ГРБАЉ

ГРБАЉ, удолина у Црној Гори ограничена Врмачким гребеном (на северозападу) и Ловћенским странама (на југоистоку), а на југозападној страни Луштичким гребеном и његовим наставком према југоистоку. Северозападни део удолине је низак и делимично потопљен морем (Тиватски залив), средишњи је виши и достиже око 100 м н.в., а југоисточни се спушта до Мрчевог поља и обале мора код увале Јаз у близини Будве. Северозападни део Г., Солиоско поље, највећа је равница у Боки Которској у којој су простране солане и Тиватски аеродром. Део Г. подно Ловћенских страна зове се Горњи Г., а југозападни део Доњи Г. Правцем северозапад--југоисток дугачак је око 15 км, а заузима површину од око 95 км^2^. У геолошком погледу Грбаљско поље представља флишну удолину дугу око 15 км и широку око 3,5 км. Ова флишна зона према падинама Ловћена подилази под слојеве тријаса и креде. Дуж подножја Ловћена су дебеле наслаге плеистоцених бреча, које су формирали периглацијални процеси. Еоцени флиш гради и брежуљке између Тивта и Будве (Зекова глава 67 м, Превлака 23 м, Дебела глава 36 м), који су заобљени и обрасли приморским жбуњем, а има и култивисаних. Рељеф Г. је разноврстан. Грбаљско поље даје утисак плодне равнице, док је на странама терен више брежуљкаст. Кречњачки брежуљци у Доњем Г. одвајају поље од Јадранског мора и издижу се у следећем низу: Ограђена гомила (364 м), Градиште (425 м), Прчја глава (409 м), Космач (290 м) и Грабовац (251 м). Ови брежуљци немају велике висине које би спречавале продирање ваздушних струја са мора. У Горњем Г. је висораван која се простире од Котора према Будви и носи назив Ловћенско подвршће. У овом делу надморске висине су нешто веће: Горажда (556 м), Голиш (1.046 м), Коловир (1.474 м). Врло је мало оголићеног и кршевитог терена. Читаво подручје је прекривено листопадном шумом, ливадама и ситногорицом. Клима у Г. је скоро иста као и у целој Боки (измењена средоземна клима са незнатним променама годишње температуре), па се осећају и приморски и планински утицаји. Изразити су зимски благ и кишовит период и летњи топао и сушан, прелазна годишња доба немају велике разлике. Зимске хладноће и летње жеге ублажује утицај мора. Пролеће брзо прелази у врело лето, а јесен је изразитија и веома пријатних температура. Средње температуре током јула су око 25 ºС, а током јануара око 10 ºС. Ретки су дани са температуром испод нуле. Најчешћи ветар је југо, који је топао и углавном доноси кишу. Поред југа, честа је и бура која је хладна и доноси суво време. Количина падавина је око 1.000 мм. Зими одређене висине имају одговарајуће границе смрзавања, тако да је карактеристична линија око 600 м н.в. која дели кишу од снега. Због тога села у Горњем Г. (Голиш, Коловир, Поди, Иванова Корита) зими имају снежни покривач док он у осталом делу не постоји. Подручје Горњег Г. је веома богато водама и то изворима, те се дешава да у зимском периоду дође до плављења Грбаљског поља. Углавном целе године извори имају воде, али им се током летњег периода издашност знатно смањи. У Доњем Г. има само један извор воде, Грбаљ вода у Побрђу. У кишном периоду јављају се многобројне бујице које таложе најразноврснији ерозивни материјал. Највећи део површине Г. прекривен је алувијалним замљиштем различитог састава, где има глиновитих делова, али и песковитих и шљунковитих. Знатно је мање црвенице, агенетичких и скелетних земљишта. Од масива Ловћена ка мору вегетација се смењује од чистих голети до ниског зимзеленог растиња. Некада је Г. имао знатно веће површине под шумом, но, она је у великој мери искрчена. Крчење шуме било је најинтензивније током млетачке, турске и аустријске владавине. Поред њих, крчењу шума допринеле су и козе које су некад биле бројне у овој регији. Пошто се налази у умереном појасу са благом климом, овде успевају житарице, воће и поврће. Најбоље услове имају агруми, потом маслина, смоква, винова лоза и нар. Лековито и ароматично биље такође је распрострањено. Ова област није посебно фаунистички богата. Има велики број врста птица, затим отровних змија, зечева. Море је богато рибом (бела, плава риба), раковима, хоботницама и др. На Г. нема великих насеља, само малих села, највећим бројем изграђених по планинским странама. Најнижи, повремено плављени делови су ненасељени. Главне саобраћајнице су магистрални пут Будва--Тиват и споредни пут који се од њега одваја према Котору.

