ГРАМАТИЧКЕ ШКОЛЕ

ГРАМАТИЧКЕ ШКОЛЕ, врста школа у којима преовлађује учење познавања слова, читања, писања, вежбање говорништва (беседништва), те проучавање језичких правила и књижевног стваралаштва. Као што је познавање слова прво у школском учењу, тако су се и ове школе појавиле као прве, елементарне и најдуговечније у историји школства. Још у античком периоду (Грчка), школе су се поделиле у две основне групе (оријентације): школе граматиста и школе китариста. Прве су се односиле на језичко, литерарно и говорничко; а друге на претежно уметничко оспособљавање, мада су у пракси постојале многе комбинације. Пошто су се односиле само на образовање деце робовласника, у њиховим програмима је било мало стручних и практичних садржаја у смислу непосредног производног рада. Примарна је улога у јавном животу и политичком и културном деловању.

Г. ш. свој други процват доживљавају после 146. п.н.е. у Римској републици, када хиљаде грчких учитеља граматиста и ретора долазе из Грчке у Рим. Тада се говорило да је „Рим војнички покорио Атину, а Атина културно покорила Рим". Догодило се то управо под утицајем граматиста и ретора из г. ш. Знање грчког језика и филозофије је постало статусни симбол и основа животног успеха. Г. ш. чак постају државне, са задатком да спремају државне чиновнике и интелектуалну елиту.

Учитељи г. ш. су називани сличним називима: граматисти су приватни учитељи читања, писања и рачунања у античкој Грчкој, за узраст од 7 до 13 година, а родитељи су њихов рад плаћали. Сличан назив граматик се односи на учитеља граматике и књижевности у гимназијама старих Грка и на учитеље г. ш. у Риму. Касније ће се употребљавати и као назив за учитеље латинског језика у граматичком разреду средњовековних црквених и → градских школа. У византијском периоду назив граматик је и синоним за дијака или нешто образованијег преписивача у најширем смислу; звање и у српским средњовековним канцеларијама, те стари назив за учитеља језика и познаваоца и проучаваоца језика (граматичар). Ипак, у многим текстовима ова реч означава и онога ко познаје прозаисте и песнике и њихов начин изражавања мисли (Теодор Спан, преписивач Владислав, Синадин граматик итд.). Граматици су приказани веома лепо на фресци у цркви Светих апостола у Пећи, око 1300. Паралелно са граматисти употребљаван је и назив литерати.

Граматикија је појам којим су се у средњем веку означавали текстови о језику; на пример, трактат Осам чести слова јелико глагољем и пишем, који је ослоњен на грчке граматичке текстове (ту се срећу: „паденија" или падежи; лица; подела времена на „минувшего и настојештаго и будуштаго"; родови „мужки, женски и средни"; „число: едино, двоино, множно" итд.); као и сведочанство о граматичким знањима које пружа Константин Филозоф у Сказаније изјавлено о писменах, у којем се среће и приказ рада са децом: „јер је већи напор рђаво одучити него научити". Константин чак помиње и спремност да напише „типик", упутство или уџбеник како треба радити.

Израз грамоту учити је ушао у српско школство тако што је дошао са Запада и повремено означавао и ученике који су учили читање, писање и граматику у латинским, односно г. ш. (претежно северно од Саве и Дунава). Изрази „граматикална" и „латинска" школа, у XVII и XVIII в. у Срба значе скоро исто (таква је, примера ради, школа у Руми с краја XVIII в.).

За Србе током XVIII в., нарочито су значајне граматикалне и латинске школе на просторима Угарске и Аустрије. Граматикална школа у Араду је једна од таквих: одласком Максима Суворова из Сремских Карловаца, рад на оснивању школа наставили су његови следбеници. Брат Суворова оснива 1729. словенску граматикалну школу у Араду, а јеромонах Василије, ученик Суворова, оснива школу у Ваљеву 1733. Граматикална школа у Руми је радила крајем XVIII в. и надовезивала се на основну школу. Похађао ју је, на пример, Атанасије Стојковић, што му је касније омогућило бриљантну универзитетску каријеру: аутор је нашег првог уџбеника Фисика, писаног на славeносрпском језику; успешно је наставио школовање у Сегедину и Пожуну, завршио је студије математике и физике у Гетингену (Немачка) и био професор на Харковском универзитету. На основу његовог уџбеника физика је предавана на Великој школи и Лицеју све до 1849.

У подгрупу г. ш. могу се убројати и све оне које носе назив према језику на којем уче, ако им је учење језика и литературе примарно: српско-словенске школе (1690--1726), на пример, у Будиму, Пешти, Коморану, Темишвару, Риђици, Турн-Северину итд.; славено-сербска школа (Земун, Велес); славенско-српска и грчка школа у Нишу; затим, руско-словенске школе (1726--1731), тј. рад М. Суворова и руских учитеља; као и латинско-словенске школе (1731--1737). Ту можемо убројати и посебне латинске или грчке школе (Ниш, Смедерево, Нови Сад); грко-источне школе (Винковци, Дубровник), а слична је и група илирских (илирических) школа (Земун, Војна крајина).

Школе под називом humaniores (хуманистичке гимназије; хуманистички одсек у гимназијама) још од 1747 (Суботица), а у Србији од 1898, биле су усмерене ка класичним језицима и наукама удаљеним од прагматичних реалних садржаја.

У српском школству су познате и граматичке класе (млађа и старија). У време када је учење језика (граматике) било главно у школама и ученици су дељени на разреде, односно класе, према напредовању у учењу читања и писања. На пример, четвороразредна Гимназија у Крагујевцу (1839) делила се у две групе, а прва група се делила у „две граматичке класе -- млађа и старија" (учили су: новогрчки, старогрчки и религиозно васпитање). Употребљавао се и израз „граматикалне класе".

Пошто се у учењу граматичких норми и правила претеривало, а често је свођено и на механичко меморисање (бубање), појавио се и израз граматизирање -- претеривање у захтевима за механичко учење и догматско меморисање језичких правила и норми, без довољно примене у усменом и писаном изражавању. То је карактеристично за крај схоластичког периода, па и касније.

Г. ш. су наставиле свој развој, уз неопходне трансформације, и у грађанском друштву, пре свега, у Енглеској. Grammar schools су сачуване као елитне школе за децу аристократских и имућнијих слојева. Многе потичу из прве половине XV в. и претежно су интернатски уређене. У другој половини XX в. оне представљају хуманистичко-литерарни смер у школском систему (енглески језик са књижевношћу, класични језици, живи страни језици; историја, географија, природне науке, математика и веронаука).

У нашем савременом школском систему, диференцијација се врши после основне школе и, према програмској усмерености, г. ш. је најближи друштвено-језички смер, као и неке посебне школе на нивоу средњег образовања, као што су филолошке гимназије.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Ђорђевић, Васпитање у Срба -- уџбеник националне историје педагогије, Бг 1958; Н. Трнавац, Азбучник и типологија познатих школских институција, Бг 2004; Лексикон историје педагогије српског народа, Бг 2012.

Н. Трнавац