ГРБ

ГРБ, врста амблема са одређеним историјско-правним и ликовно-нормативним елементима. У историјско-правном погледу одликује га наследност, при чему нема суштинске разлике између корпоративне или индивидуалне природе власника (титулара) г*.* У ликовно-нормативном погледу има обавезујуће поље у облику војног штита, као и одређена хералдичка правила и норме настајале углавном до XV в. унутар витешке цивилизације западне и средње Европе. Такав карактер феномена доста прецизно одсликава и лингвистички епоним г. који на европском Западу означава оружје (arma), а на Истоку наслеђе (грб). Одлике г. проистичу из његове прошлости, када су захтеви рата и потребе турнира условили потребу за брзом идентификацијом учесника оружаног сукоба у оквиру четири упадљива дела укупне слике ратника -- оклопа, штита, опреме за коња и заставице на копљу. Новији погледи на настанак г. показују да га не треба везивати само за феномен ратовања, будући да он има много шири аспект система знакова и друштвеног кодекса.

Први г. у Европи јављају се у трећој деценији XII в., у време крсташких ратова. Већ средином века он постаје познат феномен на ширем простору западне и средње Европе, иако још нема карактер сталне и непроменљиве ликовне целине. На европском Истоку институција г. шири се веома споро и под великим је утицајем негативног историјског искуства у сусрету с крсташким војскама и папским цезаризмом. У земљама византијског културног утицаја г. се прво развија у средњовековној Србији и румунским кнежевинама, а знатно касније и слабије у Ромејском царству и Бугарској. Византијска амблематска пракса познаје хералдичке елементе, али их тек у знатно каснијем периоду користи у смислу норми и институција западноевропске и средњоевропске традиције.

Г. чини хералдичка слика на штиту коју карактеришу три непроменљива елемента -- садржај, узајамни однос фигура и боје. Иако важан за поимање и функцију г., цртеж је променљив уколико су три непроменљива елемента константна. Отуда се г. формално дефинише прецизним и лингвистички канонизованим вербалним описом (блазоном) а не графиком (цртежом). Историјске околности су г. додатно прошириле и на његове спољне компоненте: челенку, шлем са овојницом и копреном, као и на параферналије (чувари или држачи штита, ознаке достојанства, ранга и функције, постаменти, девизе и ратни покличи, одликовања), под којима се подразумева додатно дефинисање личности, положаја или функције титулара г. На његову препознатљивост пре свега утиче боја. Спектар хералдичких боја врло је ограничен и дели се на тинктуре (црвена, плава, зелена, црна и пурпурна боја), метале (злато и сребро, односно жута и бела боја) и крзна (хермелин, веверица, рибља и лептирова крљушт). Нијансе боја припадају уметничкој слободи, али се ретко или никако не блазонирају и не утврђују као фиксне. Линија у хералдици представља границу између суседних боја и није самостални ликовни феномен.

У правном погледу г. је заштићена и непоновљива слика лика власника и заступа његов правни, морални и физички интегритет. У неким периодима и подручјима правни квалитет г. штити се законима и прописима, док је другде законски недовољно дефинисан и његов правни ексклузивитет зависи од околности, а често је заштићен само у оквиру интереса и ингеренција државе. У европској традицији г. је прерогатив племства, али право на његово поседовање и употребу није ограничено само на племство. Проучавањем, нормирањем и дефинисањем г. бави се помоћна историјска наука хералдика.

Захваљујући географском положају и интензивним политичким и трговинским везама с приморјем, Угрима и Византијом, средњовековне српске земље налазиле су се под утицајем хералдичке праксе Млечана, Мађара и Немаца. Све мања препознатљивост изворног утицаја од Запада и Севера ка централним деловима Балкана коначно се потпуно губи пред доминантном ромејском резервом према овој творевини западног духа. С физичком удаљеношћу од зоне изворног утицаја слаби и потреба за активним коришћењем г. као идентификационог знака и правне декларације. У српске земље г. продире поступно, несистематски и без чврстих правила. У дужем периоду може се пратити у траговима, као протохералдичка композиција, као хералдички амблем и као фрагментарна хералдичка композиција у облику шлема с челенком. Потпуни г. јавља се у првој половини XIII в., пре свега код обласних владара и феудалне господе. Институција г. прати геополитичку историју Балкана; на територијама које су окупирале Османлије г. брзо ичшезава, док на територијама под влашћу Угарске или Венеције, као и на подручјима приморских олигархија, он опстаје и прати историјски развој владајућих хералдичких система.

Најстарији територијални г. истовремено су г. владара, територије и њихове династије. Мотив двоглавог орла, древни соларни знак, христијанизован и преузет из царске амблематике Византије периода Комнина, најстарији је државни г. Србије. Знатно млађи мотив крста између четири оцила преузет је из амблематике царских Палеолога, улази у државну хералдику за време деспота Стефана Лазаревића, али током XVII в., захваљујући чињеници да га присваја и користи Српска православна црква, прераста и преображава се у г. српске нације. Крст са оцилима у првој половини XIX в. најављује обнову српске државности, а од 1882, спојен са мотивом двоглавог орла, симболички и хералдички означава чин успостављања суверене српске Краљевине. По уједињењу у Краљевину СХС (1918) врши се ново хералдичко дефинисање државе када се као хералдички основ преузима дотадашњи г. Краљевине Србије. Он то остаје и после измене назива државе у Краљевина Југославија (1929), а по проглашењу републике државни г. се мења по угледу на совјетску државну и идеолошку амблематику. До делимичне обнове историјског г. долази после распада СФРЈ, а до потпуне обнове државног г. према узору из 1882. доношењем садашњег Устава и обновом пуног државног суверенитета Србије.