М. Бубало Живковић

Историја. О збивањима на Г. пре XIV в. зна се веома мало. Делио је судбину суседних градова Котора и Будве и током већег дела раздобља од досељавања Срба до краја XII в. био је под влашћу византијског цара. У XI в. налазио се у границама Дукље. Поп Дукљанин наводи га као Gripuli, Grispuli. Велики жупан Стефан Немања укључио га је у деветој деценији XII в. у границе Србије. Његови житељи имали су дужност да двор српског владара снабдевају рибом. Краљ Милутин, с мајком, краљицом Јеленом, уступио је жупу Г. Котору око 1307. Которска влада поделила је земљу на ждребове, веће парцеле земљишта, које су се делиле на 24 карата или карубе. Територија Г. делила се на Горњи и Доњи Г., а према катастиху из 1430. у Горњем је било 23 ждреба, а у Доњем 22, што даје укупно 1.080 карата земље. Карати земље са људима требало је да се поделе између властеле и грађана, али су први доминирали као поседници земље. Право врховног власништва задржала је општина па је зато располагање било ограничено на наслеђивање и давање у мираз. Сељаци затечени на поседима везани су за земљу, сведени на статус посадника, са новчаним и натуралним обавезама према општини и господарима. Сељаци су сматрали да су им тиме ускраћени слобода и наслеђена права на земљу. Временом је њихова зависност ослабила па се током XV в. готово у целости прешло на систем закупа, тзв. ливел, а сељаци су добили пуну слободу кретања. У административном погледу ван граница Г. остале су солане у Солиоцком пољу јужно од Превлаке, у чијем коришћењу су Которани учествовали мањим делом. Представници општине у Г. били су кнезови или судије, називани и кнезови Срба и свих посадника. Г. је био главна житница Котора и доносио му је знатне приходе у новцу. Након што је Котор изгубио заштиту Немањића, Г. су у више наврата пустошили обласни господари -- Радич Црнојевић 1395, а почетком XV в. Балша III. Као део которског дистрикта Г. је дошао под власт Венеције 1420. Незаконито протеривање са земље, повећање намета, сече винограда, забране локалних зборова, насртаји на православце били су узроци који су Грбљане терали да устану против Которана, охрабривани њиховим невољама у раздобљима српско-млетачких ратова и успостављањем врховне власти Венеције, која је дозвољавала да земљу држе и странци и црква, наступала као врховни арбитар у споровима Грбљана и Которана, олакшала начин држања земље сељацима увођењем ливела. Користећи ратовање деспота Стефана с Млечанима, Црнојевићи су 1421. заузели Г., а његови житељи одбили су да плаћају дажбине до 1428. Побуна подигнута 1433. брзо је окончана, али 1448. Грбљани су се ставили под деспотову заштиту и удружили са сељацима суседних области. Побуну је 1452. угушио Стефаница Црнојевић. Грбљани су се поново дигли 1465. У немогућности да успостави власт у Г., Венеција је управу над њим поверила Ивану Црнојевићу 1469, уз обавезу убирања прихода за Котор. У време Ивановог изгнанства Венеција је 1481. повратила Г., али је Иван 1489. заузео део којим је господарио и његов син Ђурађ до 1496. Двовлашће у Г. окончано је 1497, када је скадарски санџак-бег Ферис, на позив Грбљана, који више нису хтели да трпе круту и непомирљиву власт Котора, прогласио врховну власт османског султана.

