ГРБИЋ, Никола

ГРБИЋ, Никола, одбојкаш, тренер (Зрењанин, 6. IX 1973). Под утицајем оца Милоша, он је, као и старији брат Владимир, почео да се бави одбојком врло рано, најпре у ГИК Банату из Зрењанина (1987--1990), а затим у Војводини из Новог Сада (1990--1994), у којој је показао да је изузетан таленат као дизач. Играчку каријеру наставио је у иностранству играјући током готово целе каријере у Италији (Габека из Монтикјарија 1994/95, Трако из Катаније 1995/96, Габека 1996/97, Алпитур из Кунеа 1997--1999, Сисли из Тревиза 1999/2000, Асистел из Милана 2000--2003, Копрасистел из Пјаченце 2003--2007, Итас из Трентина 2007--2009. и Бре банка Ланути из Кунеа 2009--2013). Играчку каријеру завршио је у Зениту из Казања (Русија) 2013/14. и одмах потом почео тренерску прихвативши понуду Перуђе (Италија). Првак Европе у клупској конкуренцији био је 2000. и 2009, Куп купова освојио је 1998, Куп врхунских тимова 2006, Куп ЦЕВ 2010, а европски Суперкуп 1997. и 1999. Титулу националног првака освајао је у Југославији (1993, 1994), Италији (2008, 2010) и Русији (2014), док је у националном купу био први у Југославији (1994) и Италији (1999, 2000, 2011). Супершампион Италије био је 2010, а једном је тријумфовао и у италијанској Другој лиги (1996). Од квалификација за Европско првенство 1995, првог такмичења на којем је репрезентација СР Југославије учествовала после укидања забране учествовања у међународним такмичењима, па до Светског првенства 2010. био је незаменљив у првој постави, а касније и дугогодишњи капитен. За њега су везани највећи успеси српске одбојке. Са олимпијских игара има једну златну медаљу (Сиднеј 2000) и једну бронзану (Атланта 1996), са светских првенстава једну сребрну (Токио 1998) и једну бронзану (Рим 2010), а са европских шампионата једну златну (Острава 2001), једну сребрну (Ајндховен 1997) и четири бронзане (Атина 1995, Беч 1999, Рим 2005, Москва 2007). Поред тога био је у Светској лиги четири пута други (Мадрид 2003, Београд 2005, Рио 2008, Београд 2009) и два пута трећи (Бело Хоризонте 2002, Рим 2004), а по једном трећи у Купу изазивача (Токио 1996), Великом купу шампиона (Токио 2001) и Светском купу (Токио 2003). Југословенски олимпијски комитет прогласио га је за најбољег спортисту у земљи 1997, а за најбољег спортисту Војводине изабран је 2010. Добитник је Националног спортског признања за посебан допринос развоју и афирмацији спорта (2007) и Мајске награде Спортског савеза Србије 2011. Био је и најбољи одбојкаш Европе 1997. у избору Европске одбојкашке конфедерације. Као дизач проглашен је за најбољег на европским првенствима 1997, 2001, 2003. и 2005, у Светском купу 2003, на Светском првенству 2010. и финалним турнирима Светске лиге 2009, Купа врхунских тимова 2006. и Купа ЦЕВ 2010. Од 2015. селектор је репрезентације Србије, која је већ на првом такмичењу у Светској лиги освојила сребрну медаљу.

ИЗВОР: Архива Одбојкашког савеза Србије.

ЛИТЕРАТУРА: Олимпијски вековник, Бг 2012.

И. Цветковић