четири) и нестанак инфинитива (уз ређу употребу партиципа); од три броја дуал се губи, од четири глаголска начина ишчезава оптатив (остају индикатив, конјунктив, императив); три стања (актив, медиј и пасив) своде се на два (актив и медиопасив); две групе времена, главна (презент, футур, перфекат) и историјска (аорист, имперфекат, плусквамперфекат) развијају опозицију претеритна и непретеритна, а сложена времена изражавају се перифрастичним конструкцијама. У лексичком фонду г. ј. преовлађују речи из индоевропског наслеђа, са више наноса позајмљеница: најстарије потичу из језика предгрчких старинаца, „Пелазга" (поред неких топонима и фитонима, то су речи за море, острво, кормиларење), касније из персијског, семитског, латинског, а од средњег века из венецијанског, турског. У новогрчком као називи за хлеб, вино, воду, свињу, овцу нису очуване класичне речи, него су оне замењене периферним синонимима, поимениченим придевима и сл.: стгр. yw vmo" 'залогај, комад' > нгр. ywmiv 'хлеб' (од чијег акузатива ywmivn, преко тур. somun, потиче срп. сомун).

Новогрчки је донедавно био обележен диглосијом (паралелним постојањем и употребом две лексички и граматички различите варијанте истог језика) која је озваничена почетком XIX в. (са обновом грчке државне самосталности), а службено укинута 1977. откад тече процес интеграције катаревусе (kaqareuvousa), „чистог језика", књижевног језика заснованог на атицистичкој којни, и димотике (dhmotikhV ), „народног" књижевног језика базираног на живом говору (претежно јужних дијалеката). Побројани развојни процеси у новогрчком су до краја спроведени у димотичкој варијанти, која осим наслеђених црта садржи и неке адстратне елементе, балканизме који спадају у комплекс одлика Балканског језичког савеза.

Утицај г. ј. на српски био је знатан и значајан. Стара српска писменост развила се на основу старословенске, а ова у IX в. превођењем са грчког на дијалекат македонских Словена из околине Солуна. Од два старословенска писма, ћирилица, која је превладала, представља адаптацију грчког алфабета. Грчки утицај на старословенски, а преко њега и на словенске књижевне језике, присутан је у лексици (позајмљенице и калкови, првенствено из домена духовне културе) и синтакси. То важи и за српску редакцију црквенословенског језика -- српскословенски. У говорни језик Срба средњег века -- старосрпски, ушао је знатан број грчких речи, првенствено за појмове материјалне културе (→ грецизам). Језички развој од старогрчког до новогрчког ишао је у правцу развоја особина карактеристичних за Балкански језички савез, којима је у већој или мањој мери захваћена и већина српских дијалеката, поготову они на југоистоку. У периоду XVIII--XIX в., са укључивањем Срба у европске културне токове, грчко језичко и културно наслеђе прима се посредством класичног образовања и путем усвајања модерне научне и стручне терминологије, увелико засноване на класичним језицима -- старогрчком и латинском.

ЛИТЕРАТУРА: М. Будимир, Љ. Црепајац, STOICEIA ELLHNIKA*. Основи грчке глотологије*, Бг 1979; Џ. Чедвик, Mикенски свет, Бг 1980; Р. Браунинг, Средњовековни и савремени грчки језик, Лозница 2005; Р. Шмит, Увод у грчке дијалекте, Ср. Карловци -- Н. Сад 2005.

Ј. Влајић-Поповић