Ђ. Бубало

У раздобљу 1497--1718. Г. је био погранична област Османског царства и једна од нахија Црногорског кадилука, чије се седиште налазило најпре у Жабљаку, а касније у Подгорици. Углавном је био под управом скадарског санџакбега, изузев од 1513. до краја треће деценије XVI в., када је био део Црногорског санџака којим је управљао син Ивана Црнојевића Скендербег (Станиша), и око 1570, када је био привремено подређен дукађинском санџакбегу. Становништво је било претежно православно и припадало је Цетињској епископији Српске патријаршије. Житељи Г. имали су особен правни статус у оквиру Црногорског кадилука. На то је пресудно утицала структура фискалних прихода из ове области и чињеница да су они припадали султановом хасу, што је погодовало развоју сеоске самоуправе и јачању регионалног идентитета Г. О прикупљању и дистрибуцији државних прихода у Г. старали су се чиновници (емини и назири) пореске канцеларије у Новом и више установе извршне власти у Босанском ејалету, а посредничку улогу у остваривању њихове комуникације са становништвом имала су четворица грбљанских кнезова. Највредније привредно добро у Г. биле су Црнојевића солане, a у њима је током XVI и XVII в. произвођена со у вредности од око 4.000 млетачких дуката годишње, што је било близу половине свих државних прихода из Црногорског кадилука. У соланама су били стално запослени солари (тузџије), који су уживали пореске повластице. Остали део становништва Г. имао је статус филуриџија и паушално (одсеком) плаћао умерене новчане дажбине. У попису из 1523. у областима Горњег и Доњег Г. регистровано је 27 насеља с 557 домаћинстава, што је чинило око 15% становништва Црне Горе. Од тога је статус солара имало 56,2%, а филуриџија 43,8% домаћинства. Которски племић Маријан Болица забележио је 1614. да је Г. имао 742 куће. Поред поменутих солара, на неплаћени двоседмични рад у солане је сваке године долазило и око 2.000 Црногораца, који су на тај начин испуњавали радну обавезу (кулук) према држави. О уредном извршавању ове обавезе старао се црногорски кадија. Током Кандијског рата (1645--1669) млетачки дужд Франческо Молин је 23. VII 1647. издао указ о примању Г. под власт Венеције. Самоуправа Грбаљске комунитади (општине) требало је да буде уређена по узору на самоуправу Паштровића, али је по окончању рата Г. ипак остао у Османском царству. Пошто је дужд Ђовани Корнер 30. XI 1715. потврдио указ из 1647, Г. је под власт Венеције званично дошао после окончања Млетачко-турског рата 1714--1718. и остао у њеним границама до укидања Млетачке Републике 1797.

Током Наполеонових ратова, Одредбама мировног уговора из Кампоформија 1797, Г. је са Млетачком Далмацијом и Албанијом додељен аустријским Хабзбурзима, одредбама Тилзитског мира (1807) ушли су у састав Француског царства и 1809. постали део Илирских провинција, Бечким конгресом (1815) били прикључени Аустријском царству, у чијем су саставу остали до 1918.

Н. Шулетић

Грбљани су се повремено бунили против државних власти. Тако је 1802. избила побуна претежно из социјалних разлога, али и због дволичне аустријске политике, трвења већинског православног и мањинског католичког становништва и подстицаја митрополита Петра I Петровића Његоша. У одлучном тренутку 1804. Црногорци нису притекли у помоћ Грбљанима, па је побуна угушена. Грбљани су се 1806. побунили и против одлуке да Француска преузме Боку Которску, а затим су јој заједно са осталим Бокељима и Црном Гором објавили рат. У Г. је 1808. избила побуна због хапшења од стране француских власти које су побуну угушиле репресалијама.

В. Иветић

Дубински узроци отворене побуне Грбљана против хабзбуршке власти у Боки били су у тешким пореским оптерећењима, од којих нека нису била наметнута осталим бокељским општинама. Ни након двије неродне године власти им нису смањиле пореска оптерећења, а порез у оружју, накиту, посуђу и стоци скупљан је силом. Депутације Грбљана у Задар и Беч нису постигле никакве резултате. Непосредно под утисцима револуције која је угрожавала и само Царство, Грбљани су већ од марта 1848. одбијали плаћање пореза. Стање је кулминирало приликом избора посланика из Боке за „прву Конституанту Царства", заказаних за 26. VII 1848. у Котору. Том приликом Грбљани су силом спријечили одржавање избора и потпуно се одметнули од власти. Једна њихова депутација отишла је на Цетиње по помоћ од црногорског владике и са званичним приједлогом за уједињење Г. са Црном Гором. Међутим, Петар II их је савјетовао да остану мирни и покоравају се властима, правдајући се да због њих не може кварити односе са Аустријом. Грбљани су сазвали два састанка са представницима свих бокељских општина, у Бијелој код Херцег Новог и на острву код Пераста, али нису наишли на разумијевање осталих Бокеља. Пошто је Аустрија у то вријеме имала великих проблема у гушењу побуна широких размјера, прве акције Грбљана остале су без одговора власти, осим што им је аустријски поглавар Боке забранио долазак на которски пазар, гдје су продавали сву своју робу.