Д. Ацовић

Г. Српске православне цркве дефинисан је чланом 3 Устава СПЦ: на патријарашком плашту порфирне боје, украшеним двоструким крстом с десне и архијерејским жезлом с леве стране, у средини штит са златном архијерејском круном над њим; на плавој горњој половини штита с десне стране је кула Св. Саве у Хиландару, а с леве црква манастира Пећке патријаршије, обе беле боје; на белој доњој половини у средини је једнокраки златни крст са по једним златним огњилом у сваком углу крака.

Историјска подлога за установљење г. била је пракса пећких патријараха у средњем веку да на својим печатима имају лик Христа на престолу руку раширених на благослов, окруженог херувимима, слично аверсу српског средњовековног новца. Са стране Христове главе била је сигнатура IС-ХС и натпис на ивици печата „Милостију Божијеју патријарх пећски". У подножју Христовог престола стајало је име патријарха. Сличне печате имали су средњовековни епископи и манастири са ликом свеца или празника катедралног или манастирског храма, некад и са годином ступања на трон. Већ од XVII в. пећки патријарси имали су и други печат: на штиту је велика црква са три кубета (патријаршија), у врху штита десно над храмом једна звезда, а лево звездолики цвет са маслиновом гранчицом. Под храмом је лежао лав са репом савијеним на леђима. Над штитом је био орнамент сличан владарској круни, а под њим мала звезда. С десне стране круне из штита се издизао крст, а с леве архијерејско жезло. У угловима изнад крста и жезла била је по једна звезда. На том делу г. обично су били инцијали имена, ређе и презимена патријарха. У исто време јављају се епископски г. са катедралним црквама и једном или две куле поред њих.

Стематографија Х. Жефаровића у XVIII в. изазвала је појаву националних и регионалних хералдичких симбола на печатима црквених представника. Мојсије (Петровић) унео је 1724. у г. београдске митрополије четири огњила, тј. стилизована слова С, као карактеристичну ознаку Српства, што је популарно тумачено као енигматски приказ поруке „Само слога Србина спасава". Након две године то је постао г. Карловачке митрополије, а четири С ушла су касније као главни симбол у г. кнежевине и краљевине Србије и обновљене патријаршије. Патријарх Арсеније IV (Јовановић) покушао је као митрополит карловачки (1739--1748) да национални симбол четири С замени рашким орлом с потковицама у кљуну и канџама. Већ на народно-црквеном сабору 1744. морао је да штит у свом г., који је дотле потпуно заузимао рашки орао, подели на два дела и смањеног орла постави у горњи, а четири С у доњи део штита. Ивицом овог г. нанизано је 12 минијатурних г. главних области које су потпадале под јурисдикцију Пећке патријаршије. Његовом смрћу тај г. је изашао из употребе.

Последњи г. Српске цркве пре доношења Устава одредио је Архијерејски сабор 1923: два анђела држе штит који је у горњој половини плав, десно се налази храм а лево кула беле боје, на доњој половини црвене боје је крст са четири златна С. Над штитом је митра затвореноцрвене боје, с њене десне стране је архијерејско жезло, а с леве шестокраки крст. Одмах после II светског рата комунистичке власти затражиле су од Српске патријаршије да измени свој г., јер је подсећао на грб Краљевине Југославије. Патријаршија је у одговору изложила историју настанка црквеног г. и одбила да изврши промену. Г. СПЦ налази се у горњем десном углу штамбиља свих тела и органа, као и у средини свих печата, при чему је претходна пракса да у средини печата буде Св. Сава или храмовни светац замењена стављањем г. СПЦ у средини печата.

Р. Милошевић

ЛИТЕРАТУРА: Х. Жефаровић, Т. Месмер, Изображениј оружиј илирических -- Стематографија, Беч 1741; Р. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја, Н. Сад 1909; А. Ивић, Стари српски печати и грбови: прилог српској сфрагистици и хералдици, Н. Сад 1910; С. Димитријевић, „Грб Српске патријаршије", Богословље, 1929, 4; В. A. конте Дуишин, Зборник племства у Хрватској, Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини, Дубровнику, Котору и Војводини, Зг 1938; Српске племићке породице у Војводини од 1690. до 1790, Н. Сад 1940; „О грбу Српске православне цркве", Гласник СПЦ, 1946, 8; D. Cernovodeanu*, Héraldique byzantine et postbyzantine*, Wien 1982; Д. Спасић, А. Палавестра, Д. Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Бг 1991; А. Соловјев, Историја српског грба и други хералдички радови, Бг 2000; Д. Давидов, Грб Србије, Бг 2004; Д. Ацовић, Хералдика и Срби, Бг 2008; А. Палавестра, Илирски грбовници и други хералдички радови, Бг 2010.