ГРАНИЧАРСКА ЕПИКА

ГРАНИЧАРСКА ЕПИКА, релативно новији слој епског народног певања историјско-хроничарских епских песама о борбама и животу Војне крајине, настајао на подручју јужних граница Аустрије од XVI до XIX в. Све до краја XVIII и кроз већи део XIX в., до укидања Банатске војне границе, овај простор су насељавали људи јужно од Саве и Дунава, најчешће пребези из Турске, ослобођени феудалних кметовских обавеза и увек спремни да преузму обавезе професионалних војника. Ова регија имала је у великој мери аутономни развој и нешто специфичније низање културних слојева, посебно када је реч о усменој традицији. Изучавања епских народних песама забележених у Ерлангенском рукописном зборнику, насталом почетком XVIII в., показала су да се већ тада може уочити специфичан, а истовремено и добрим делом јединствен репертоар епских песама, како оних у којима налазимо одјеке епских песама о косовским о покосовским јунацима, тако и у историјским хроникама о борбама с Куруцима, о војевањима под генералом Лаудоном или о војевањима граничара на европским бојиштима за рачун бечког двора, у којима се очитује ослањање на стару епску традицију, тако да се, често, разна бојишта замењују Косовом. У г. е. се опевају масовни бојеви, походи граничара уз примесе пропагандног, аустријског патриотизма, помињу се имена команданата и места збивања маниром епске хронике. У њој се збивају специфичне тематско-мотивске промене: разграђивање класичних мотива, особит тип варијантности, промена жанровског спектра, свођење класичних каталога епских јунака. До промена долази због подвојене људске позиције граничара, која подразумева њихову свест да су издвојени, да су заточници. У том контексту је измењена и позиција класичних епских јунака (Марко Краљевић се претежно опева као војник најамник, придворица, усамљеник; ближи је ликовима епских јунака из рукописних песмарица, за разлику од Марка из Вукових класичних збирки). Када је реч о новијим песмама, посебно хроникама у којима превладава локална тематика, о бојевима вођеним током Буне 1848/49. на пример, у каталоге јунака уводе се историјске личности (Книћанин Стеван, Јелачић бан, Хајно ђенерал), али опевања бојева најчешће остају неразвијена, веома лако прелазе у епско-лирску форму романси и балада, те у љубавну лирику. Песме г. е. најчешће су испеване у десетерцу, али има и осмерачких, са елементима корачнице. Често присуство десетераца са акопираном римом, дистиха пуних колоквијалног жаргонског језика, одају да су их спевавали писмени људи, нижи официри и сл. Песме г. е. очуване су у рукописним песмарицама XVII, XVIII и XIX в.

ЛИТЕРАТУРА: М. Матицки, Српскохрватска граничарска епика, Бг 1974; М. Матицки (ур.), Усмена традиција Банатске војне границе, Н. Сад 2015.

М. Матицки