Тек средином септембра 1848. у Котор је стигло наређење да се Грбљани придобију мирним средствима, а ако то не успије, да се употријеби сила. Пошто су се мирна средства показала као неуспјешна, рјешено је да се изведе војна демонстрација у правцу Г., и да се побуњеници приморају на преговоре. Ова акција је завршена оружаним сукобом код манастира Подластва, а када су се побуњеницима придружили и Црногорци из сусједних села, број устаника нарастао је на неколико хиљада. Аустријска војска је била принуђена да се уз борбу и губитке повлачи у Котор. Истога дана, побуњеници су код села Дуб напали и ранили самог поглавара Боке. Након повлачења аустријске војске у Котор, Грбљани и Црногорци су стигли до Тивта, позвавши његове становнике да им се придруже. Али, ови су то одбили и запуцали на побуњенике, те том приликом убили двојицу Црногораца. Побуњеници су потом заузели Тиват, сасвим га опљачкали, те се разишли кућама.

Аустријске власти ни тада нису предузимале војне акције, већ су наставиле да траже начин рјешавања проблема мирним путем. То им је убрзо и пошло за руком, пошто су Грбљани схватили да су остали сами и да се у Боки не може подићи буна широких размјера. Коначно, 18. X 1848. на преговорима у Котору склопљен је споразум између представника аустријских цивилних и војних власти у Боки и представника Г., којим је буна окончана. По одредбама споразума, Грбљани су се обавезали да ће се покорити властима, а заузврат им је гарантована амнестија за сва кривична дјела почињена од марта те године и обећано ублажавање пореских оптерећења.

Д. Мастиловић

На почетку I светског рата аустроугарска војска повукла се са границе са Црном Гором и формирала је линију фронта која је ишла приближно средином Г. У њој је било око 200 Грбљана мобилисаних пре балканских ратова. Већина Грбљана, близу 400, била је у Добровољачко-бокељском батаљону Ловћенског одреда Црногорске војске. Добровољци, већином из Црне Горе, повукли су се у Грчку почетком 1916, већи део, преко 1.000, определио се за француску војску ангажовањем представника црногорске владе у Солуну, а упркос томе за српску војску око 180, међу којима двадесетак из Г. и Паштровића. На Солунски фронт пристизали су Грбљани из иностранства и из заробљеништва. Други југословенски пук Југословенске дивизије, који је под француском командом брзо продирао у Боку которску да је не би заузела италијанска војска, ослободио је и Г.

У Јулском устанку 1941. Грбљани су били активни у формирању Бокељског и Приморског батаљона крајем 1941, а имали су и посебну чету у Приморском батаљону. Због репресалија италијанског окупатора (највећа је била у Г. марта 1942) и поделе у устаничком покрету, ова два батаљона су се расформирала 1942. Међутим, југословенски официри оживели су устанак 1942. и формирали Бококоторско-дубровачку бригаду чији је трећи сектор, као најорганизованији, чинио Г. Зато је генерал Д. Михаиловић 1942. команданта Грбаљског сектора одредио за команданта I бококоторске бригаде новоформираног Дубровачког корпуса ЈВУО и овластио га да сарађује са Италијанима ради припреме за искрцавање савезника. Ова бригада, са већином припадника и команданта из Г., учинила је највећи подвиг у време капитулације Италије на балканском ратишту. Борећи се против немачких јединица заједно са италијанским, омогућено је дивизији Тауринензе да се пробије ка северу, а главнини дивизије Емилија да се пребаци код савезника у јужну Италију. У време тих борби Д. Михаиловић је тражио преко југословенске владе да се барем мање јединице савезника искрцају у Боку, да би се ојачао морал италијанским дивизијама и одржао већ створени мостобран, али су то савезници одбили. Други ударни корпус НОВЈ продирао је у Црну Гору, успостављао нову власт и уништавао јединице ЈВУО и пројугословенске или српске групе од октобра 1943. Упркос томе, четничке јединице у Г. и околини нарастале су и формирана су два корпуса ЈВУО, који су успоставили сарадњу са немачкиом војском као и остале јединице ЈВУО у Црној Гори, али нису учествовали у дејствима против НОВЈ. Када су немачке јединице крајем 1944, отпочеле повлачење са југа Црне Горе а ојачани 2. ударни корпус НОВЈ формирао Приморску оперативну групу, настало је осипање јединица ЈВУО -- од два корпуса формиран је Приморски, па Приморска бригада, већином припадника из Г. Бригада није прихватала борбу против НОВЈ већ се повукла у Рудо, где је постала пук под командом четника Павла Ђуришића јануара 1945. У току повлачења кроз Босну, већина њених се разболела од тифуса и смештена је у болници на Вучјаку. Јединице ЈА напале су ову болницу и ликвидирале све болеснике -- рањенике, као и здраве припаднике бригаде, коју су покушали да бране болницу. У наставку црвеног терора у Црној Гори ликвидирани су многи Грбљани -- симпатизери или блиски рођаци припадника ЈВУО.

В. Иветић

Црквена уметност. Шездесетак и даље недовољно проучених храмова драгоцена су сведочанства интензивног и континуираног духовног живота на подручју Г. Реч је и о веома занимљивој скупини уметничких споменика, чија морфолошка разноликост обухвата распон од монументалних, богато и брижљиво украшених храмова до сеоских цркава сасвим скромних димензија и сведене архитектонске декорације.

Вековно црквено-политичко средиште Г., манастир Подластва, налази се у селу Ластви Грбаљској. На основу сачуваних фрагмената црквеног мобилијара, мозаичког пода и остатака крстионице претпоставља се да је првобитна црква саграђена још у VI в. Данашња црква, посвећена Рођењу Богородице, подигнута је највероватније приликом обнове, почетком XV в., о чему сведоче остаци најстаријих фресака. Судећи према сигнатурама уз светитељске представе, сликар је био грчког порекла, а на основу стилских одлика -- симбиозе византијских и готичких облика, те одређених сличности са фрескама которске цркве Св. Михаила, из првих деценија XV в. -- може се претпоставити да је и Подластва осликана почетком истог столећа. Млађе, очуваније фреске настале су приликом обнове у XVII в.

Са становишта историјско-уметничке вредности издваја се још неколико грбаљских храмова. Црквица Св. Георгија у Шишићима саграђена је после 1692, а осликана 1699. руком сликара Димитрија, утемељитеља бококоторске сликарске радионице. Мала једнобродна црква Св. Николе на Пелинској рудини саграђена је 1623--1624. Деведесетак година касније житељи грбаљских села финансирали су проширење цркве, израду иконостаса и осликавање храма oкончаних 1718. Фреске у цркви такође су дело рисанског сликара Димитрија. Од споменика насталих у XVIII в. издваја се црква Успења Богородице у Вишњеву, сазидана 1791. Храм је освештао црногорски владика Петар I Петровић Његош, а следеће године иконостас је израдио крфски мајстор Даскал Тит, с помоћником Трипом Дабовићем из Шкаљара.

XIX в. је раздобље интензивне градитељске активности на овом подручју. Почетком столећа саграђен је храм Св. Стефана у Кримовицама, а 1847. црква Св. Варваре у Сутвари. Године 1853. подигнута је Богородичина црква у Горовићима, а монументални храм Св. Тројице на Пелиновској рудини, са иконостасом крфског мајстора Николе Аспиотија, завршен је 1859. Године 1861. саграђена је црква Св. Петке у Пријевору, а исту посвету добила је и монументална једнобродна куполна црква у Главатичићима, освећена 1862. Њен иконостас израдио је 1877. Јосиф Катурић, монах манастира Бање код Рисна. У истој деценији подижу се црква Св. Илије у Загори (1865), цркве Св. Илије (1865) и Св. Николе (1868) у Братешићима и, на темељима старијег храма, црква Св. Јована у Побрђу (1868), архитектонски сасвим особена. То је једнобродна црква с троделним олтарским простором, који споља подсећа на две одвојене капеле са полукружним апсидама, те са зиданим троделним иконостасом. Године 1874. започета је изградња цркве Св. Саве у Ковачима, а четири године касније довршена је црква Св. Мине у Шишићима. Многи од ових храмова добили су и репрезентативне иконостасе, нпр. иконостас Анастаса Боцарића у цркви Св. Ђорђа у Пелинову из 1895. и остварење Василија Ђиновског у цркви Св. Николе у Главатима из 1898, прилог цетињског митрополита Митрофана-бана свом родном селу. Велики број иконостаса и појединачних икона за грбаљске храмове током XVIII и XIX в. сликали су и чланови бококоторске сликарске радионице Димитријевић-Рафаиловић.

М. Живковић

ЛИТЕРАТУРА: Ш. Љубић, „Маријана Болице Которанина Опис Санџаката Скадарског од године 1614", Старине ЈАЗУ, 1880, 12; М. Црногорчевић, „Цркве у Грбљу", Гласник Православне далматинске цркве, 1902, 10/1, 1903, 11/3; И. Стјепчевић, Котор и Грбаљ, Сплит 1931; А. Соловјев, „Грбаљска жупа и грбаљски статут"; ГНЧ, 1931, 40; А. Соловјев, „Књига привилегија Грбаљске жупе (1647--1767) са Душановим закоником", Споменик САН, 1938, 87; С. Вукмановић, Споменица потопљеним доборовољцима под Медовом, Цт 1939; Н. Луковић, „Стогодишњица народног устанка у Грбљу", ИЗ, 1948, 1, 5--6; И. Синдик, Комунално уређење Котора од друге половине XII до почетка XV столећа, Бг 1950; Х. Хаџибегић, „Турски документи Грбаљске жупе из XVII стиљећа", ПОФ, 1950, 1; Б. Ж. Милојевић, Бока Которска, Бг 1953; Г. Станојевић, „Црна Гора у доба Кандијског рата 1645--1669", ИГ, 1953, 1--2; Х. Хаџибегић, „Неколико турских докумената о Грбљу из XVII стољећа", Споменик САН, 1956, 105; Д. Живковић, Бока Которска и Паштровићи у народноослободилачкој борби, Бг 1964; Б. Ђурђев, Л. Хаџиосмановић, Два дефтера Црне Горе из времена Скендер-бега Црнојевића, 1--2, Сар. 1968--1973; Историја Црне Горе, 2/2, Тг 1970; М. Милошевић, „Ставови грбаљских побуњеника XV стољећа", Гласник Друштва за науку и умјетност Црне Горе, 1975, 2; „Грбаљске буне XV стољећа", Радови Института за хрватску повијест, 1977, 10; Историја српског народа, II, Бг 1982; Д. Живковић, Прва бокељска НОУ бригада, Бг 1986; Б. Вукотић, „Грбаљска буна 1848. године", ИЗ, 1991, 64, 1--2; Д. Барјактаревић, Злочин без казне, Бг 1994; Ј. Марковић, М. Павловић, Географске регије Југославије (Србија и Црна Гора), Бг 1995; Б. Радојичић, Географија Црне Горе, Нк 1996; Ј. Вујадиновић, Грбаљ у ослободилачком рату 1941--1945, Грбаљ 2000; М. С. Шовран, Грбаљ. Добровољци у ратовима 1912--1918, Бг 2003; И. Стијепчевић, Архивска истраживања Боке Которске, Пераст 2003; Грбаљ кроз вјекове, Грбаљ 2005; П. Лијешевић, Д. Живковић, Ослободилачка борба у Источној Боки, Будва--Котор--Тиват 2006; А. Чиликов, „Манастир Подластва: историјско-умјетничка анализа", Гласник Народног музеја Црне Горе, 2007, 3; Т. Пејовић, А. Чиликов, Православни манастири у Црној Гори, Пг 2011.